Živim dečački san, Srboljub Srba Dinić dirigent, interview, intervju, biografija, Generalmusikdirektor Braunschweig

 

Vi ste dirigent. Biti dirigent… Biti uspešan  dirigent sa ovih prostora, a u inostranstvu,  je sjajno. Da li ste dirigent u porodici, (ahahahah) ili je porodica baza gde crpite energiju i prepuštate joj se.

 

 Biti dirigent je neopisiv osećaj, već 25 godina živim svoj dečački san. Divan je  i osećaj biti uspešan u svom poslu, to mi daje energiju da uvek idem dalje i pomeram granice. Što se porodice tiče, prilagođavamo se jedni drugima, pogotovo kada su moja putovanja duga. Jednom me je supruga pitala da li mogu da ostavim svoj ego ispred vrata (hahahahahahahaha). Ja sam joj objasnio da moja „čarobna“ dirigentska palica funkcioniše samo na podijumu. Šalu na stranu (ona se nije šalila, ja jesam), kod kuće sam potpuno oslobođen te poslovne tenzije i  obzirom da su ti momenti kada smo svi zajedno vrlo retki, trudim se da to vreme provedem  kvalitetno sa njima. Ja sam taj koji na podijumu vodi, kod kuće sam  samo običan član porodice.

................

...............

Ceo tekst na portalu Pravo U Metu:

https://pravoumetu.com/2020/12/12/__trashed-2/

Rat i mir Irene Zarić - Irena Zarić o sebi, mezzosoprano, cantante di opera, biografia, Carmen, la intervista, Alessandra Armiliato,...

 

Napisala sam:

 

Irena Zarić, upamćeno ime, nostalgija, harizmatična žena krupnih, vrcavih očiju koja uvek ima osmeh i neiscrpnu radost i optimizam koji se uvek oseća kada je neko pored nje. I kada nije. Zrači, kroz slike, snimke, pomen imena. Ostvarena, srećna, ali daleko od nas.

 Predložila  sam Gospođi Ireni Zarić da za Magazin Pravo U Metu odgovori na nekoliko pitanja. Nakon prvog pitanja, pogledavši ni malo kratak odgovor, poručila sam: Samo nastavi, niti će se šta oduzeti, niti će se bilo šta ispravljati, a tome naslov mora da glasi: Rat i mir Irene Zarić. Odmah se složila, rekavši: “To sam ja!”

 

L. M.

 

Rođena sam u Beogradu, ali moji (sa mamine strane) su došli iz Vojvodine, dok je sa tatine strane, njegov otac rodom iz Požarevca, službom oficira, otišao u Sarajevo i tamo sreo moju baku, lepu crvenokosu Prijedorčanku, da bi kasnije svi završili u Beogradu… Mama je došla iz Novog Sada u Beograd na studije medicine gde je i upoznala tatu… Pradeda sa mamine strane je bio šumar na imanju porodice Dunđerski i kada je mama rešila da studira u Beogradu , pradeda je sa ćupom zlata došao u centar Beograda i kupio mami stan na Terazijama. Deka (mamin tata) je imao fabriku cigli (tkz. ciglanu) u Novom Sadu, na mestu današnjeg Sajma… Baka je imala šnajdersku radnju u kojoj je radilo 9-10 devojaka, u kojoj su se šile najlepše balske haljine… Kako je mama bila jedinica, baka i deka su rešili da pređu u Beograd i da joj se nađu i pomognu…. Mama i tata su se upoznali na studijama medicine u Beogradu i ludo se zaljubili… Kako su mama i tata bili lekari, oboje predati svom poslu i radili danonoćno, ja sam rasla sa dekom i bakom u prelepoj kući na Dedinju koju su oni kupili kada su se preselili u Beograd… Okružena ljubavlju, divnom prirodom, slobodom rastanja i formiranja ličpnosti, ušuškana u sigurnu bezbrižnost, od ranog detinjstva sam imala sreću da zagrlim život i da uživam u svoj njegovoj veličanstvenosti, kao neka princeza u prelepom zamku sreće , ljubavi i lepote. Baka – nana, kako sam je ja zvala,  bila je veoma stroga u mom vaspitavanju, pa sam morala da vežbam da hodam sa knjigom na glavi, da bih imala pravilno držanje dok hodam, ili da za vreme obroka držim dugački lenjir duž leđa, da se ne bih krivila… Nana je pevala u crkvenom horu, i jutrom bi me budila svojim umilnim sopranom… mama je svirala klavir i gitaru i školovala glas, ali nije nastavila dalje, a tata je svirao violinu i harmoniku i pevao najlepše sevdalinke…

Ceo tekst na Internet portal Pravo U Metu:

https://pravoumetu.com/2020/11/20/rat-i-mir-irene-zaric-irena-o-sebi/

 

 

Bolje ništa, nego svašta, Verdi, Trubadur, Opera Beograd, Dragutin Matić, Sanja Kerkez, Janko Sinadinović, Nataša Jović Trivić, Nenad jakovljević, Tatjana Mitić, Dejan Savić, dirigent

BOLJE NIŠTA NEGO SVAŠTA

ili

Janko (saberi se)

ili

Levo, desno, eno moje lože, alˈ do nje doći, pomozi Bože

 

Jedva dočekah priliku da uđem ponovo u salu Narodnog pozorišta i da slušam, makar i koncertno, izvođenje  Verdijevog Trubadura.

Ali, ne možes da uđeš ni lako, ni brzo. Prvo te „izmere“, onda te  špricnu, ok, red je, potom  mi tutnuše neki papirić u ruke, ja mislim program, kad ono…. Upitnik, da popunim i vratim, ako dobijem Covid da znaju …. e tek tada možeš, ali na kros. Kroz holove, parter, između sedišta i publike, uz stepenice, do mesta. Okolo, naokolo. Da me neko pita zašto, ne znam. Da ja pitam zašto, ne znaju. I tako….. a na galeriji do koje smo tako kružili, nikoga. Vrata od sale zatvorena (19:50), ni jedne razvodnice, sve su  na suprotnoj strani. Valjda mi, „levaci“ pretimo… koronom, šta li je…..

Scena lepa. Svečana i topla. Dobro je. Hor, orkestar, na bini. Horisti u svečanim odorama, orkestar, kao i uvek, šaren. Jedna „druga violina“ u napi..u. Niko da joj kaže da ovo nije grand, ni noćni klub… nema veze, neka bar neko, od svega osamdesetak, u operu  zaljubljenih  duša u publici, pari oči. Ionako  ništa drugo nije bilo za gledanje. A kada nema na sceni dekora, kostima, prave predstave, čovek svašta vidi.

Elem, izađe dirigent, Dejan Savić, onaj što me tužio za povredu svoje duše. Ja ni večeras nisam primetila tu „povređenu dušu“, samo njegovo bezdušno teranje tempa, ne obazirući se da li solista ima neku zamisao, da li želi neku frazu da malo izvaja….. ne, duša mu u nosu, pa tera tempo….. Povremeno je i bilo pristojno, što se tiče dirigovanja i orkestra, cak veoma pristojno, a što se tiče samog hora, „Big Lale“ (Đordje Stanković) je izvirio na tren da bi pomogao horu za „A cappella“  numeru, ali avaj. Avaj. Altovi su bili van svake intonacije, soprani drže svoje, nasta intonativni užas. Nema opravdanja, nije urađeno, a ni svi solisti nisu baš mnogo radili, ili se to nije čulo, sve jedno.

Da se razumemo. Znam da je svima teško, ali ne znam zašto. Znam da uslovi za predstave nisu sjajni, ali, šta sad. Dakle, ja imam mišljenje da, ili nešto radi, pa uradi kako treba, ili nemoj uopšte da radiš. Za sve branše, situacije i stanja.

Elem, ispred solista pultevi. Ne kod svih. Vizuleno loša stvar. Pitanje za…. režiju, soliste, upravu, rasvetu….. Da li je iko osmislio i objasnio kako treba da izgleda koncertno izvođenje, jer jedan solista stoji i peva, drugi pokušava da glumi, pa pomera stolicu na kojoj sedi, treci sedi i peva…. Vizuelna papazjanija…. to je specijalitet ove kuće….

A o solistima…..

Neki sjajni, neki pristojni, neki loši, neki smešni.

Dragutin Matić, sjajan. Da se podsetimo zašto. Zato što peva fantastično jer je sjajan bariton. Fascinantno dugi dahovi, izvajane fraze, dirljivo i sugestivno pevanje, te čak i ovako, koncertno, doživesmo Grofa Lunu kao da je na sceni. Bravo Dragutine. Nedostajao si nam.

Sanja Kerkez, Leonora. Veoma solidna. Zašto samo to? Ima divne visine, temperament, ali i nežnost, shodno ulozi. Ali i dalje nema dobre dahove, a donji registar se izgubio. Kada bi se glasovi ravnali samo po  delu gde je glas najbolji, mislim soprani, kao i tenori, samo po visinama, ili altovi i basovi po dubinama, onda bi Sanja bila odličan sopran. Ali….. iako kantomani vole da cuju „visoko C“…. jedan ton ne čini kompletnog pevača.

