28.01.2019.
K. Monteverdi
Krunisanje
Popeje,
ili
L`incoronazione di Alexandar
Da bi jedna predstava uspela, kao ova
sinoć, bilo je potrebno okupiti dobre muzičare,…
pevače, svirače, igrače, ali i sve one
neophodne za uspeh predstave, reditelja, koreografa, scenografa,
kostimografa, dirigenta. To nam je
poklonio organizator Rosi Festa i ovog događaja, Stefan Zekić. Većina umetnika
sjajna, ali, ja, poznata kao “grozna i
oštra u pisanju” moram, zapravo želim prvo
da pohvalim sve divne, ali da spomenem i
one koji to nisu bili, te su, za neke i neprimetno, ali srećom minijaturno pomutili
potpunu blistavost predstave. Mislim samo na deo orkestra, zapravo na violine,
koje su bile najslabija karika ovog projekta. Ali, nećemo da nam tri neusvirana instrumenta kvare lepotu.
Kao i sve opere, i ovo je bajka. Ali, od umešnosti gore navedenih učesnika, zavisi da li će bajka da se pamti , ili da izčili iz misli.
Ja je i dalje “vidim”, a to je najveći
uspeh jedne predstave. Da traje u mislima posetilaca.
Uloge u ovoj operi su podarene solistima
iz ansambla
Barock vokal, koji vodi istaknuti voklani pedagog Gospođa Klaudija Eder iz
Majnca, a njima se pridružilo nekoliko
naših pevača (i moram da kažem da se osetila velika razlika u pevanju,...
nemački pevači imaju te „barokne glasove“, skoro bez vibrata, podsećaju na
panove frule, a naši uglavnom vibriraju i pevaju kao Verdijevi likovi, sem
Milice Lalošević, koja je bila jako dobra, i Bojana Bulatovića koji je bio
fantastičan). Orkestar je bio New Trinity Baroque, u
smanjenom i „domaćem sastavu“, uz dvoje gostiju, čiji je osnivač Predrag Gosta.
Mislim
da se u celoj priči, zapravo operskoj predstavi najmanje snašao simpatičan
dirigent iz Italije, Alberto Veronesi.
Njemu, kao i meni, nikako ne „leži“ barok. Ipak, opraštamo, jer uz svu, za mene
muzičku manjkavost i povremenu dosadu ovog dela, izvođenje opere je bilo fascinantno.
Najpre
zbog fantastičnih profesionalnih i znalački školovanih glasova, ali i zbog njihove glume i sugestivnosti. Čak da neko i
nije znao sadržaj opere, sasvim sigurno je razumeo šta se događalo na sceni.
Tome su, naravno doprineli izuzetni igrači iz Transition Dance kompanije sa
Instituta za umetničku igru, a glavni „krivac“ je odličan koreograf, maštovit,
moderan, slobodan u mislima i izrazu kroz pokret, Aleksandar Ilić.
Odlične
kostime je napravila Sara Bradić, scenu je minimalistički (a možda i zbog
nedostatka prostora, a uz veći broj ljudi na sceni) zamislila Dunja Kostić.
Ipak,
ja bih, sem Popeje, obavezno krunisala našeg divnog reditelja, maximalno
maštovitog, nesebičnog u rasponu ideja i modernom pristupu, znalački vođenim
slobodnim, ali veoma dobro doziranim erotskim mislima, sa neverovatnom umetničkom tananošću da
razvije sve što je zamislio, od najmanjih detalja, do najkrupnije celine,
beskrajno rešenog da svo svoje ogromno znanje i sposobnost da bude jedan
čarobnjak režije, podari i učesnicima, ali sasvim ravnopravno, možda čak više i publici, vrhunski doživljaj, Aleksandar Nikolić, za mene sinoć Neron režije. Bravo.
Publika
nije disala, pevači, njihovi glasovi, igrači i njihovi pokreti, ispričane
ljubavi i čežnje, slamanja, radosti i predasi su nas opčinili, dva sata je
prošlo kao tren. E, taj „tren“ se pamti, o tome se piše i priča.
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
