POHVALE ZA NABUCCO
G. Verdi- Nabucco
ili
Jedna veoma solidna
predstava posle više od pola godine
ili
Kada pevači hoće, onda
sve može
Konačno. Posle više od pola godine,
operska predstava sa uzajamnom energijom i veoma dobrom atmosferom. Zaslužili smo. Kao verna publika.
Publika željna bar pristojnog, a dobismo večeras nešto dobro. Hvala.
Da budem fina, kao što nisam, pa da
krenem od dobrih? Ne.
Krećem od pitanja koja su važna za
uspeh jedne predstave. Sem dobrih solista, orkestra, hora, i dirigenta na „prvoj liniji“….. šta je potrebno za dobru
predstavu? Režija! Režija predstavlja
okosnicu svega.
Večeras, kao i u većem delu postavljenih
opera koje se kod nas izvode, režija
poverena osobi koja to NE UME da radi.
NE UME. Ili NEĆE. Ili NE ŽELI. Ili….
nije bitno. Efekat je poražavajući.
Dakle, uništena cela priča. Dijalozi
u horovima, dijalozi solista kroz trio, kvartet, ili kvintet…. NIŠTA. Svi stoje
kao krajputaši i svako, kad mu „dođe vreme“, peva, sam za sebe. Stoji i peva.
Celina, prelivanje priče, radnja opere?. Ne. Svi stoje, kao na koncertu. I hor,
i solisti. Šta nije jasno? Libreto, sadržaj, muzika, poruka? Šteta, ima toliko talenotvanih i dobrih
reditelja, nama da zapadne najgora. Ali, pomoći nema. Neće niko da odreaguje i
da kaže šta je posao reditelja i šta treba da radi. Ili da dovede novog,
svežeg, umnog.
Idemo dalje. Orkestar večeras šarena
priča, ali većim delom solidni. Uvertira pristojna, sa znacima da može da bude
sasvim dobra, ali…. uvek se neko zasvira kako ne treba. Celokupan utisak je ok,
sem solo violončela koje je, uobičajeno bilo užasno. Dirigent pokojnik je
povremeno dobijao sasvim dobar zvuk i homogenost, a povremeno je puštao stvari
niz vodu. Kada hoće, može. Jedino je pitanje da li hoće? Sve u svemu, nije bilo loše, kako ume da
bude. Hor…. ne vredi objašnjavati. Gde je tu topao zvuk, zatvoreni vokali i
tužno, jecajuće pevanje, u čuvenoj numeri Hor Jevreja. NEMA. Svi kao na ruskoj poljani. Dreka i
dreka. Krivac? „Spremač“ hora.
Idemo dalje. Glavni protagonisti.
Nabuko….. Dragutin Matić.
Fantastičan. Izvajanih fraza, pokazanih raspoloženja i sasvim je jasno šta se
dešava u ovoj operi. Profesionalan do maximuma, ponoviću, tehnički sjajan,
muzički još više. Bravo. Nabuko kakav treba da bude.
Abigaila…. Sanja Kerkez. Jako dobra,
skoro odlična. Manjak su bravuroze, ali je to njena stara boljka. Inače, bila je dirljiva, besna,
uplašena. Dinamika i dijapazon emocija jako dobri. Imala je divna pijana,
gluma je bila upečatčljiva. Razumeli smo ulogu i priču.
Bravo Sanja, prijalo mi je da te slušam i gledam.
Zaharija…… Ivan Tomašev. Bravo.
Upečatljiv, siguran, glasovno jak, gluma kako treba, ili kako ja zamišljam tu
ulogu. Postojan iz predstave u predstavu. Želimo ga opet, a to znači da se
repertoar planira prema ovakvim pevačima.
Fenena….. Ljubica Vraneš. Uloga
otpevana za đačku peticu. Jer…. nedostaje gluma, ubeđenost u ono što peva.
Nisam baš shvatila kako se, u ulozi, oseća, ko je i šta nam prikazuje.
Uplašena, nadobudna, besna, tužna? Nemam pojma. Pevački, sve je bilo na mestu,
sve kako treba, čuli smo jedan topao
glas lepe boje, a utisak….. solfeđo. Ili, Oči. Oči su ogledalo duše, tako se
kaže, ali ako nemaju nikakav izraz, …. nema ni duše. Malo više rada na ubedljivosti
i bićemo zadovoljni.
Ismail…. Aleksandar Dojković. Večeras
me iskreno nasmejao do suza. To mučenje i zevanje u prazno, ahahahah, pa to
niko ne ume kao on. Ismejah se slatko, hvala. Tenor beše? Nisam čula. Nisam
čula ništa, sem što se propinjao na prste, ne znam zašto. Nema veze.
I, to je to.
Bez obzira na opaske, celokupna
predstava me vratila u neka stara raspoloženja kojih se sećam sa dobrih
predstava.
E sad, što ovog meseca imamo samo TRI
operske predstave, jer se, AH, OH, UH, EH, IH…. sprema premijera Manon Lesko
zakazana za predavni novembar…. pa ne
pevaju svi „tamo“. Spremala se i „Moć Sudbine“, pa smo imali koliko predstava.
Pitaćemo Direktorku, kada se vrati, zašto nam uskraćuje predstave? Kako ljudi
da zarade plate, ako ne pevaju. Kako da publika uživa, ili besni, ako nema
predstava. Oooo… ima pitanja više nego vlasi u kosi.
Za ovo veče, dovoljno. Beše sasvim
pristojno. A nama, publici, samo malo treba.
Laura Miletić
Nema komentara:
Objavi komentar
Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.