Nataša Jović, kao Acučena  je samo dobro počela, ali nije tako i završila. I to je sve.

Janko Sinadinović kao Manriko me večeras baš zabavio. Hvala na tome. Jer Janko peva kako hoće, kad hoće i šta hoće, a na način koji on hoće. Eto pevača. Unikatnog u svemu. Malo sedi i peva, malo stoji, malo upada gde ne treba, a ima note, pa se čuje dirigent kako ga opominje „Janko“….  a Janko se zaneo. Čak je pokazao sklonost ka  dirigenstko-baletskim pokretima. Sam je sebi taktirao, da mu bude lakše da se iskaže. I tako sve do pred kraj. Pevao, pevao, disao gde je hteo, vajao „respirator fraze“, a onda se umorio, pa je malo dao po falsetu….. uobičajeno. I on je hteo da me tuži, al nije. Možda će sada, ako se okuraži. Ima primer. Jer, pretpostavljam, i njegovu dušu sam „okrpila“. Savet…. ne idi Janko za svakim…. prvo se raspitaj da li sam nešto izmislila…. Valjda te najmiliji snimaju, da te imaju za uspomenu. Pa oslušni malo, informacije radi. Ili pogledaj partituru, da vidiš da u jednoj frazi, JEDNOJ, nema dahova na „parove razbrojs“ … jedan, dva, DIŠI, jedan, dva, DIŠI. A možda grešim. Možda je Janko imao COVID, pa mu ponestalo daha. U tom slučaju, Covid kod njega traje desetinama godina. Ma samo neka prođe, da je živ i zdrav, pa neka i ovako peva, ko ovako peva, pevaće i dalje.

Nenad Jakovljević i Tatjana Mitić, bili, stajali, pevali.

A publika… malobrojna, kao ufiksana, ili je i ona skinuta sa respiratora. Nit  tapše, nitˈ diše, ćuti i…. ode posle predstave. Bilo je tu dobrih stvari, tercet, duet…. arije… za aplauze. Ništa, tu i tamo tap,…. tap…. Valjda se plaše da mašu rukama previše. Neka ih, neka idu. Doći će neka druga publika, ista…..

A onda, izađosmo kao ljudi, bez šunjanja po pozorištu. Zašto nismo tako i došli….. pitajte radio Svrljig, možda oni znaju, pošto ovi ne znaju.

Lepo toplo veče, lagano odosmo kući pitajući se kada ćemo imati na sceni normalnu opersku predstavu?  Ove delove što nazivaju raznim imenima i što nam nude po raznim mestima, kao zamenu za operu…. hvala…..

 

Laura Miletić

Solistički koncert, Mirjana Matić Nedeljković, operska pevačica, Milan Nedeljković, dirigent, Dom vojske, orkestar Stanislav Binički

Mladost ispred zrelosti

Ni jednog momenta nisam imala dilemu na koji koncert otici ove prvooktobarske lepe večeri – Na “Veče vokalno-instrumentalne umetničke muzike” (objašnjenje o nazivu malo kasnije) ili na ambijentalni kamerni koncert Narodnog pozorišta “Opera u vašem kraju”.

Iako me, iskreno, samo jedan deo operskog koncerta zanimao, prevagnula je mladost.

Sve ostalo je zrelo, prezrelo, samim tim i posustalo.

Svečana sala Doma Vojske. Razmak stolica ispoštovan. Publika nije. Opet smo programe dobili pet minuta nakon objavljenog početka koncerta, a to znači da uvek kasne, u svemu, pa i u tempu… posle ćemo. Sala ispunjena u ovim uslovima. Profesora sa Akademije prilično. Kolega pevača, zanemarljivo. Rebus?

A odabrani program šaren, zanimljiv, bio bi odličan, da ne beše toliko Rusa, da je bio drugi orkestar i drugi dirigent  i da  jedna lasta ne čini ni jato, ni proleće, ni koncert….

Mirjana Nedeljković. Za mene i dalje prepoznatljiva Mirjana Matić.

Volim njen glas. Glumu. Ubedljivost. Izražajnost. Temperament. Energiju.

Ciklus ruskih i italijanskih pesama i dve arije. Svaka pesma je bila  dirljiva i ubedljiva Mirjanina priča. Mirjana ume da dočara različite epohe, atmosferu kompozicije, sopstveni doživljaj.  Lepota glasa, divne fraze. Od arija sam više očekivala, ali…. posle ćemo. ….

I sve bi  to  i večeras podarila publici na najvišem nivou, da nije bila sputana. Od strane orkestra i dirigenta.

Ali…. Pile ili kokoška…  nije bitno.

Dirigent za koga sam prvi put čula, Milan Nedeljković, nije baš umeo da obuzda “vojno-muzički napad orkestra”, a nisam videla ni da se trudio. Sve je bilo…. kako je, tako je. A bilo je preglasno, nespremno i neusklađeno, uglavnom. Tu i tamo su pokazali da možda i mogu da budu prostojni, ali ne sa ovim kompozicijama, posebno ne sa Bizeovom “Arlezijankom” i Sibelijusovim “Andante Festivo”. I da se kratko vratim na naslov koncerta… ”vokalno-instrumentalna umetnička muzika”…. Šta to znači, “umetnička muzika”? Uvek se na takve naslove zgranem, uvek me zanima ko to osmisli i šta je pisac hteo da kaže ? Orkestar nije bio na nivou umetnika, te je naziv promašen. Uvek se pitam kako je moguće da visokoškolovani muzičari ne mogu da odsviraju bar pola napisanih “tonova”, već sviraju bilo šta, dok se ne “uhvate u kolo”…. Večeras horna i oboa….. a  ostali su se utopili u masu, a bilo je svega.  I uvek se pitam kako je moguće da dirigent ne prati disanje i zamisao soliste. Mnogo se pitam. Jer, Milan je imao svoj nepromenljiv tempo, a orksetar svoj nepromenljiv forte. I ćao. Mirjana, snađi se. I jeste. Prevagnuo je njen glas, smirenost, sugestivnost, sposobnost da se ipak dovoljno kultivisano nametne. I da. Mirjanin sopran je veoma svež, postojan, izjednačen u svim registrima. I na sceni je ubedljiva. Zašto je nema u našoj Operi? Plaše se dobrih pevača, pa im ne daju šanse. E zato sam odabrala ovaj koncert, umseto “onog”.

Hvala  Mirjani za ovo lepo veče, sigurna sam da je moj izbor bio pravi.

 

                           Laura Miletić

 O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://umetnickihel.blogspot.com/2020/10/solisticki-koncert-mirjana-matic.html

Carmen - KARMEN Jedna tragedija Ponovo radi bioskop, Nataša Rašić, Stevan Karanac, Katarina Radovanović, Ana Grigorović, Stefan Zekić, Ivana Ivić, Vuk Zekić Rossi fest Bell Opera

 

Carmen, jedna tragedija

(za malo)

 

Bizet, Meilhac, Halévy, Mérimée, Pushkin, Buca, Milka, Ana, Tamara,  Ivana, Stefan, Dunja….

Ko je koga, zašto, kako i kada…

-pronađi uljeza-

 

 

Jedva dočekan ponovni susret sa operom, a predstava upriličena povodom obeležavanja  evropskog dana jevrejske kulture. Organizator Rossi fest i Bell Opera. Mesto Dorćol Platz.

Susret veoma uspešan. Sreća i radost… prisutne. Atmosfera izuzetno pozitivna, opuštena i veoma prijatna, a čine je  LJUDI. U publici i na sceni (malo manje).

Manji kamerni sastav operskog orkestra, veoma solidnog izvođenja, a to je bilo baš lepo iznenađenje,  Stefan Zekić  dirigent, nasmejan, fokusiran ali ne i krut, vodi predstavu veoma dobro. Podrška je  mladim pevačima, novoj sceni, projektu. Nismo navikli na takvu istovremeno i sigurnost i opustenost jednog dirigenta, na žalost. A tako prija, tako se radi “tamo negde”.  Ovi “ovamo” su uglavnom, ali ne svi,  turobni, zabrinuti, indisponirani, mrzovoljni. Jedan takav  me  tužio. Povredila sam mu dušu. A dušu procenio, samovoljno, na velike pare….Kaže, i drugi će. I oni imaju dušu. A njega odavno zovu bezdušnik…. Ali…. nećemo o tome, to će tek da dođe na red…. idemo na lepše stvari.

Carmen, jedna tragedija.

