Srpsko Narodno Pozorište, Novi Sad, Đuzepe Verdi, Rigoleto, reditelj Aleksandar Nikolic, Željko R. Andrić, Stevan Karanac, Darija Olajoš Čizmić, Goran Krneta, Jelena Končar, Strahinja Đokić, Nikola Basta, Maja Andrić, Branislav Stankov, Igor Ksionžik, Marija Matić Vasić, Vladimir Zorjaj, Aleksandar Saša Ilić koreograf, Saša Senković scenograf, Senka Ranosavljević kostimograf, Marko Radanović majstor svetla, Mikica Jevtić dirigent, Foto Srđan Doroški..

25.09.2019.

Novosadski Rigoleto 

Prepotentni Beograde!

Nije daleko, nije ni teško ako se hoće, nije ni strašno kako mnogi misle, naprotiv, predivno je, ali je, za neke  i  neophodno!

Da se ode u Novi Sad. Da se ode na neka koncertna i operska događanja, a posebno da se VIDI i čuje Rigoleto. Posle, u najavi i FAUST.

Zašto?

Zato!

Jer je BO (beogradska opera) prepotentna, navalentna, prazno konkurentna, često  dementna, nekada adolescentna, ali retko kvalitetna.

Eeeee…… more BRE.

Dok se “dve” protežiraju, i jedna drugu vuku, po propalom trgu, po raskopanom bezobrazluku,   neki ljudi rade ozbiljan, nadahnut, kvalitetan posao. Bravo.

Ja ću, sigurno, svoje odlaske u operu da obogatim Novim Sadom, a smanjim dolaske u beogradsku opersku prćiju,  u kojoj druge “dve” (jedna direktor, druga upravnik) dozvoljavaju da im nova sezona počne fenomenalnom operom U. G. Andrea Chenier, u kojoj glavnu tenorsku i neopisivo zahtevnu ulogu peva propalitet  zvani  Plazinić. Pa dokle ide  VAŠ BEZOBRAZLUK?  Pitaju li “dve”, a i ostali koji kuvaju tu kašu, pitaju li kolege kako im je, kolege koje pevaju po Evropi, koji imaju evropsku reputaciju,  ili, pitaju li,  ne daj bože, publiku?

Ma kakvi.

Repertoar za oktobar? Dva Cheniera…. Čemu? A nemate tenore. Pojava na BEMUS-u. I Koštana zvana Jeremić. Koštana zvana Jeremić i u Vranju? Gde su vam druge Koštane?

Dakle….. 2. oktobra je moja sledeća, kako kažu “vaši umetnici” za moje pisanje, “pljuvačina” .  Unapred znam da je zaslužena, bar za neke. Ostatak ponuda za oktobar  je više nego sraman, pa odahnite, stvarno ne mogu da slušam baš svašta…. Begovića kao Rigoleta….. IGRAMO SE OPERE.

I zašto ja pišem unapred? Jer unazad 20 godina niste otišli dalje od trga. Kakav god da je.

A ja se vraćam Novom Sadu, da vam pokvarim noć, a i sledeće dane. Želim. Jer….. Zaslužili ste mnogo gore, ali, početak je…. čuvam se, imam dinamički plan za vas, shodno onome što nas čeka, što ste mi ponudili, kao publici.

Novi Sad i Rigoleto.

Operska predstava nije Čekajući Godoa. Ili... sad ja pevam, posle čekam da opet pevam, a dok drugi peva, ja čekam i tako redom, kao kada praviš musaku. Operska predstava je velika priča koja mora da te opčini  i uvuče u radnju, da te „kupi“ i omađija. Da ne znaš šta ti je, a lepo ti je, da budeš u snu iz koga ne želiš da izađeš. Takav je bio sinoćni Rigoleto... Priča, performans, doživljaj.

Atmosfera raspoloženja, radosti, iščekivanja lepog. Lepe muzike, pevanja, glume….. doživljaja.

I DOBILI SMO!!!!!!

Rigoleto u Srpskom Narodnom Pozorištu.

Rigoleto, Željko Andrić. Dočarao nam je lik. Skoro u potpunosti. Neverovatna gluma, iskren doživljaj i davanje sebe do maksimuma. Ogroman dijapazon dinamike u svemu….. glumi, osećanjima pa  i pevanju, iako, bez obzira  što sam uživala, taj glas nije veliki bariton. Ali je jako kultivisan, a naročito emotivan.  I sve ostalo što sam navela, pokrilo je nedostatak volumena u glasu. Ali, nekada taj volumen i nije tako važan, ako je opšti utisak sjajan. A bio je. Svakako, BRAVO za Željka. Doći ću opet. Da uživam u liku koji je izradio, doživeo i preneo nam. Hvala.

