Orfeo ed EuridiĆe, jurili leptiriĆe
I bi šta bi….
Premijera.
Premijera opere Orfeo ed Euridice C.W. Glucka.
I svečano beše u sali Narodnog pozorišta.
Sam početak buran, energičan, koloritan, ritmičan…. Scena puna, adrenalin svuda, groznica u usponu.
Svemu tome je
doprinela režija odličnog Aleksandra Nikolića, koreografija odličnog Aleksandra
Ilića, veliki trud gosta dirigenta iz Plovdiva, Diana Chobanova, predanost
hora, baleta i povremeno orkestra.
Gradacija je bila uočljiva, ali nizbrdo, na žalost, za mene.
Kako bih ja objasnila to nizbrdo…. pa, pokušaću.
Kada posle duge pauze neizvođenja opere, i izlizanih koncertnih izvođenja istih, bljesne nešto ispred vas…. dopadne vam se.
Nova metla bolje čisti. Ali za kratko.
Kao prvo, ova opera nije prijemčiva za uši prosečnog slušaoca, a kod nas posebno, jer ni taj prosek nije prosek, a ni publika nije mnogo edukovana u vezi opere uopšte, a još nemate bar 5 arija i dueta koji su prepoznatljivi, sem one čuvene, ali jedne, arije Orfea, uz to tri glavna lika nisu ništa što bi vas uzdrmalo, kratke scene baleta i hora….. nije to za nas. Orkestar ima veliku ulogu, ali ovaj naš to ne može, a trude se, ili mi se učinilo….
U takvim okolnostima, sve pada na pleća reditelja i njegovih saradnika. Tako je i bilo. Prepoznatljiv stil rada Aleksandra Nikolića svima prija, jer zna, ume i može, ali je uvek tu prisutna smetnja sa nekih drugih strana. Smetnja u smislu neznanja.
Prvi čin je blještao, iako nismo znali gde smo. Mislim u kom smo veku, na kom mestu, i ko koju ulogu treba (čitaj MOŽE) da ostvari.
Da pevače nemamo, nemamo, ili bar večeras nismo imali kako valja.
Orfeo, Aleksandra Angelov…. i da prođe kroz iglene uši. Trudila se, trudila…. po nešto malo i uspela, ali nije gospođa mlada pevačica početnica, pa da joj opraštamo. A naročito ne momente kada drži liru kao uciteljica dnevnik ispod miške….. Sramota…. O imitaciji sviranja, samo da pitam zna li neko šta je to drljača? Toliko o tome.
Euridice, S.S.S…. ista meta, isto odstojanje. Malo može, malo ne može, a malo je baš briga.
Amor, Sofija Pižurica, ovog puta vokalno čujnija, glumački katasrofalna, nigdde poletnosti i nestašluka, skakutanja i lepršavosti, a i ne liči nikako na vragolana, jer sve glumi na isti način, te sam ja večerašnjeg Amora doživela kao Oskara iz Bala pod maskama (u njenoj izvedbi).
Ali sveopšti utisak mi je haotičan.
Nakon prvog čina koji nas je ,,napao“ dobrim stvarima, (sem trube koja je bila katastrofalna, a ni klarinet, kao i harfa, nisu bili bolji), sve kreće nizbrdo. Posle pauze kreće dosada u svakom pogledu, sa mnogo ,,praznog hoda“. Možda i ne bi bilo tako, da je scena bila interesantnija, a orkestarsko izvođenje bolje. Ovako….. zevala je publika na kilo.
Pa šta reći za publiku koja je u toku cele opere samo dva puta pucnula mlaki aplauz na poznatu ariju Orfea, duet i još na nešto, zaboravih na šta, a na kraju delirijum, vrištanje, aplauzi, koma. Kako da ne.
E sad, papazjanija nas je malo otreznila, pa smo ipak, nakon pauze mogli malo realnije da sagledamo celinu. Ako već nemamo, ne vrhunske, već samo solidne pevače, onda daj nešto drugo, usmeri mi pažnju na kostime, koreografiju…. na nešto. Ili na po nešto.
Zapravo, kostimi su me bacili u bedak. Zar toliko ne znam?
Hor, kerberke, furije, kupidoni….. kud koji mili moji. Kostimi hora koji je i u paklu i u raju, behu „časne sestre“, crne ili bordo, furije kao panteruše iz nekog devetorazrednog američkog filma, kupidoni sa ogromnim krilima kao iz kusturičinih filmova, Amor u plisiranoj duploj suknji i ima krila od sto kila…., zar to nije nemiran krilati dečkić?
Vrhunac, plastični leptirići kao sa Kalemegdana, ili nekog vašara, glave konja, dim…Nikako te leptiriće ne mogu nigde da svrstam… ili, šta je „pisac-kostimograf (K. G.N.) hteo da kaže“?
Mozda je njima, tu ubrajam i scenografa Dunju Kostić, bila vrućina, pa smandrljali „tri u jedan“ ?
Zato moram da pohvalim Marka Dukića za fantasticnu šminku. Već za frizure nisam sigurna. Kako jedan Orfeo (muška uloga) ima onoliku kiku? Da ne pitam još po nešto…. dovoljno je i ovo.
Ipak dođe kraj. Vriska, piska, histerija od 5 minuta i gotovo. Dobiše učesnici bukete, kite cveća, bi i jedna korpa…. samo gostu dirigentu…. ćorak. Uobičajena ujdurma uprave Opere. Briga ih. Važan je koktel posle i novi ugovori, poznati kao „ ja tebi, ti meni“, a publici ni čaša vode. Nema malog stočića na kome su prodavali KONZERVE i flašice pića, ponekada uz slamčice. Operska kuća? Nigde kao ovde. Vidimo se u nedelju. Da potvrdimo utiske. Da se edukujemo za slušanje Glucka. Ne mogu bez njega. Ni bez krila od sto kila.
Laura Miletić
https://umetnickihel.blogspot.com/2021/06/opera-orfej-i-euridika-aleksandra.html