Scena mala, ali dovoljna za veoma dobre zamisli rediteljke Ane Grigorović i ovako obrađenu verziju opere. Imam delimično poverenja u ovu rediteljku, jer mislim da nam nove ideje i moderniji pristup jako nedostaju, a ako nije nadobudna (ne poznajem dotičnu, i nadam se da se neće prikloniti metuzalemskim despotima), dobronamerne sugestije će joj pomoći da bude još bolja. Početak i  kraj su veoma efektni, puni naboja, energije koja drži pažnju, ali tokom predstave, taj intenzitet povremeno opada, što daje, po negde, veoma mlak utisak dešavanja. Carmen je TRAGEDIJA, puna krvi, sperme, znoja, nasilja, i, sem par emotivno-nežnih delova i veoma malo radosti,  mora da ostane u tom stanju teškog. Pitanje: Da li Carmen može da ostane očešljana i besprekorno našminkana, čiste haljine, bez i jedne fleke, ogrebotine,  i dalje obuvena i zapertlana,  a sve to  nakon tuče, zavođenja, hapšenja, erotskog plesa (nije ga bilo, ali smo zamislil) i ubistva?  Ili je previše nedodirljiva i neosetljiva na takve stvari, a opsednuta izgledom i pojavom.... zanemarivši ulogu.  Važno je ostati „riba“.... biće  da je to, bar u ovom načinu, razmišljanju i tumačenju večerašnje Carmen. Kao što rekoh, nadam se…. možda…. jednom…. ikada….

Ponekada se desi da je režija (operska) toliko dobra (ili loša), da prevaziđe (naglasi) pevanje. Ovo prvo   se desilo u Rigoletu (i Faustu) koji se odvijaju u Novom Sadu, gde je reditelj Aleksandar Nikolić, uz koreografiju, svetla i kostime, predstave napravio fantastičnim, a sami pevači, iako su solidni,  daleko su bili  ispod režijskog  nivoa. Ovde se dogodilo nesto slično. Slično.  Moja pažnja je bila fokusirana na “šta će biti dalje, kako će se dešavati radnja, odakle će neko da izađe, ”… a pevači su bili samo prateći dekor. Mnogi se neće složiti samnom, ali ovo je moj utisak.

Elem, uz Rossi fest, pojavljuje se i, za mene, nedovršena informacija o organizaciji “Bell Opera”.

Citiram: ….”Organizaciju „Bell Opera“ su oformili školovani mladi operski pevači, sa ciljem širenja interesovanja za svet opere, predstavljanjem operskih dela na inovativan  i odvažan način. „Bell opera“ nastoji da bude dokaz važnosti i validnosti postojanja umetnosti  i izvan zvaničnih institucija kulture, pokušavajući da uključi veliki broj mladih izvođača, čime se mladim umetnicima pruža alternativa i omogućuje putokaz  za njihov budući rad i stvaralaštvo. Organizacija sarađuje sa afirmisanim muzičkim umetnicima i rediteljima, čime obezbeđuje kvalitet projekata koji će sa ponosom predstaviti publici u Srbiji i inostranstvu....“

Anonimusi, ljudi iz senke, bezimeni?  Zašto? Zašto ne bismo mogli da pročitamo KO je oformio ovu organizaciju i ko želi mladima afirmaciju? Da ih pohvalimo, pokudimo, podržimo? Možda ćemo i saznati jednog dana... bilo bi, bar, korektno, da ne kažem profesionalno.

Ok, šta sad? Pevači ili kostimograf, scenograf, koreograf ?

Ovako. Scenograf  Dunja Kostić, od ponuđenog prostora osmislila nešto pristojno, inovativno. Koreograf Tamara Pjević, nije loše osmislila predstavu, a nije ni za padanje u nesvest, a moglo je. Nadamo se.....

Kostimograf Ivana Ivić. Šta reći, sem da ne zna. Ne zato što je pokušala da spoji neobavezno, opušteno, moderno, „džukačko“ uz priču o španskim ciganima, nego zato što nije upućena u zvanje kostimografa, pa da bi joj bilo  olakšan dalji rad, evo skracenog, ali veoma tačnog opisa  tog zanata.

....“ „ Za pevača je kostim od velike važnosti, on mu daje samopouzdanje, upućuje ga na prirodnost, omogućuje pokret. Ako je savršen, daje mu mogućnost potpune identifikacije sa ulogom. Bucini kostimi sve to poseduju, i još mnogo više – ono neizrecivo i neobjašnjivo, što se u predstavi stapa sa scenografijom, nepogrešivo prati rediteljeve zamisli i na kraju trijumfalno rezultira čistom i neprikosnovenom umetnošću  koja napaja dušu“, objašnjava u monografiji „Umetnost scenskog kostima“ primadona Milka Stojanovic, šta za operskog pevača znači dobar kostim.

Eto..... Valjda dotična zna ko je Milka Stojanović.

Tesno skopčano sa ulogama, uz sve neodvojive elemente jedne operske predstave, skraćene ili ne,  kostimi ipak jednim velikim  delom  oblikuju i lik koji treba dočarati. Gde je tu nastala kolizija... jaje ili kokoška... nije bitno.

Carmen u pokušaju tumačenja Nataše Rašić je čist promašaj u svakom smislu. Da ostavimo kostim po strani, neusklađen u nedopustivo crno - beloj kombinaciji, i ma kako da je kostimograf zamislio, realizacija je bila očajna. Najbolje bi bilo da je  izgledala  kao na plakatu. Stereotipno, crno, ali bar prilagodljivo ulozi. Pevački, Nataša Rašić je devet svetlosnih godina udaljena od svega što se zove pevanje,  mezzosopran,  tumačenje uloge, udaljena od „operske pevačice“ totalno. Možda nije razumela ulogu, jer se sve svodilo na širenje nogu po sceni, na stolici ili Don Žozeu i dizanje haljinice od kolena do butina. Naivno, neuko, neubedljivo. Takav performans  gledamo na drugim mestima, ovde nam treba nešto treće. A pevanje, solfeđo za tri. Bez harizme, bez izražaja bilo koje vrste, bez emocija, bez naboja. Mlako, bledo, mlako, bledo, mlako, bledo.... Habanera bez apaluza.... Eto. Dakle, tek sada i  dalje nemamo Carmen.

Don Žoze,  Stevan Karanac,  zamišljen kao razulareni vojnik, u kostimu koji izaziva smeh, nije loše pevao. Čak solidno. Mlad i siguran pevač. Nedostaje mu sve ostalo, gluma, pokreti (koreograf li je tako hteo?) dijapazon od ljubavnika do krvnika. Opera, šta to beše... muzičko-scensko delo... SCENSKO???? Ali, nadamo se....

Mikaela, Katarina Radovanović. Ako bismo sliku, glumu i scensku pojavu (opet kostimograf  ima promašaj, jer vidi jednu „bogatu frajlu“, umesto skromne devojke, tako kaže libreto) premestili u mjuzikl „Ljubav i moda“, to bilo odlično. Ali, treba i pevati. A ovde, sem solidnog akademskog, a pristojno tehničkog i veoma uštogljenog pevanja,  ostasmo bez emocija i palete pevačkih boja koju čuvena arija daje kao ogromnu mogućnost iskazivanja, te Katarina mora još da uči šta da radi na sceni, i kako ono što uloga predstavlja treba da realizuje, mora da GLUMI i da nas ubedi da je zaljubljena, uplašena, besna, srećna, izgubljena..... Heeeeeeej..... paleta.  Ne samo, ponoviću, solfeđo. A godine lete. Znam, nemaju iskustvo, ali ni mi večito strpljenje do njihovih pedesetih.....

Eskamiljo, Vuk Zekic, solidan. Sramota me da napišem da napreduje, jer ima dovoljno godina da bi bio potpuno oformljen i stabilan pevač, ali, kod nas se daje šansa da  neki „budu bolji i napreduju“ do i preko određenih godina, koje su zapravo ili vrhunac ili kreću ka laganom zalasku. Ili si pevač, ili nisi. A najmanje si voz. Ali..... sem saznanja da nemamo Carmen, još nešto me užasno uznemirilo.

Jedna zajednička, a negativna i nedopustiva „stvar“.  Izgovor teksta. Kokoška ili jaje, ko je kriv, odakle se počinje... šta je primarno..... predugo za ulazak u analizu. Francuski jezik!!!! Nisam jedina koja je prokomentarisala, nakon predstave, da je povremeno izgledalo kao da mumlaju na nekom nerazumljivo-romsko-tanzanijsko-francuskom. Više je delovalo kao izigravanje, nego kao izgovaranje. Pa i Piroćanci se razumeju, ako se napneš.

I tako.  Krajnji utisak. Beše lepo, beše smešno, beše šareno, ali posle svega, ipak ostaje prijatnost. Da li zbog duge pauze u nemanju predstava, hladnog pića, razgovora i susreta sa dragim ljudima, pa i same opere, rekoh, prijalo je. A pojavila se i želja da se ovakvi projekti i dalje neguju, ali u ovakvim prostorima. Na Bahamima leto, u Sibiru zima. Nema kombinacije.