Đilda, Darija Olajoš Čizmić. Divan, kristalno čist i lep glas. U Beogradu nema takvog glasa. NEMA! Kao Đilda, smerna i možda previse “zakopčana”  u glumi, a naročito  u po nekom delu pevanja, a nema potrebe.  Želeli smo taj glas da JOŠ čujemo, kristalan, zvonak i nadasve  kultivisan. Svakako, solidna uloga, iako može da bude mnogo bolja, jer ima sve kvalitete za tako nešto. Darija,…. idemo….

Primetih da sam i za Rigoleta i za Đildu napisala…. “kultivisan glas”. Da. Opčinjena sam tom pristupu pevanja, koje se u Beogradu NIKADA NE MOŽE ČUTI, sem kod pojedinih pevača, zna se kojih.

I svi koji su bili u večerašnjoj podeli, bili su “KULTURNI PEVAČI”. Oduševljena.

Ima jedna čudna stvar, a ima još jedna.

Prva…. Hor, muški. Toliko preciznosti, uigranosti, volje, energije, topline u glasovima  i lepote pevanja…… Hvala . Retko se to ovde čuje. Hvala.

Druga… Sporedne uloge su nam izvajali divni glasovi, kvalitetni pevači i od njih mogu da očekujem  u skorije vreme i neke veće uloge. Divno, divno.  Bar kod vas, ima realne nade za mlade. Tu posebno mislim na Stahinju Đokića, koji se neverovtno uzdigao za jako kratko vreme. Bravo i za napredak i za pojavu i sugestivnost lika.

I da se vratim na pevače koji su nas večeras usrećili.

Vojvoda od Mantove, prvi put u ulozi, Stevan Karanac.

Iako je kućno nevaspitan i nadobudan, neotesan, bezobrazan i beskrupulozan (to će mu, na žalost, u bilo kom momentu možda pokvariti nekakvu karijeru, jer nema širinu umetnika, već je  primitivan, “tesno skrojen” u mislima, ponašanju, i  poimanju ophođenja, pa i spoznaji gde je ko, na kom mestu ) večeras je na sceni bio odličan. Pevački jako dobar, sa dobrom tehnikom, lepim frazama, glumačkim doživljajem i odličnom  scenskom  pojavom (zahvaljujući, naravno, reditelju, kostimografu i sminkeru), iako meni lično ne prija  njegova boja glasa, taj nedostatak (u mom slučaju) je nadomestio osećanjem  da se zaista uživeo u ulogu, da je zaista zavoleo Đildu, da je stvarno bio opčinjen Madalenom…. Bilo je mnogo toga u liku. A najviše da sam bila sigurna da će sve da otpeva bez problema, što  mi uvek, što se tiče tenora, nedostaje u BO.  U potpisu, da me prepozna, a da se postidi, ako zna za taj osećaj…. “Zadovoljno piskaralo “. 

Jelena Končar kao Madalena…… BRAVOOOOOOO…… Ja sam, konačno, čula lik koji volim. Glas, gluma, strast…..sve….. Divnoooooo….

Sparafučile…… Goran Krneta….. za sve oko mene je bio iznenađenje….. svake vrste….. od izgleda, do pevanja…. Valjda su svi navikli da tu ulogu tumače izrabljeni i fizički i pevački neki tamo…… Ha…. Kad…. Pojavi se “ubica dečjeg lica”, vižljast i zgodan dasa, a ima i glas….. Pa neka  jednom i takav ubija…. Ne žalim, naprotiv….

Shodno svima u glavnim ulogama, doživeh lepotu u  omiljenom mi tercetu i kvartetu. Energija, vizuleni doživljaj. Pa neke sam delove, posle dugo vrremena, a vezano za slušanje u inostranstvu, opet večeras čula i oduševila se….

