KOLOS ZA KLAVIROM, Korarčeva zadužbina, Koncert, Boris Berezovsky (Berezovski), Piše Laura Miletić

Kolos za klavirom

ili

od uragana, do nirvane i  još po neka ubitačna nijansa

Boris Berezovsky je brilijant koji nam je večeras zablistao, oduzeo nam dah kroz umetničku lepotu, pokazao raskoš, moć i sve što može jedan “pravi pijanista” da podari publici u tumačenju Šopena, Šostakoviča i Prokofjeva, oduzeo nam telo, dušu, misli…. Ako je. Prija!

I BI LUDILO !

Ima mnogo pijanista koji su dobri, jako dobri, odlični.Svetski.  Hvaljeni. Obožavani. Neki dolaze kod nas.  Ali, veoma značajno i posebno mesto kod mene je odavno zauzeo Boris. Ne slučajno, već namerno. Svojom ludom virtuoznošću, zapravo ludom tehnikom koja mu omogućava da bude FENOMENALAN, nadmoćan nad klavirom, ali i  da nam podari svoju retku memorijsku moć, ogroman dijapazon dinamike, najprecizniji ritam i sposobnost da, večeras, u tim “nezahvalnim” delima bude “vođa” i “dirigent” orkestra Muzikon.

I još malo, ili mnogo više o Borisu. Nije poenta u svemu navedenom. Nije poenta koliko smo ga puta slušali i na Bemusu, i u kamernom izvodjenju, i na drugim koncertima u gradovima van Srbije. Poenta je da nas je omađijao. I uvek nam to uradi, gde god da smo. Poenta je da ima neopisivu mentalno-fizičku snagu, jer kada sedne za klavir, i njegovo ogromno telo pokrije  pola klavira, onda nastaje ples. Igra (ne staklenih), već notnih perli. Bisera koji se kotrljaju u   najumilnijem zvuku po našoj duši. A iza toga grune uraganska snaga. Iskonski mužjak koji grmi po klaviru. Umetnički. Goropadno.  Nezaustavljivo, ali kulturno. Fenomenalno.

Šopenov koncert f-moll. Koncepcija koja mi prija. Možda bi drugi voleli da je bio “šećerniji” i rastapajućiji. Mislim, voleli bi seljačku slinavost.  Ja ne. Meni je  drugi stav izazvao suze. Odmeren, najtiših nijansi, ali ne i sladunjav. Suze posle dugo vremena. Boris je veoma umetnički inteligentan pijanista. Stilovi, epohe, razmišljanja. Dato mu od Boga? Da, ali SVE što je bilo potrebno da postane ovo što jeste. I talenat i sreća, ali najpre sposobnost da mukotrpno radi, ali i da se raduje životu. NE samo da svira.

Šostakovič koncerrt  F-dur. Ludilo. Od svega do svega. Ritam, snaga zvuka, gradacije. Sve.

Prokofijev koncert, opet drugi stav. Opet suze. Nastavak koncerta…. Građenje dinamike, rast emocija, ludilo u usponu, ostah bez daha. Ne dišem. Umirem. Lepa smrt. Prekrasna.

Ali, zvuk me vraća iz tog levitirajućeg stanja, opet dišem, kraj je toliko snažan, da publika ne može da sačeka poslednje tonove. Prolama se aplauz, Bravooooooo, nastadoše burne ovacije.

I kao što se pojavio, kao vihor, uleteo, odsvirao u jednom dahu, tako je i otišao, žurno, burno. Boris! I orkestar.

I, naravno, sve pohvale za taj  mladi orkestar, Muzikon. O njima ne znam mnogo, a i nije bitno. Dovoljno je da su me očarali svojim plemenitim zvukom, divnim frazama, fantastičnim reakcijama na najnezahvalnije ritmove kod Šostakoviča i Prokofjeva, što ne znači da pratiti Šopenov koncert nije teško. Angažovani, raspoloženi, marljivi, virtuozni, kompaktni,  muzikalni. Bravooooo. Njihov dirigent je večeras bila ŽELJA  da sviraju sa velikim Borisom. Da, zaista su bili sjajni. Bolji od svih naših zvaničnih orkestara koji su postali “brendovi i trendovi”.

Hvala na ovoj divnoj večeri, retko sam ovako ushićena i izgubljena u lepoti doživljaja.

Drugi neka nalaze zamerke na ovo i ono. Ja sam uživala.

Ceo tekst je objavljen na portalu PUM:

http://pravoumetu.com/