Laura Miletić

 

 

 

  

O istom tekstu, ali iz drugog ugla:

https://umetnickihel.blogspot.com/2020/09/carmen-karmen-jedna-tragedija-ponovo.html

 

 

 

Alessandra di Giogrgio, mezzo soprano, Sanja Radišić, interwiev, intervju, Lady Macbeth, Carmen, Amneris, Eboli, Azucena, Il Trovatore, Adalgiza, Norma, Aida, Don Carlo,....

Duboka noć je vreme kada najviše volim da slušam muziku. Klasičnu. Tada je oko mene potpuni mir, ništa me ne remeti, vreme i zvuci sa youtuba su samo moji.

Lady Macbeth, opera koju mnogo volim. Volim ariju „Vieni t’affretta“.  Biram snimke… Slušam samo početke… Ovaj je ok, ovaj je bolji, ovaj ne, ne sviđa mi se… Ali, oho…. evo jednog… posle desetak sekundi slušanja i gledanja, po mom ukusu. Slušam ceo snmak. Uživam. Slušam još jednom, pa još jednom. Kakva boja glasa. Energija. Milina u silini doživljaja. To je to. Prava Lady Macbeth. Za mene. Tek onda gledam ko peva. Alessandra di Giorgio. U tom trenutku, to ime mi malo govori, ali snimak sve. Opijena sam.

Alessandra, šta Tebe  sada opija?

„Trenutno pišem svoju ličnu studiju o razvitku umetničkog ukusa, razumevanju umetničkog sveta kroz epohe u skladu sa ličnim zrenjem i radom na sebi, a sve to u okviru današnjice koja nam nudi sasvim drugačiji program od epoha prošlosti. Rad i tumaranje iz jednog estetskog kutka do drugog me uznosi, mada se sa “druge strane” trenutno osećam sasvim opijeno kada se upustim u čitanje dobrih poetskih dela.”

Imam utisak kako su i Tvoji slobodni trenuci posvećeni umetnosti.  Neumorno obilaziš galerije i kulturno-istorijske spomenike, a u trenucima potpune samoće, očigledno je, tvoje misli lutaju i dalje u tom pravcu, jer si ljubitelj pisanih reči i misli velikana koji su život shvatali na najiskustveniji način… Uz sve to, ono o čemu javnost najmanje zna, je izražavanje tvog prefinjenog senzibiliteta preko akvarela koje slikaš.

„Najveći uticaj na mene i moj razvoj je, nimalo iznenađujuće, imala moja pokojna majka Jadranka Nikolić, koja je u svoje vreme bila renomirani modni kreator. Vaspitavana sam na klasičnoj muzici, u domu prepunom umetničkih knjiga, a čiji je jedan deo bio prepravljen u mali slikarski atelje. Insistiralo se na učenju jezika, čitanju i generalno, visokom obrazovanju. Engleski sam počela da učim već u trećoj godini, slikanje i sviranje klavira odmah potom. Zato je moje interesovanje i bavljenje raznim vrstama umetnosti, mogu reći, porodično nasleđe.”

U operskom svetu kome pripadaš, važi mišljenje da su ti sve  fotografije, kako iz profesionlanog, tako i  iz privatnog života na veoma visokom nivou, jer tvoje prikazivanje sebe je uvek na jedan odmeren i, da kažemo, veoma sofisticiran način, što često nije slučaj kod Tvojih ovdašnjih koleginica.

„Hvala  Laura.. Da, ja se trudim da to bude slika i prilika svega onoga što oslikava najbolje moguće fasete moje ličnosti. Za estetiku mojih fotografija sam ja odgovorna. Moram priznati da često svojim fotografijama ne pratim trendove. Ima nečeg velelepnog u prošlim vremenima, te mi i estetika “palih dana” veoma prija. To ne znači da me privlače samo “ideje naftalina” ali ima jedan deo mojih fotografija koje, sa čvrstom namerom, bojim sjajem prošlih vremena. Za modela (mene) su odgovorni geni majke i oca a pomalo i sport.”

A iza svih ovih umetničkih oblasti u kojima, nedvosmisleno uživaš, nalazi se  ono glavno, smisao tvog života… operska scena.  Jer sve ovo navedeno je odmor od napora koji  opera nameće, a publika uvek i baš uvek očekuje najbolje. Ti si u pravom smislu reči slobodan umetnik, jer nisi vezana ni za jednu opersku kuću.

„Verujem da je moj posao najlepši na svetu. Radim nešto u čemu neverovatno uživam, i za to uživanje mi se plaća. Imam priliku da obiđem ceo svet i upoznam razna podneblja i kulture. U kontaktu sam sa ogromnim brojem ljudi. S obzirom da sam Slobodan umetnik,  svet u kome sam, “omogućen mi je”, pristupačan i dat na poklon. To je neverovatna sreća i neverovatno iskustvo. Taj “nezaustavljivi karavanski pogon” ume nekada i da umori čoveka. Tada je potrebno da se vratim svom domu da bih mogla da napravim mesta za nova iskustva.”

Kom gradu u svetu se ponovo rado vraćaš? I šta je to što te njemu posebno ispunjava? A uz to, Beograd je imao prilike da te vidi u pedagoškom radu. Na ovogodišnjem Rossi festu si držala masterclass. Očigledno da uživaš i u prenošenju svog znanja na mlade?

“Uvek se rado vraćam Firenzi. Tamo imam studente, par divnih poznanstava. Grad je, ne moram možda ni da kažem, apsolutno božanstven, ima ogromno kulturno nasleđe, divna klima i ultimativna lepota je ono što čoveka veže zauvek da mu se vraća i ponovno divi, kao da je došao prvi put. Ja se pedagogijom zapravo bavim već  duže vreme. Veoma uživam u prenošenju svih znanja koje sam stekla tokom godina vrednog rada. Nema lepšeg osećaja, nego videti presrećno lice mladog kolege, ili koleginice, dotaknutog umilnim sjajem novog otkića.

Često je veoma teško uklopiti rad sa studentima i moju karijeru, gde su neophodna  konstantna putovanja. No, mi se vrlo lepo dogovaramo i sastajemo na raznim mestima sveta. Svojim studentima, sem dobre tehnike, želim da pružim još nešto jednako važno, a to je motivacija i psihička podrška i znanje kako se posao radi (ovo se odnosi na sve što ima veze i sa samom scenom, a i sve što je van nje). To bitno kupuje vreme i smanjuje period lutanja. Ako mi se čini da sam previše umorna, neću prihvatiti čas, jer smatram da je nefer sedeti za klavirom i samo davati intonaciju, dok se student sam bori. To sam oduvek smatrala nepodnošljivim. Jednom rečju, ja zelim da sam im potpuna podrška, inspiracija i učitelj u svakom smislu”.

Ti nisi samo Lady Macbeth, koju sam spomenula na početku teksta, već i Eboli, Ulrica, Adalgisa, La principessa, Federica, Carmen….. Sve si to dostigla na svetskim scenama, iako si potekla iz jedne  sredine koja je oduvek mogla samo  da se diči uspesima svojih umetnika, ali koja nema razumevanja i sluha  da pomogne tim umetnicima kada je najpotrebnije, na samom početku…..

„Umetnik je često sam. I često sve mora sam i ako mu je nasušno potrebna podrška. On će bez te podrške u većini slučajeva uvenuti i preći u drugu profesiju od koje će moći da se izdržava. Jedna velika kriza u mom životu stoji iza mene, kriza koja me je zatekla nakon smrti moje porodice. Tada je sve izgledalo sasvim beznadežno i nisam razumela šta bi me nadalje moglo učiniti ponovo bićem koje se nada sreći.

Tada sam se prijavila na to, za mene sudbonosno internacionalno takmičenje koje je bilo moj “poslednji ulog”. Doživela sam to kockanje sa sudbinom koje će presuditi umesto mene kao egzistencijalno bitan zadatak. Sa nagradom sve se nastavlja, bez nje sve obustavljam! Nisam želela sama da odlucim, želela sam znak srećne zvezde.

Sve je bilo uloženu na tu kartu. Stigla sam do finala. Dobila sam prvu nagradu.

Presuda za dalje, ili za potpunu obustavu je bila donesena. Snaga i vera su bile povraćene. To je bila moja jedina podrška u tom trenutku. Nagrada za moj teški rad.   

         

Moji sami počeci pre čitave krize o kojoj sam malopre govorila, bili su vezani za nisku uspeha na  našim lokalnim i republičkim takmičenjima. Bila sam član operskog studija u Beogradu ali nikada nisam dobila, pre svog odlaska, ni priliku, niti i jednu ulogu da otpevam na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Svoj veliki debi na velikoj sceni sa orkestrom, imala sam u Nemačkoj, a ne u Beogradu.

Sa žaljenjem govorim o ovome na ovaj način. Bila bih sretnija da me je beogradska opera iznedrila. Za osamnaest godina bavljenja pevanjem, pevala sam u našoj operi samo jedne jedine večeri, ulogu Amneris u operi Aida, pre dve godine. Tada je moja pokojna baka, poslednji član moje porodice, konačno mogla da me vidi, prvi i poslednji put, na sceni beogradske opere, kada već to moji roditelji nisu doživeli.