Dirigent Mikica Jevtić, ništa ne znam o njemu, priznajem, nisam čak ni u programu pročitala, ali je čovek bio sjajan. Meni je utisak najvažniji, a bio je po mom ukusu.   Toliko energije, znanja, pravih tempa,  dinamike, snalažljivosti u situacijama kada većina publike  ne oseti da se nešto “razlabavilo”, iako  po neko iz publike  ulovi da je “frka”, a on sve prevaziđe bez slušnih i vidljivih problema, vodio je orkestar kako treba, i više od toga. Duo kontrabasa i violončela, duo flauta, ceo orkestar, deonice koncertmajstora……. “Cortigiani”…. Bravo za odnos teme i pojave  pevača, smenjivanje dinamike. Konačno da čujem ono što treba. Pravo nivelisanje uz pevače i dramatiku opere….. Mikice….. BRAVOOOOOOOOOOO. Bravo i orkestru koji UME da nam podari jedan kvalitetan i prefinjen zvuk.  Bravo.  (U beogradskoj operi NIKADA to nećete čuti, verujte na reč, bez imalo šale…. Zatvara se škola za dirigente male….)

Rezime, deo 1.

Kostimi sjajni, devojke i momci u baletskom delu razuzdani, lepi, provokativni, pravi, shodno libretu, a “krivac” je….  divni Aleksandar Ilić i njegovi saradnici.

Scena odlično napravljena, svetla i scenski efekti doprineli jako dobrom utisku.

Odlično.

Rezime, deo 2.

Jedna sjajna predstava, puna energije, dešavanja na sceni, toka radnje, kvalitetnih protagonista…. imala sam osećaj da su svi u tome, da svi žive baš tada tu predstavu, a to je veoma redak osećaj, naročito kod nas. Hvala svima, divni ste, dolazimo opet, jer volimo lepo, a vi ste nam to, nesebično podarili.

I za kraj, najvažniji momenat, lik koji je zaslužan za ovaj utisak tokom predstave.

Aleksandar Nikolić, reditelj.

Treba još nešto?

Mlad. Pun znanja. Pun želje za radom. Pun volje. Pun energije. Pun mašte. Pun ideja. I sve to ima. Samo NEMA KO DA GA ANGAŽUJE U B.O.  Normalno li je?

Vraćam se na početak…. Kakva režija…. kakva predstava…. Koja energija, koje ludilo, potrebno, neophodno…. I svi uigrani, posvećeni, srećni  i predani…. To se uvek oseti. Pa koliko kvaliteta ima ovaj divan reditelj?...

I?

Paralela….. Beograd NEMA reditelja Aleksandra Nikolića.  A treba da ima, ohoho. Ima I.D.M. koja ne služi ničemu. Ni sebi ni drugima. Predstave su joj mrtve, na izdisaju, kao i njen dojam o režiji, poimanju opere. Ali je ZABORAVILA da ima odgovornost, ako ne prema umetnicima, onda bar  prema poslu za koji prima platu. Dakle, ne radi svoj posao, jer ne zna. Evidentno. Viđeno. Dokle? Ah, da…. Eto… o njoj toliko, i previše. Pa nek piše po mrežama šta hoće, ovo je realnost.

A ja sam srećna posle ovakve predstave, i željno čekam sledeću.

Novi Sad nije preko Okeana…

Za neke…. baš jeste.

Fotografije sa premijere Srđan Doroški

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://umetnickihel.blogspot.com/2019/09/srpsko-narodno-pozoriste-novi-sad-uzepe.html

Isti tekst objvljen na portalu  PP:

https://punjenipaprikas.com/novosadski-rigoleto

Koncert Opera na vodi, 2019., Sanja Kerkez, Janko Sinadinovic, Dušan Plazinić, Jelena Vlahović, Dragoljub Bajić, Sanja Anastasija, Snežana Savičić Sekulić, Nenad Jakovljević, Ivana Dragutinović Maričić, Đorđe Stankovic, Đorđe Pavlović

14.09.2019.

Hvala što me niste inspirisali

Hvala što me niste uvredili

Hvala što sam ostala bez utiska

Hvala na nečemu što se zove

NIŠTA

Niste vi, operski pevači, nekog velikog „kalibra“ pa da možete iz noći u noć da pevate iste numere i da iznova osvajate publiku. Nikako. Vi ste na nivou malih đaka koji, kada izvedu nešto jednom, drugi put, a tek treći, ne mogu ni slično da ponove. To se vežba. Da, i to se vežba, da uvek budete u top formi, a ne da pevate samo da odradite.

E, tako je bilo večeras, kada sam bila na koncertu zvanom   Opera na vodi (nelogičan naziv, ali.... idemo dalje).

