16.05.2018.
Sve (više-manje) O.K.
a zapravo
NIŠTA
Dečija radost
Navijački momenti
Kao u školama..... kada reaguju
za SVOJU EKIPU
Ali.... Gde smo mi?
Ja sam bila u Operi, a Vi????
MIRJANA..... Mirjana! Matićkaaaaaaa.....
Večeras ja prizivam.....
Početak...... vreme,
šta to beše? Mumlaju ljudi razlog
kašnjenja predstave. Spominju neku „rupu“, stolice, orkestar i Savića.
Sjajno...... Svi
pomenuti i jesu za RUPU, ali ne orkestarsku, već onu..... od nekoliko
metara.....
DEBITANTI......
Pa
šta?
Ispit,
pa šta?
Publika..... („đaci“
iz škole) pobrkala upozorenja nastavnika, pa urlaju ... ali nisu
upamtili gde treba to da rade, na kom mestu i zašto....
Sećate
se one divne i, sada već nepravedno zastarele serije „ Road to
Avonlea“....... E, tako......
Ipak,
ovo je 21. vek, OPERA, La Traviata.....
A
MI (oni), se bave ocenjivanjem DOKTORATA.....
Da
skratim..... bez OBJAŠNJENJA MOG MIŠLJENJA o tome...... ovo nije bilo za
doktorat. TACET!
Neka
se profesori preispitaju, intimno, u mraku tamnih odaja svojih duša (ako ih imaju), iskreno, da ih
niko ne vidi, (mislim na komisiju),
večeras rašrkanu po Sali BO, a diskutabilno koliko je komisija kompetentna, jer
polovina niti je ikada pevala, niti će pevati u operi, a oni koji su pevali,
davno je bilo..... oni koji pevaju, u manjini su.... i šta ko i kako čuje...... DA LI JE.... ovo TO??????? I čemu doktorat iz pevanja? Ili Flaute, ili
violine?
Nemam
nameru da dužim.
Predstava
solidna, svi stabilni, kao
spomenici.... a utisak....
NIŠTA!!!!!!!
Dešava
se.
Zekić.... nije
pokvario opšti utisak..... taljigao je koliko ume i (ne) zna.
Maksimović..... dao
je sve od sebe... uspelo je. Otvorio se bez straha..... odlično..... to i želimo,
kad nemamo bolje.
Jeremić..... POLOŽILA.
Ali
je glas koji se ne pamti. Navežbala,
odradila kao da je pevala ko zna koji put, a ne prvi...... dakle..... profesionalac..... i
nema harizmu, NEMA HARIZMU, bez ikakvih nijansi tokom pevanja.... u emocijama
prazna, dinamika.... znate ono..... forte, mezzoforte, piano,
PIANISSIMO......
....nigde ni piana, a to je manir „naše škole“ bilo kog instrumenta u muzičkoj umetnosti.... ili..... što jače, to bolje..... sindrom neukih..... onda još i često intonativno nedopustivo falš...... ali uporna...... i blagoslovena da ima podršku od svih koji će joj omogućiti nekakvu „karijeru“ ovde..... i..... eto.
....nigde ni piana, a to je manir „naše škole“ bilo kog instrumenta u muzičkoj umetnosti.... ili..... što jače, to bolje..... sindrom neukih..... onda još i često intonativno nedopustivo falš...... ali uporna...... i blagoslovena da ima podršku od svih koji će joj omogućiti nekakvu „karijeru“ ovde..... i..... eto.
Zaboravih
kako zvuči.
Zaboravih
kako zvuči.
Dragutin
Matić...... BARITON! Jedini koji je večeras doživeo i prikazao EMOCIJE,
NIJANSE U FRAZAMA, GLUMU i dinamiku u pevanju..... Ogromna je razlika.
Ogromna...
Zla
sam?..... Ne. Ovo je moje razmišljanje.
I
....tako...... svi uslovi (pevači) da bude dobro.... i bilo je....
Ali
sam izašla bez ikakvih emocija. Prazna mi duša. Ništa me nije uzdrmalo.....
Više
„volim“ da izađem srećna (retko), ljuta ili razočarana, nego ovako..... sa prazninom.
Drugi
su, sigurna sam, bili srećni, zadovoljni, ispunjeni. Svako prema svojim
prohtevima, ili potrebama.
Moje su velike, da ne kažem posebne potrebe.
Doktorki
želim svu sreću. Samo da ne dođem do stanja da me leči-ne daj, Bože.......
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
Nema komentara:
Objavi komentar
Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.