Uspešne kolege širom sveta uvek imaju pozive operske kuće svog rodnog grada. Oni su, zapravo, počasni i ljubljeni gosti publike svoje rodne grude. Mi takve tradicije ne održavamo, iz nekog nepoznatog i veoma čudnog raloga. Mi smo jedina nacija koja se ne diči svojim uspešnim umetnicima.

Nadam se da će se ovo promeniti i da će biti shvaćeno koliko je podrška mladim i talentovanim ljudima bitna, a koliko je neizmerno lepo imati “svoje” uspešne ljude kao goste koji donose parče tog dalekog sveta gde se krvnički bore. Verujem da će gosti shvatiti da je to i dalje njihova kuća a da su njihove kolege domaćini u umetničkom smislu!

Takođe se nadam da će se oni koji sede na pozicijama i koji imaju moć da nešto promene, konačno osetiti odgovornim za talentovane pojedince. Jer samo ako se založimo za pojedinca, možemo konačno da promenimo sve.

Za mene je noć mog nastupa u beogradskoj operi mogla biti još jedna od bezbroj predstava koje pevam širom sveta, ali nije. Ona je za mene bila noć za pamćenje, noć posebne sentimentalne vrednosti.”

Razgovor vodila Laura Miletić

Ceo tekst objavljen na portalu P.U.M.

https://pravoumetu.com/2020/03/06/prica-operske-dive-alessandra-di-giorgio/

Narodno pozorište, Beogradska Opera, Manon Lesko, premijera, Jasmina Trumbetaš Petrović, Nebojša Babić, Jansko Sinadinović, Dragoljub Bajić, Siniša Radin, Stefano Romani, conductor, Pier Francesco Maestrini, director, Luca Dall’Alpi, costume designer,...

GEORGINA, NEK JE SA SREĆOM !!!!!

ili

Porodi se Georgina, rodila se Manon

A zapravo smo slušali  samo De Grijea

Dođe i prođe premijera. Dugo očekivana, dugo spremana. Odlagana, vraćana, rađena sa mnogo nepotrebnih problema. I.... prođe.... Sa neopisivo mlakim aplauzima. I to se dešava. Ipak, odahnusmo. Od tolike hvale, pričanja, prepričavanja, kukanja, oduševljenja….. dobismo samo omot, bez sadržaja.

Dakle, toliko hvaljeni gosti, dirigent Stefano Romani, reditelj Pier Francesco Maestrini, scenograf  Alfredo Torisi i kostimograf Luca Dall’Alpi …..

Šta da kažem, sem da mi je iskreno žao što je ceo ansambl bio prezadovoljan radom ovih gostiju, jer nisu mrdnuli dalje od sopstvene senke, niti su igde gledali operske predstave van ove kuće (retki su  i  na prste mogu da se nabroje izuzeci), o youtube i drugim mogućnostima…. NO. Žalosno, jer su ova četiri gosta svakako bolji od naših u istim “ulogama”, ali su daleko od onoga što je “pisac hteo da kaže”.

Meni je stvarno najmučnije da pišem o ovakvim predstavama koje nisu loše, a nisu ni dobre.

Ipak, možda je, po večerašnjem izvođenju, ova predstava mogla da se zove Le Chevalier des Grieux (vitez de Grie), po ulozi koju je tumačio Janko Sinadinović. A sada, vežite se. BRAVO JANKO!  Neki pevači  u ovoj našoj operskoj kući imitiraju druge, treće pa i sami sebe, a Janko je večeras prevazišao  i druge i sebe. I pevački i glumački. Bravo Janko. Očigledno bolji kao pevač, nego kao direktor.

Manon Lescaut, Jasmina Trumbetaš Petrović, hm…. Pola-pola. Pevala je, kako nije. Solidno.  Glumila je, trudila se, beše očajno. Lepa erotska scena u II činu…. Zavodi svog ljubavnika, reditelj je zamislio da digne nogu , da ga dodiruje, povlači svoju krinolinu, treba sve da kuva i  da vri…. A imali smo štanglu na čekrk i gužvanje kostima. Ne, ne…. nikako. Nikako Jasmina i erotika.

Lescaut, Nebojša Babić, uloga koja njemu ne odgovara….. ili ….meni se nije svidelo, iako je postojan u svom pevanju. Nisam ništa dobila.

Ostali su, što ponekada kažem, ostali.

Hor, rastrojen, nesiguran, glumački loš.

Orkestar…. Pitajte dirigenta. Maestro Romani je zalutao  pored mnogih italijanskih dirigenata, a pored ove opere sasvim. Nisam prepoznala mnoge delove, on je išao  na sinfonijski zvuk u intermezzu, pravio je neku dinamiku, muzičari nisu klali niti su pljuvali u instrumente, ali je sve to bilo daleko od napisanog.

Scenograf, Alfredo Troisi je možda izvukao iz sebe maximum, ili maximum koji ovde može da prikaže, meni se nije dopalo. Naročito u prvom činu.  Nije to TO.

Kostimi (Luca Dall’Alpi) su, za moje poimanje ove opere, previse “mišji”, bledi, neusklađeni…. Crni kostimi u II činu, nisam razumela šta predstavljaju,  devojke    kako koja, ženski hor sa kapicama, gostioničarke sveže isfenirane sa  balajažom…. Epohe, kontrasti, ko je kriv za te, meni važne detalje?  Sve u svemu, kao i cela predstava…. Kostimirana papazjanija.

Reditelj! Okosnica predstave. Italijan. Pier Francesco Maestrini.  Ljudi uživali u radu sa njim. Jer nije bio nervozan, nije histerisao, nije  vikao. A nije ni uradio kako treba. E sad, što naš ansambl ima traume od temperamentnih, energičnih i znalački potkovanih reditelja…. Plaše se, BRE. Samo neka je dobar, da ne viče. Nema veze, super je. Kako za koga. Za moje skromno znanje i osrednji ukus,  imao je više promašaja nego pogodaka.

Prvi čin je, što se mene tiče, kompletno mogao da se izbegne. Zbog svega. Mrtva radnja, sivilo na sceni, dosada do bola. A onda….. Ludilo zvano Felini. Sam kraj drugog čina, jedan haos, mnoštvo likova, ogledalo, invalidska kolica, tarapana na sceni, halabuka….tzv. “kalakurnica”…. nedostajalo je samo jedno drvo (premešteno u pustinju u poslednjem činu ?), deda  i  čuvena rečenica iz kultnog Amarkorda: “Voglio una donnaaa”.

Potom, preokret. Intermezzo “oplemenjen” časom geografije. Animacija, kao zanimacija dok teče muzika. “Plovi” geografska karta od Pariza do New Orleansa…. Leluja, leprša…. Tu je i lađa. Sve kao u nekadašnjim filmskim žurnalima. Zapravo, ideja je uvod u predstojeći FEST. Jeste da jedno sa drugim nema veze, ali nema veze ni globus na zavesi, pa smo izdržali. Nema veze ni propust reditelja da se izgnanice, promiskuitetne žene sa socijalnog dna i prosjakinje, uredno  potpisuju kada ih prozovu za izgnanstvo. Šta li mi je da postavljam takva pitanja? Šta me briga da li su bile pismene ili ne. Ni reditelj nije sve uradio kako treba, pa šta? Važno je da je bio dobar. Da ne ljuti umetnike. A što ne zna, nikom ništa. Što su  gosti naplatili promašaje, nikom ništa. Što je naša opera platila promašaje, nikom ništa. Ma ….    I tako, doplovila lađa, izdržala građa, i hop… nađosmo se u pustinji. Manon izdiše četrdeset minuta, De Grije očajava…. Nemaju vodu, nemaju vodu… ali je drvo tu. I dva točka.  I dođe kraj. A na kraju, aplauz mlak, kao odstajao čaj. Sala puna, dlanovi tihi. Dobiše umetnici  cveće, kako ko, pokloniše se pevači, a onda dođoše na scenu i ostali….. Gostujući četverac se prepoznao, a uz njih se pojaviše i neke  pratilje. Ko je čija i šta je radila…. Mi, publika, ne znamo. A nije ni važno. Porodi se Georgina, rodila je Manon. Neka je sa srećom.

P.S. Znate šta je pogubno za ovu premijeru? Pad zavese. Jedan jedini.  Pogubno je i što su  u istoj kući  nedavno bile još dve premijere. Koštana i Na uranku. Na premijeri Koštane je bilo samo par kolega iz opere, bile su ovacije i zavesa se dizala nekoliko puta. Večeras su bile skoro SVE kolege (ih, pa kad peva Direktorka, i još premijeru,  a kako reče u jednom intervjuu “ Manon Lesko je veliki izazov u karijeri, nije je pevala uživo čak ni Marija Kalas”),kako da propuste takav nastup? A na silu održavana zavesa na visini, i pored aplauza koji jenjava,  pri prvom spuštanju je i ostala tako, nepomična, a  šansa za još jedno dizanje nije postojala ni u tragu, jer je publika već pohrlila vani, u ovu romantičnu noć pod tananim pahuljama.

