40 minuta, 400 kilometara
Može?
Može!
Posle Verdijeve Travijate u Beogradu, skoknusmo ,,tu blizu” da čujemo jedno evropsko izvođenje Mozarta. Jednom sam rekla, i ponoviću. Tako blizu, a tako daleko.
Prijatno predveče u Novom Sadu. Grad prepun nasmejanih ljudi. Bašte kafića i restorana kao košnice. Svuda smeh i neka opuštenost. Ulični svirači upotpunjuju duh evropskog grada. A mi hitamo u Sinagogu. Da opet slušamo jedan jako dobar orkestar. Vojvodjanski Simfonijski orkestar. I uvek je bolji od samog sebe i prethodnog slušanja. Ovog puta posebno. Nadahnuti, posvećeni, profesionalni, a radosni. Ima li to igde u našoj blizini ? Ima, u Novom Sadu.
Večeras su, to je ovde uobičajeno, a meni uvek iznenađujuće, jer se tada osetim srećnom, svi poštovali jedni druge. I muzičari publiku. I publika muzičare. I gosti jedni druge. I mi njih. I oni nas. Jako dobar osećaj i pre samog početka koncerta.
Da objasnim. Na beogradsku Travijatu se, da počne, čekalo više od 20 minuta. Zašto, ne zna se, neće se ni saznati, a opet će se ponoviti. To što publika željno čeka početak, kakve veze ima. To je kao kada gladni odete u restoran, naručite jelo i čekate dobrih pola sata i više. Dotle, crknite, bez izvinite. E ISTO JE I OVO. Mislim sa Travijatom.
Ali, 40 minuta vožnje dalje, vi ste PUBLIKA koja se poštuje. Tačno u 19 sati, muk u Sali. Apsolutni. I samo par minuta te potpune tišine, delilo nas je do izlaska jednog, poštovanog u svetu i u Novom Sadu, dirigenta, Srbe Dinića, koji zivi i radi kao generalni muzički direktor i dirigent državnog orchestra i pozorista u Braunschweig, Nemačka. U Beogradu ga nema.
Orkestar spreman, koncert počinje. ,,Mozartu u čast,,. Uvertiru za Don Giovannia smo dobili u jednom dahu, nismo trepnuli. Prekrasan početak nas je odmah uhvatio i razoruzao. Kakav topao zvuk. Kakav sklad. Kakva kultura sviranja. Potom nam se poklonio i poklonio nam divan concert za hornu Br.3 fantastični Radovan Vlatković. Umetnik svetskog ranga koji zivi u Londonu, a svira širom sveta. Prefinjen, topao, virtuozan, vrhunski. Gospodin koji me je, posle dugo vremena, podsetio da i dalje postoji divan instrument toplog zvuka, horna. Ja sam bila skoro sasvim sigurna da je horna izostavljena iz upotrebe, jer nikako i nigde u Beogradu nisam mogla da je čujem. Nešto slično možda, ponekada, ali samo u tragovima, uz obavezno grguranje, mućkanje i prevrtanje instrumenta, ne bi li mu prosuli vodu koja se u njemu stvori, jer ,,tamo neki,, ne sviraju, već ,,pljuckaju,, u instrument, a na svaka dva minuta i posle šest tonova,. Zalosno da skrnavim veličinu i lepotu večerašnjeg doživljaja, ali moram. Obradovah se povratku horne. Bravo dragi Radovane.
A onda, za sladokusce koji vole Mozarta,
,,Jupiter,, simfonija. Takođe u jednom dahu, sva četiri stava. Maestro Dinić je sjajno
dirigovao, imao odličnu koncepciju za ovu sinfoniju, ali imao je sa kim i da
stvori svu lepotu muzičkog doživljaja koji nam je podaren. Iako je celokupan
orkestar bio sjajan, iako su svi muzičari bili u punoj formi, ja moram da
izdvojim fantastičnu Lauru Levai, čiji je zvuk flaute kristalano topao,
gotovo nestvarno zlatan. Bravo Laura.
Da, zaista su svi bili divni. Od gudača, duvača do perkuionista. Sjajan
orkestar, sjajan hornista i sjajan dirigent. Šteta što nam nisu dali bar jedan
BIS. Nadamo se, drugom prilikom. A nadamo se i nekom trećom prilikom, ili 10.
čudom sveta, da nam ova dva umetnika gostuju u Beogradu, mada….. to su samo
moje puste želje. Šta će Beogradu kvalitet? Skoknite za 40 minuta 400 kilometara, stićićete do Novog Sada, i…. eto vam Bečki,
ili drugi evropski kvalitet. Tako blizu, a tako daleko. Noć je bila mirisna,
osvetljena i ispunjena zadovoljstvom.
Laura Miletić
Tekst
objavljen na portalu P.U.M.
https://pravoumetu.com/2021/04/24/mozartu-u-cast-novi-sad-laura-miletic/
Nema komentara:
Objavi komentar
Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.