Duboka noć je vreme kada najviše
volim da slušam muziku. Klasičnu. Tada je oko mene potpuni mir, ništa me ne
remeti, vreme i zvuci sa youtuba su samo moji.
Lady Macbeth, opera koju mnogo volim.
Volim ariju „Vieni t’affretta“. Biram
snimke… Slušam samo početke… Ovaj je ok, ovaj je bolji, ovaj ne, ne sviđa mi
se… Ali, oho…. evo jednog… posle desetak sekundi slušanja i gledanja, po mom
ukusu. Slušam ceo snmak. Uživam. Slušam još jednom, pa još jednom. Kakva boja
glasa. Energija. Milina u silini doživljaja. To je to. Prava Lady Macbeth. Za
mene. Tek onda gledam ko peva. Alessandra di Giorgio. U tom trenutku, to ime mi
malo govori, ali snimak sve. Opijena sam.
Alessandra, šta Tebe sada opija?
„Trenutno pišem svoju ličnu studiju o
razvitku umetničkog ukusa, razumevanju umetničkog sveta kroz epohe u skladu sa
ličnim zrenjem i radom na sebi, a sve to u okviru današnjice koja nam nudi
sasvim drugačiji program od epoha prošlosti. Rad i tumaranje iz jednog
estetskog kutka do drugog me uznosi, mada se sa “druge strane” trenutno osećam
sasvim opijeno kada se upustim u čitanje dobrih poetskih dela.”
Imam utisak kako su i Tvoji slobodni
trenuci posvećeni umetnosti. Neumorno
obilaziš galerije i kulturno-istorijske spomenike, a u trenucima potpune
samoće, očigledno je, tvoje misli lutaju i dalje u tom pravcu, jer si ljubitelj
pisanih reči i misli velikana koji su život shvatali na najiskustveniji način…
Uz sve to, ono o čemu javnost najmanje zna, je izražavanje tvog prefinjenog
senzibiliteta preko akvarela koje slikaš.
„Najveći uticaj na mene i moj razvoj
je, nimalo iznenađujuće, imala moja pokojna majka Jadranka Nikolić, koja je u
svoje vreme bila renomirani modni kreator. Vaspitavana sam na klasičnoj muzici,
u domu prepunom umetničkih knjiga, a čiji je jedan deo bio prepravljen u mali
slikarski atelje. Insistiralo se na učenju jezika, čitanju i generalno, visokom
obrazovanju. Engleski sam počela da učim već u trećoj godini, slikanje i
sviranje klavira odmah potom. Zato je moje interesovanje i bavljenje raznim
vrstama umetnosti, mogu reći, porodično nasleđe.”
U operskom svetu kome pripadaš, važi
mišljenje da su ti sve fotografije, kako
iz profesionlanog, tako i iz privatnog
života na veoma visokom nivou, jer tvoje prikazivanje sebe je uvek na jedan
odmeren i, da kažemo, veoma sofisticiran način, što često nije slučaj kod
Tvojih ovdašnjih koleginica.
„Hvala Laura.. Da, ja se trudim da to bude slika i
prilika svega onoga što oslikava najbolje moguće fasete moje ličnosti. Za
estetiku mojih fotografija sam ja odgovorna. Moram priznati da često svojim
fotografijama ne pratim trendove. Ima nečeg velelepnog u prošlim vremenima, te
mi i estetika “palih dana” veoma prija. To ne znači da me privlače samo “ideje
naftalina” ali ima jedan deo mojih fotografija koje, sa čvrstom namerom, bojim
sjajem prošlih vremena. Za modela (mene) su odgovorni geni majke i oca a pomalo
i sport.”
A iza svih ovih umetničkih oblasti u
kojima, nedvosmisleno uživaš, nalazi se
ono glavno, smisao tvog života… operska scena. Jer sve ovo navedeno je odmor od napora
koji opera nameće, a publika uvek i baš
uvek očekuje najbolje. Ti si u pravom smislu reči slobodan umetnik, jer nisi
vezana ni za jednu opersku kuću.
„Verujem da je moj posao najlepši na
svetu. Radim nešto u čemu neverovatno uživam, i za to uživanje mi se plaća.
Imam priliku da obiđem ceo svet i upoznam razna podneblja i kulture. U kontaktu
sam sa ogromnim brojem ljudi. S obzirom da sam Slobodan umetnik, svet u kome sam, “omogućen mi je”,
pristupačan i dat na poklon. To je neverovatna sreća i neverovatno iskustvo.
Taj “nezaustavljivi karavanski pogon” ume nekada i da umori čoveka. Tada je
potrebno da se vratim svom domu da bih mogla da napravim mesta za nova
iskustva.”
Kom gradu u svetu se ponovo rado
vraćaš? I šta je to što te njemu posebno ispunjava? A uz to, Beograd je imao
prilike da te vidi u pedagoškom radu. Na ovogodišnjem Rossi festu si držala
masterclass. Očigledno da uživaš i u prenošenju svog znanja na mlade?