 Laura Miletić

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://umetnickihel.blogspot.com/2020/02/narodno-pozoriste-beogradska-opera.html

  

Sanja Anastasia, Priča operske dive, mezzosoprano, intervju, interview, Fenena, Ulrica, Eboli, Carmen, Amneris, Azucena, opera, Aida, Nabucco, Il Trovatore, Don Carlo,...

Prva slika

Vrata moje učionice otvorila je, meni nepoznata  devojka. Dok je izgovarala : ”Dobar dan”, samo jedna misao mi je prošla kroz glavu. Sa ovako  širokim  osmehom  i tim fatalnim   očima – MOJA JE.

Devojka me je gledala i rekla: „Ja sam kod Vas došla na čas“.

Nasmejah se i rekoh :”Kod mene smo svi na per tu,  ma koliko imali godina, 6, 10, ili 20. Kako se zoveš“?

„Sanja“, odgovorila je, a ja sam osećala vetar mladosti, energiju i uzajamno razumevanje pre bilo kakvog početka.

„Prvo ćemo da pijemo kafu i da se dogovaramo šta voliš i šta želiš. Kod mene učenici biraju program, pričamo o svemu, družimo se i sviramo.

I tako je počelo….

Druga slika

Nekoliko godina kasnije, opet se pojavila na istim vratima, sa još svetlijim očima i širim osmehom.

„ Zamisli, primljena sam u operski hor!“ pohvalila se.

Pogledala sam je širom otvorenih očiju, bila sam šokirana i totalno zbunjeno rekla :” Bravo”, a  odmah zatim…. “Sanja, takav glas u horu….. beži odavde!“

Ljudi uvek mogu da odu iz neke sredine. Da odu, sa  većim, ili manjim razlogom i uvek će u njima biti čežnje da se vrate, ali ako pobegnu, pa makar poriv za to bio i beznačajan, otićiće mnogo dalje od onih koji su samo otišli, imaće više energije i želje da izdrže i uspeju. Zato sam joj ponavljala te dve reči, kao što ih i danas ponavljam mnogim mladim ljudima.

I tako je počelo.

Treća slika

19. januar prošle godine. Teče radnja opere Aida. Ja drhtim kao tinejdžerka, imam tremu, ne zbog toga šta će biti, već samo da je ugledam na sceni. Na scenu izlazi Amneris. U gledalištu aplauz. Nešto što se decenijama nije čulo u beogradskoj operi. Sanja Anastasia je dobila aplauz pre nego što je optepavala i jedan ton.

Setila sam se tada velike Milke Stojanović, nakon njenog povratka iz Metropoliten  opere kada se  desilo nešto slično. Tada sam imala dvanaest godina, otac me prvi put odveo u Operu, Milka se vratila iz METa,  i pevala Toscu. Tada je začeta moja duboka ljubav prema operi. Ta Toska me opčinila, začarala i uvela u neraskidivu i neprekidnu očaranost  operskom muzikom.   A onda, kada me je nakon predstave odveo u Milkinu garderobu  da joj čestitam, mislila sam da ću da umrem od treme. Decenijama posle toga nikada, u Beogradu, nisam, otišla iza zavese da čestitam pevačima. Ovog puta, bio je izuzetak. Sanja je konačno došla.

I tako je počelo.

 Sve priče umetnika počinju iz detinjstva, a da li je Sanja Anastasia doživela čaroliju sličnu onoj bajkovitoj, kada se odjednom pojavila dobra vila sa čarobnim štapićem i sve muke i patnje rasterala i pokazala joj put obasjan zvezdama?

A Sanja kaže:

“Zaista bi bilo lepo da postoji neko ko bi mahnuo čarobnim štapićem i pokazao ti pravi put, sklonio sve prepreke i doveo do cilja bez muke. Na žalost, u mom slučaju ta vila još čeka, tu je ona negde, tamo u mraku, u prikrajku… ne znam, možda ću je jednom i sresti, do sada nisam.

U osnovnoj školi “Ivo Andrić” u Beogradu, časovi muzičkog vaspitanja podrazumevali su i pevanje u školskom horu. Volela sam to. Za potrebe nekog takmičenja horova osnovnih škola u Beogradu, naša profesorka muzičkog, pokojna gospođa Nadežda Pavlovic, trebalo je da izabere solistu za jednu numeru iz zadatog programa. Da bi bila fer i korektna, predlozila je da se napravi interno preslušavanje izabranih kanditata. Hor su činile uglavnon devojčice, ne sećam se dečaka. Za to preslušavanje, zapravo za tu malu audiciju, bile smo izabrane nas tri. Nisam mislila da sam bolja od drugih, niti sam želela da pevam solo i bilo mi je drago da je trka nekako ravnopravna, fer. Odlučiće drugari ko im se više sviđa i to ce biti neko drugi, a ne ja, mislila sam. Sećam se da nisam imala tremu, ali da nisam volela da pevam tako ispred svih, sama…

U žiriju takmičenja, upoznaću svoju prvu pravu profesorku solo-pevanja, gospođu Svetlanu Milošević, diplomiranog pijanistu i solo-pevača iz klase čuvenog Nikole Cvejića. Ona mi je prva otvorila tu čarobnu pevačko-muzičku kutiju. Druzile smo se tri godine, nisam želela da je napustim, ona je u meni videla nešto posebno i trudila se da  i ja u to poverujem. Sa svega šesnaest godina, imala sam prvi solistički koncert u muzičkoj školi “Davorin Jenko” u Rakovici, kojem je prisustvovalo celo moje odeljenje srednje  škole. Divna uspomena. Mislila sam da je tu kraj tog pevanja, nisam verovala da ću otići dalje. Na inicijativu profesorke Milošević, ipak nastavljam školovanje glasa u srednjoj muzičkoj školi “Mokranjac”, ali nekako nesrećno. Već posle svega par meseci, napuštam muzičku školu i klasu Mirjane Vlaović, u kojoj nisam našla pravog učitelja pevanja. Pevam za svoju dušu u horu “Srpskog lekarskog društva”, povremeno odlazim kod pokojnog čika Mileta Savića, koji svira klavir i peva zajedno sa nama sve klasične pesme i arije sa radošću i uživanjem. Imao je tada najveću nototeku u gradu, ako ne i u zemlji,  koju su, kad je preminuo, razgrabili za pet minuta. Tužno. Sećam se mirisa u njegovom stanu i njega onako živahnog duha, iako je bio nepokretan. Obožavao je Nikolu Mijailovića, našeg mladog čuvenog baritona, čije nam je snimke puštao da bismo tako učili i divili se njegovim velikim uspesima po inostranstvu.”

I onda počinju mukotrpni sati, dani i godine učenja. Za nekog ko ima šesnaest, ili dvadeset dve godine postoji i nešto van onog obaveznog što se ponavlja dok se ne postigne savršenstvo. Stvorila se mogućnost da počneš da radiš u horu beogradske opere.

“Taman kad sam odlučila da završim sa pevanjem za sva vremena, moja najbolja drugarica Ljubica Aćimović javlja da je raspisana audicija za hor opere Narodnog pozorista i da bi trebalo da pokušam. I pokušala sam. Zaposlila sam se u horu i postala član ansambla Narodnog pozorista. Pune dve sezone se pevalo, slušalo i gledalo sve sto je bilo na repertoaru pozorišta: Karmen, Nabuko, Kavalerija, Aida, Ana Bolena, Madam Baterflaj, Adriana Lekuvrer, Boemi, Atila, Veštice iz Salema, Slepi miš, Čarobna frula, Toska, Seviljski berberin, Rigoleto,…. to je bila zapravo praksa na licu mesta. Međutim, koliko lepo, toliko i nekako čudno opasno iskustvo.  Sa jedne strane radost i umetnost, sa druge, sujeta, ljubomora, rivalstvo… treba se snaći.”

Kada je neko prepun snage u pevanju, duši i telu, to sigurno ne može biti ni cilj ni nešto za opuštanje i uživanje.

“I dalje ne shvatam to pevanje kao nešto konačno, za ceo život. Mislila sam, to je samo faza, proći će. Završiće se ugovor i ja ću završiti sa pevanjem. Uplićem se čak i u vode pop i evergreen muzike, imam redovne nastupe, ali primećujem da me ipak mnogo više privlači ta klasika i pozorište, jer  u pozorištu se ipak nekako dešava magija.

Sve više upoznajem operski muzički žanr izbliza, pred očima mi se događaju čuda, magija deluje. Neverovatni efekti u obliku svetla, scenografije, kostima, perika i šminke, ostavljaju na mene izuzetan utisak. Prave pravcate balerine i baletani lepršaju tako uživo, registrujem zvuke ljudskih glasova od kojih se ježim i koji me teraju da ih slušam bez daha. Publika… scena…”

Osećaj da je u drugom planu, sigurno ne zadovoljava ni jednu osobu koja ima samo dvadeset i neku godinu.