Ima tu pristojnih pomaka. Stolice. Veoma važan momenat za publiku. I na otvaranju Trga je bilo isto. Lepo. Udobno. Svetski.

Veliki video-bim, solidno ozvučenje. Lepa atmosfera, mislim, vodena, kao na plaži. Ljudi galame, ćaskaju, još kada je numera nezanimljiva, a bilo ih je.... divota.... bla, bla, bla... Baba dedu zove telefonom 40 minuta, priča, objašnjava gde je ona, pita ga gde je on... viče, šeta.... ma kakav koncert. Ona traži dedu. Konačno ga nadje, mi svi odahnusmo. Samo što joj nismo aplaudirali, neka ućuti već jednom. Iza nas, tri muškarca i jedna žena.... neprekidno melju, svi ih opominju, nakon sat vremena, konačno, odoše. Malo se odmorili i.... tutanj.

Dakle, publika mora još da uči. Marljivo, uporno. Kako da se

ponaša. Ovo je dobar početak.

Idemo dalje.... Kamermani.... za odstrel. Tokom koncerta koji je počeo na vreme, bravo, i trajao sat ipo.... mi smo uglavnom gledali dve dirigentske glave u gro planu.... velikog i malog Đoku,(Stanković i Pavlović) tj, njihove glave. Oni srećni, mašu, smeju se, pevaju, divota...... možda su se dopali kamermanima.... da snime pevače, ma kakvi pevači.... tu i tamo... ali dovoljno da se vide mnoge prateće stvari.

I dobismo za svakog učesnika titl koje se delo izvodi. Ali, AVAJ, nismo znali ko peva. Ma nije bitno. Neko je prvi put došao da čuje i vidi deo operske priče. Možda je saznao šta se peva, ali KO TO TAMO PEVA????? Nismo saznali.

Propust neverovatan, nedopustiv. Čiji????

Sam program..... shodno onima koji su ga pravili. Bez ideje o dinamici koncerta, bez ideje o numerama, bez logičnog redosleda nastupa solista, pa nam se pojave dva tenora jedan za drugim, neke atraktivne numere u početnom delu koncerta, hora i orkestra previše, izbor solista..... ne zna se po kom osnovu.....

Ali..... to je što je. To nam je servirano. Poprilično bezukusno. Opera? Ne, ovo je bilo odrađivanje, iako se svaki solista zaista trudio da pokaže šta zna i koliko može. E sad, što to nije bilo dovoljno... bože moj....

Izgled pevača.... šaren.... od najklasičnijih komada odeće, preko veoma  neukusnih, kao iz Granda, do vidljivo sjajnih. Gošća.

Pevanje..... rekoh na početku... Niko me nije uvredio. Ali me nije ni oduševio. Ista meta, isto odstojanje. Svi su već dobro znani. Ko nešto može, ko ne.

I, opet, pitanje o odabiru numera i shodno numerama, pevača ???? Čemu Vladimir Andrić i Figaro? Bilo je za grohotan smeh. I bio je grohotan smeh. Čemu Dušan Plazinić i Nessun dorma? Čemu on uopšte?       A tek pevanje.... Kako vam nije dosadno da čitate jedno te isto, jer mi servirate jedno te isto, očajno. Čemu Janko Sinadinović i Dejan Maksimović jedan iza drugoga, tenor, za tenorom? Čemu SSS sa već izlizanom Arijom iz Sicilijanskih večeri, pisah več o  tome i nemam šta da dodam....

Zašto onoliko hora i orkestra, sa dirigentskim glavama u gro planu, a izvođenje.... 

Ali, neki su bili i solidni. Dragoljub Bajić kao Mefisto. Jelena Vlahović, veoma prijatno iznenađenje. Divan glas, ogroman, večeras sasvim dobro vođen. Bravo za Jelenu. Bravo i za Sanju Anastasiju,  kao Karmen (oh čuli smo na Trgu nešto što je zapevalo istu ariju... skandalozno neprepoznatljivu,  u izvođenju Aleksandre Angelov). Sanja nas je oporavila. Karmen, onako kako se peva u svetu.  Ali, iznenadih se u drugoj ariji, ariji Eboli, iz Don Karlosa... Nismo imali duet sa sopranom.... samo je flauta imitirala glas koji, valjda, nije mogao da se nađe u našoj operi.... okrnjeno, pa šta. Nije prvi put. Ko je to dopustio, neka malo razmišlja, ako ume.... Any way.... Sanja je Sanja.