“Uvek se rado vraćam Firenzi. Tamo
imam studente, par divnih poznanstava. Grad je, ne moram možda ni da kažem,
apsolutno božanstven, ima ogromno kulturno nasleđe, divna klima i ultimativna
lepota je ono što čoveka veže zauvek da mu se vraća i ponovno divi, kao da je
došao prvi put. Ja se pedagogijom zapravo bavim već duže vreme. Veoma uživam u prenošenju svih
znanja koje sam stekla tokom godina vrednog rada. Nema lepšeg osećaja, nego videti
presrećno lice mladog kolege, ili koleginice, dotaknutog umilnim sjajem novog
otkića.
Često je veoma teško uklopiti rad sa
studentima i moju karijeru, gde su neophodna
konstantna putovanja. No, mi se vrlo lepo dogovaramo i sastajemo na
raznim mestima sveta. Svojim studentima, sem dobre tehnike, želim da pružim još
nešto jednako važno, a to je motivacija i psihička podrška i znanje kako se
posao radi (ovo se odnosi na sve što ima veze i sa samom scenom, a i sve što je
van nje). To bitno kupuje vreme i smanjuje period lutanja. Ako mi se čini da
sam previše umorna, neću prihvatiti čas, jer smatram da je nefer sedeti za
klavirom i samo davati intonaciju, dok se student sam bori. To sam oduvek
smatrala nepodnošljivim. Jednom rečju, ja zelim da sam im potpuna podrška,
inspiracija i učitelj u svakom smislu”.
Ti nisi samo Lady Macbeth, koju sam
spomenula na početku teksta, već i Eboli, Ulrica, Adalgisa, La principessa,
Federica, Carmen….. Sve si to dostigla na svetskim scenama, iako si potekla iz
jedne sredine koja je oduvek mogla
samo da se diči uspesima svojih
umetnika, ali koja nema razumevanja i sluha
da pomogne tim umetnicima kada je najpotrebnije, na samom početku…..
„Umetnik je često sam. I često sve
mora sam i ako mu je nasušno potrebna podrška. On će bez te podrške u većini
slučajeva uvenuti i preći u drugu profesiju od koje će moći da se izdržava.
Jedna velika kriza u mom životu stoji iza mene, kriza koja me je zatekla nakon
smrti moje porodice. Tada je sve izgledalo sasvim beznadežno i nisam razumela
šta bi me nadalje moglo učiniti ponovo bićem koje se nada sreći.
Tada sam se prijavila na to, za mene
sudbonosno internacionalno takmičenje koje je bilo moj “poslednji ulog”.
Doživela sam to kockanje sa sudbinom koje će presuditi umesto mene kao
egzistencijalno bitan zadatak. Sa nagradom sve se nastavlja, bez nje sve
obustavljam! Nisam želela sama da odlucim, želela sam znak srećne zvezde.
Sve je bilo uloženu na tu kartu.
Stigla sam do finala. Dobila sam prvu nagradu.
Presuda za dalje, ili za potpunu
obustavu je bila donesena. Snaga i vera su bile povraćene. To je bila moja
jedina podrška u tom trenutku. Nagrada za moj teški rad.
Moji sami počeci pre čitave krize o
kojoj sam malopre govorila, bili su vezani za nisku uspeha na našim lokalnim i republičkim takmičenjima.
Bila sam član operskog studija u Beogradu ali nikada nisam dobila, pre svog
odlaska, ni priliku, niti i jednu ulogu da otpevam na velikoj sceni Narodnog
pozorišta u Beogradu. Svoj veliki debi na velikoj sceni sa orkestrom, imala sam
u Nemačkoj, a ne u Beogradu.
Sa žaljenjem govorim o ovome na ovaj
način. Bila bih sretnija da me je beogradska opera iznedrila. Za osamnaest
godina bavljenja pevanjem, pevala sam u našoj operi samo jedne jedine večeri,
ulogu Amneris u operi Aida, pre dve godine. Tada je moja pokojna baka, poslednji
član moje porodice, konačno mogla da me vidi, prvi i poslednji put, na sceni
beogradske opere, kada već to moji roditelji nisu doživeli.
Uspešne kolege širom sveta uvek imaju
pozive operske kuće svog rodnog grada. Oni su, zapravo, počasni i ljubljeni
gosti publike svoje rodne grude. Mi takve tradicije ne održavamo, iz nekog
nepoznatog i veoma čudnog raloga. Mi smo jedina nacija koja se ne diči svojim
uspešnim umetnicima.
Nadam se da će se ovo promeniti i da
će biti shvaćeno koliko je podrška mladim i talentovanim ljudima bitna, a
koliko je neizmerno lepo imati “svoje” uspešne ljude kao goste koji donose
parče tog dalekog sveta gde se krvnički bore. Verujem da će gosti shvatiti da
je to i dalje njihova kuća a da su njihove kolege domaćini u umetničkom smislu!
Takođe se nadam da će se oni koji
sede na pozicijama i koji imaju moć da nešto promene, konačno osetiti
odgovornim za talentovane pojedince. Jer samo ako se založimo za pojedinca, možemo
konačno da promenimo sve.
Za mene je noć mog nastupa u
beogradskoj operi mogla biti još jedna od bezbroj predstava koje pevam širom
sveta, ali nije. Ona je za mene bila noć za pamćenje, noć posebne sentimentalne
vrednosti.”
Razgovor vodila Laura Miletić
Ceo tekst objavljen na portalu P.U.M.
Nema komentara:
Objavi komentar
Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.