“Divila sam se našim operskim pevačima, onako iza kulisa. Pitala sam se kako oni znaju kad i šta treba da pevaju, kad da izađu, kad da udju na scenu. Jako je interesantno da se doživi posao inspicijenta. To je kao pilot u avionu i kontrolni toranj u jednom.

A kolege iz hora naše Opere su jednostavno bili predivni. Za nas nove članove hora (primljeno nas je pet) nije bilo režijskih proba, a i muzičke deonice smo takođe sami morali da vežbamo i naučimo da bismo se pridružili starijim kolegama. Puštani smo na scenu kao divlji konji, pod parolom snađi se. Hvala mojoj Jeleni, Ljilji, Ivani, Zeini, koje su me vodile kroz predstave i govorile šta da radim, gde da stanem, sednem, izađem i kad da pevam. Na početku mi ništa nije bilo jasno. Ja sam pratila samo svoje horske kolege, nije mi bio važan ni dirigent ni orkestar. U takvoj panici, morao si da se snalaziš kako znaš i umeš. Nije jednostavno. Za nekog, bez i mrvice scenskog iskustva, pravo vatreno krštenje. Moje kolege pevaju, padaju, skaču, igraju, glume da pričaju, ili da se biju, a opet sa druge strane kolege solisti, ulaze, izlaze, klanjaju se, menjaju se kulise, scenografija, svetla, i sve funkcioniše u tišini, svi znaju šta treba da rade, publika tapše, zavesa… a meni ništa nije jasno, samo neki čudno lep osećaj uzbuđenja, olakšanja, zadovoljstva… ne znam da objasnim. Sa svakim nastupom, ponavlja se taj osećaj. I tako se javlja želja da nastavim školovanje glasa … Da li sam otkrila daske koje život znače?

Sada posle dovoljno iskustva mogu opisati šta te daske znace meni:

Scena. Publika. Tišina. Ti nisi ti, ti si lik koji tumačiš, ti si oživeli duh, ti si energija. Želim tu energiju, želim taj zanos, treba mi prostor, širina… iz mene izbija vatra, kulja, izbija energija, mora da izadje, da eksplodira, mora da izadje zvuk iz grla, iz duše… osećam veliku zahvalnost. Privilegija.”

Ono što te čekalo van granica Srbije nije ni malo blagonaklono. Za tebe, u svakom slučaju, važi latinska izreka: Preko trnja do zvezda.

“Otišla sam na studije solo-pevanja u Austriju, u Graz na Univerzitet za Muziku i scensku umetnost, sa idejom da se, kad nešto naučim, vratim odakle sam i došla. U tom momentu, u našoj zemlji je vladala teška ekonomska situacija, imali smo sankcije, svakakva muka je vladala na sve strane, a posebno u obrazovanju. Nije bilo teško misliti na odlazak negde preko granice u toj bedi i muci. Dešavale su se velike promene. Nisam imala velikog izbora u našoj zemlji, zapravo nisam imala nikakav izbor po pitanju profesorskog kadra na Muzičkoj Akademiji. Sama profesorka Biserka Cvejić, kod koje sam išla na preslušavanje, savetovala mi je da je možda bolje otići u inostranstvo i to u Austriju, jer se tamo školovanje ne plaća, a uslovi su neopisivo bolji nego kod nas. Naša kultura je generalno bila potisnuta, postala je apsolutno nebitna, nevažna, a da ne pričamo o klasičnoj muzici i operi. Počinjem da razmišljam o odlazaku na školovanje u inostranstvo.

Sam čin prijemnog ispita trebalo je da mi pokaže da li sam na pravom putu. Da li bi trebalo da se bavim operskim pevanjem ili da jednom za svagda shvatim da mi tu, možda, nije mesto. Mislila sam da će se tu završiti to moje traženje sebe. Ideja je bila da bar probam, pa šta bude, biće.

Primljena sam na Univerzitet muzike i scenske umetnosti u Gracu. Tek tada sam se našla u pravoj dilemi. Ovoga puta sam morala sama svesno da odlučim svoj put. I tako sam se našla u Gracu,  bez ikoga, bez veza i poznanstava, bez mame, tate, bez stipendije ili bilo kakve pomoći po pitanju školovanja. Sve sam morala sama: od traženja i opremanja stana, do obaveza na školi (tako zovemo Univerzitet). Što više mislim da se vratim kući, sve više se lepi ta opera i to pevanje za mene i ne pušta.

Onda se desilo bombardovanje u našoj zemlji, a ja istovremeno dozivljavam manje uspehe tamo u Austriji. Naravno da mislim na kuću i svoju porodicu i pucam od brige i žalosti, jer ne znam šta se to dešava sa ovim svetom. Kakve to bombe padaju sada u 21. veku kad smo naučili tolike lekcije o ratovima iz istorije. Za vreme tog bombardovanja nije bilo organizovanog transporta iz Austrije za Srbiju, granice su bile zatvorene. Takođe telefonske veze nisu uvek radile. Samo sam u par navrata uspela da se čujem sa mojima, koji su mi poručivali da ne brinem i da ne dolazim. Prvi dan po otvaranju granica, vozim se autobusom za Beograd, nosim prašak, sredstva za higijenu, sitnice. Ulazimo u sablasno sivi, magloviti grad Beograd, u kojem se čini da nema nikoga… suze… bol… tuga. I dalje je nekako sve isto, ali toliko različito, nema više zemlje iz koje dolazim. Nikada se nisam bavila politikom, niti ću, politici nije mesto u umetnosti, umetnost je iznad svega. Mislim samo na studije i pevanje. Našla sam svoj put, ostajem preko. Oslanjam se na sebe, na svoj rad i volju, koja je jaka i gura dalje. Posle četiri godine u Gracu i završene takozvane prve diplome, nastavljam postdiplomske studije u Beču gde i magistriram 2005.godine.”

Očigledno su svi ti utisci toliko jaki, da nikada neće izbledeti. Ali uporedo sa teškoćama, uspesi su ono što čoveka zove da napravi sledeći, i iznova sledeći korak.

“Svašta se prošlo, od konobarisanja, peglanja, čuvanja dece, pevanja džeza po noćnim barovima, rada u diskoteci do jutra, do pobeda na internacionalnim takmičenjima u pevanju i prvog angažmana u Južnoj Africi…

Sećam se prvog dana u Gracu, gde sam solo-pevačkoj klasi predstavljena kao pogana Srpkinja, koja će zaklati svakog ko joj se zameri. Profesor koji me je tako predstavio kolegama je Austrijanac, profesor režije i scenskih pokreta. Kasnije mi je dao prvi anganžnan. Medju kolegama pevačima bilo je par zemljaka iz tada već bivše Jugoslavije, iz Hrvatske i Slovenije i po neko iz Bosne. Ja sam tada bila jedina iz Srbije na odseku za solo-pevanje.

Prvi dan na školi a ja, ni kriva ni dužna, već osuđena. Nije trajalo dugo dok se steklo neko društvo, a to drugarstvo traje i do dan danas. Srećom, ljudi su svuda ljudi. Dobri ljudi privlače dobre ljude. Bitno je kakav si, a ne odakle si.

U toku školovanja, za svoj rad zaslužila sam stipendiju austrijskog Ministarstva za kulturu i obrazovanje. Prvi put u životu, dobila sam finansijsku podršku, koja je trajala godinu dana. Nema više konobarisanja, investira se u časove pevanja, master kurseve, takmičenja. U tom periodu spremam šest solističkih uloga, osvajam drugo mesto na AMS takmičenju u Gracu, snimam ciklus Šumanovih pesama Frauen Lieben und Leben za austrijski Radio (ORF1), otvaram školsku biblioteku, pevam na svim koncertima univerziteta, dobijam ulogu Niklausa iz Hofmanovih priča u školskom teatru, pevam Blumenmädchen u Parsifalu u Operi Graz, selim se za Beč…”

Umetnik nakon svakog koraka ipak ostaje sam.

“Kad se radi to što se voli, ništa nije teško. Šta god da sam radila, pokušala sam da radim najbolje što mogu. I kada sam pevala, ali i kada sam radila u kafeu, trudila sam se da radim dobro i da dam sve od sebe. Sve je to publika, ceo svet je bina.

Slobodno vreme sam koristila, između ostalog, i za druženje. Volim ljude, volim priču, volim druženje, ali mogu odlično da izdržim i sama sa sobom, nije mi nikad dosadno, ne trebam nikog da me zabavlja, dovoljna sam sama sebi. Volim tuđe priče, različita mišljenja, nove poglede na svet. Uzbudljiva je ta naša raznolikost. Posećivalo se i po kućama, ali se uglavnom družilo po kafićima. Ne znam zašto, ali stranci izbegavaju kućne posete. Moram priznati da mi se dopalo mnogo toga novog iz austrijske kulture i zahvalna sam na svemu, na svakom trenutku provedenom tamo. I sada u Nemačkoj, ili u Italiji, gde takođe provodim dosta vremena, ima tako lepih i interesantnih razlika, ali i puno sličnosti sa nama. Ljudi su svuda isti!”