Bila je još jedna Sanja, Sanja Kerkez i njena knjeginja Čardaša. Sve note tu, ali krvi i impulsa nigde. Nekako, stekla sam utisak da joj se ne peva, već samo reklamira look. A i nije baš bio otmen. No, o ukusima se ne raspravlja, ali se iznosi mišljenje.

I na sav taj estetski šareniš, pojavi se Nenad Jakovljević u kostimu iz Onjegina. Šta bi? Reditelj je zamislio, to je već prepoznatljiv manir, ali ne znači i da je dobar, da se uvek na koncetu NEKO pojavi u kostimu? Rebus? Zašto? Svi u svojim kreacijama, ali neko u kostimu? Prosvetlite me, molim vas....

I tako..... suma sumarum.... mlako pivo.

A to ne podnosim.

Pročitajte o istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://umetnickihel.blogspot.com/2019/09/gala-koncert-na-trgu-republike-opera-na.html

Gala koncert Opere na Trgu Republike, 2019., balet "Ko to tamo peva", Dejan Savić, Đorđe Stanković, Đorđe Pavlović, Sofija Pizurica, Dragoljub Bajić, Aleksandra Angelov, Aleksandar Stamatović, Dragana del Monako, Janko Sinadinović, Miodrag D.Jovanović, Snezana Savičić Sekulić, Dejan Maksimović, Jasmina Trumbetaš Petrović, Jadranka Jovanović, Sanja Kerkez..

08.09.2019.

                 Tresao se ceo kraj

Al’dobismo, zato, RAJ.

Dal’ na zemlji

Il’ vazduhu

Sačekasmo i tu bruku.

Čitam, piše, opet, GALA

Mašta vam je jako mala.

Al’za mene to je dosta

Još po neka reč mi osta

I

Iiiiiiiiiiiiiii

Idemo.....

 

Ushićenje, uzbudjenje, osećaj radosti i lepote... kao da nisam gde sam. Kao da sam negde tamo, gde sam već bila. Gde sam bila srećna. Kao da će stvarno biti tako, kao gde sam bila. Kao da će biti isto, kao gde sam bila. Sanjam na javi. Želim, tako se osećam.

I bilo je tako. Skoro sasvim. Bina, svetla,  stolice po celom trgu. Iščekivanje. Ljudi strpljivi, a nestrpljivi....

I onda je počelo. Bolje da nije. Da je samo ostalo na tom pripremnom stanju.... i da su pustili muziku „sa zvuČnjaka“.... bilo bi idealno.

Neću da analiziram... bilo je kako je bilo, kao da sam ovde!

Pitam se, samo, ko je osmislio program Gala koncerta? Mislim, da ste pitali decu, bolje bi izabrali. Eto, samo to pitanje..... te užegle arije i pevači, „smor“ do bola. Nešto popularno, za ovakvu priliku? Ili mnogo pitam...

Sve ostalo je isto, kao kad sam ovde. Neke reklame po fasadi Muzeja, kamera malo snima, posle ne snima, dron zuji, ljudi pričaju i ODLAZE nakon par prvih tačaka. I treba da odu.

Ko to tamo peva, šta i zašto baš to? Ah, da, postavila sam već to  pitanje.

Preživeh.

Posle je bio balet Ko to tamo peva.

FANTAZIJA. FENOMENALNO. PUNOKRVNO. KVALITETNO.

Oporavili mi dušu odmah. Zahvalna im. Zato i ne pišem o Gala. Tu mi je duša bila mala... mala. Ali o baletu, ubrzo, posebno, radosno, sa uzivanjem.

A za koji dan.... OPET GALA.
Reč toliko rabljena kod nas. 

Čemu? Kome? Zašto?

Jadranka Jovanović i kastanjete. Lepo, veoma lepo. Konačno nešto drugačije. Bar za mene. Sve ostalo je ostalo.

I tako..... Hvala na lepoj večeri, na udobnim stolicama, ljubaznim devojkama, obezbeđenju, ljudima oko mene. Hvala i svim učesnicima oko organizacije. Hvala i učesnicima Gala, potrudili su se, više nego kada je sezona.

Možda se i osvrnem detaljno....za koji dan.... Za večeras....

Ko to tamo peva? Balet da, pitanje .... ostaje.