I onda su se otvorila prva vrata, za njima druga, treća… Naravno da si poželela stalni angažman, koji nudi na zapadu ne totalnu, do penzije, sigurnost, ali omogućava privremeno opuštanje. A tvoja potreba i želja za slobodom i širinom iskazivanja je i to napustila.

“Sloboda je privilegija. Sloboda da biram repertoar i uloge koje želim da pevam su bili odlučujući faktor za odluku da rizikujem i pokušam da se oprobam kao slobodan umetnik. Uvek biram teži put. Šest godina nakon završetka studija, pristajem na dve godine angažmana u pozorištu u Majncu (Nemačka) koji završavam 2013.godine. Fino iskustvo, mada nije za svakoga. Dakle, odluka da li da izaberem nekakvu sigurnost, ne potpunu, ali opet sigurnost na određeno vreme, ili sa druge strane da imam slobodu u pratnji neizvesnosti, naravno da nije jednostavna. Sve zavisi od situacije. Prihvatam angazman u Majncu na dve godine, jer su se, eto sklopile kockice. Imala sam divnu direktorku,  koja je cenila moj glas i rad. Mogla sam da gostujem i sa strane, što u mnogo slučajeva, kad je u pitanju stalni angažman, nije moguće. Ipak, znala sam da ne želim da ostanem na tom istom mestu duže od predvidjenog ugovora i radovala sam se kad sam ponovo postala slobodna. Neko to ne razume.

Stalni angazman, dakle, ima prednosti, jer daje tu uljuljkanost i neki osecaj sigurnosti. Kažem “neki” osećaj sigurnosti, jer ipak nije siguran i doživotan. Traje godinu ili dve sa mogućnošću produžavanja, ako je to u interesu teatra. Kad vas više ne trebaju, onda vam predaju pisamce sa rečima zahvalnosti i lepim željama za budućnost. U angažmanu se služi teatru. Zna se šta se i kad se peva, kad su probe i predstave. Obično se pripremaju bar tri nove produkcije, plus se obnovljaju dve ili tri stare. Dobija se redovna mesečna plata i ne treba da se polažu audicije, jer su uloge unapred raspoređene na osnovu faha pevača. Mada se često dešava da se izbor repertoara, na žalost, pravi i bez velikog obzira na pevače. Tako se desi, da se, kad ste stalni član, peva sve i svašta i onda kad vas otpuste, ne znate šta da radite. Takođe se dešava da u angažmanu mnogo kolega brže završe karijeru nego sto bi to voleli i trebali, jer pevaju neadekvatan repertoar. S druge strane, kao slobodan umetnik, za svaki projekat mora da se polaze audicija (sa manjim izuzecima). Stalno mora da se radi, samostalno vežba, iznajmljuje korepetitor,  traže  audicije, traže agenti. Od tebe zavisi šta ćeš pevati, koji repertoar, i kasnije koji angazman ćeš prihvatiti, gde ćeš pevati. A kolege su uglavnom svuda fine, nema diva, nema zlobe, nema ljubomore ili bar nije tako vidljivo. Poštujemo se. Nismo možda prijatelji, ali se kulturno ponašamo jedni prema drugima.  Tu i tamo postoje izuzeci, oni koji glume neke dive na sceni i privatno, ali uglavnom se sve to jako brzo smiri. Nema skandala. One prave, velike zvezde su uvek najfiniji i najprijatniji ljudi sa kojima je divno raditi.”

Stekla si slobodu za kojom čezne svaki umetnik. Ono teško dostizanje renomea koji omogućava da čovek sam odlučuje šta će i gde će da peva. Svojom pojavom pokazuješ zadovoljnu i u svemu ispunjenu ženu.

“Sada mogu sa sigurnošću da kažem da je izbor ostati slobodan, u mom slučaju, bio pravi izbor. Razvila sam glas u pravom smeru, našla sam svoj repertoar. I dalje neprekidno radim i učim i nikad nisam zadovoljna, ali to je i vrlina i mana. Volim to što jesam i kakva sam.”

Tu su se sigurno pojavila i brojna pitanja, jer putovati po svetu iziskuje često i višemesečna odsustvovanja, a ti si želela i brak i dete. Sigurno da i jedno i drugo, koliko  upotpuni, toliko i oplemeni svaku ženu.

“Nisam verovala da će me majčinstvo toliko promeniti, toliko oplemeniti. Srećna sam i zahvalna zbog toga. Porodica je moje blago. 

Muzika je deo mene, deo mog bića, a porodica je moje biće. Muzika nas je spojila, ona nam daje inspiraciju, hrani nas, poji, tu je uvek toliko koliko treba. Volim svoj posao, ali moja porodica je iznad. Posle predstave idem svojoj kući, svojim najmilijima. Za njih sam ja ja i uvek najbolja.”

A uz sve to stigneš i do Beograda. Ako publika ne može da uživa u tebi na sceni, bar može da te vidi u gledalištu. Očigledno pratiš opersko zbivanje u svom rodnom gradu.

“Da, volim da odlazim u pozorište i operu kao publika. Smatram da je to zapravo naša obaveza, obaveza napajanja umetnošću, shvatanja iste, traganje za njom. S druge strane treba se informisati šta se to sve dešava na sceni, ko to tamo peva, diriguje, kako reaguje publika. Tačno je da masa bolje zna da oceni situaciju od pojedinca, a da li je tako i u operi? Da li publika moze da prepozna šta je dobro? Umetnost je subjektivan doživljaj pojedinca. Tu se upliće ukus. Šta je ukus, stil, šta je lepo, lepota?

Lepota je u oku posmatrača. Ono što je lepo meni, možda nije lepo nekom drugom i obrnuto. U umetnosti nema merenja i vaganja-ili ti se nešto sviđa, ili ne. Najčešće nam se svidja ono sto nam je blisko, poznato, pa tražimo kopije ili imitacije originala i uporedjujemo. Malo je onih pravih umetnika, ljudi slobodnog duha i tela, ono kad gledaš i slušaš pa se najeziš, a nije ti hladno, kad te jeza prođe i digne ti se  kosa na glavi, kad nešto zaigra u stomaku ili ti se otme osmeh tek tako. E, to ja tražim.”

Kako neko poput tebe, koja važi za perfekcionistu, gleda na svu opersko-scensko-menadžersku zbrku koja prati svetske umetničke tokove?

“Kažu da današnje operske produkcije traže i pevača i glumca u jednoj osobi. Ali to nije ništa novo, to je i smisao muzičko-scenske umetnosti Da, i po sto puta  potvrđujem, pevač mora da interpretira ulogu!!! Mnoge operske režije menjaju mesto i vreme radnje priče i zbunjuju publiku nekim nepotrebnim efektima, tipa skidanja na sceni, grubosti, kamioni, avioni umesto kočija, konja, pištolji, mitraljezi, umesto mačeva, itd. Dakle, radnja se priblizava današnjici, kostimi se svode na farmerke i karirane košulje, nema šminke, emocije su blokirane raznim izkoreografisanim pokretima… Takođe, glasovna moć i scenski talenat je u oskudici ili se ograničava netalentovanim rediteljima, neadekvatnim direktorima, kasting menadžerima. U poslednjih desetak godina, reditelji su dobili mnogo na moći, pa se oni najviše pitaju kada se biraju pevači. To je često izbor po tipu, po izgledu, a ne po glasovnim mogućnostima.  Takođe je izuzetno važan faktor agentura koja zastupa pevače, pa se tako razvio takozvani pijačni princip biranja pevača-dva pevača iz jedne, tri iz druge agenture, bez obzira na kvalitet. Često se dozivljavaju nepravde po tom pitanju. Opera je, kao i sve danas, biznis. Kao i svuda, samo se gleda lična korist. Agenti uglavnom gledaju da njima prvo bude najbolje, a onda misle na pevače koji rade za njih. Svakakve igre postoje, ni meni još uvek nije jasno kako zapravo to sve funkcioniše. Ja želim samo da radim svoj posao.

Režirati operu je, takođe i zamka i klopka. Vrlo često neiskusni reditelji, koji čak i ne vole ovaj žanr umetnosti, režiraju operu. Vrlo često se delo režijski upropasti, ili je u sukobu sa muzikom. A muzika uvek nekako pobedjuje. Na žalost, na to se i oslanjaju loši reditelji. Režija treba da pomaže, a ne da odmaže. Ne verujem da ova vrsta umetnosti odumire, kako mnogi misle, treba jednostavno vratiti lepotu lepoti.

Bilo tradicionalna, bilo moderna, režija treba da pomogne da se delo razume i ispriča u toku slušanja, a ne kasnije u diskusiji po odgledanom delu. U nemačkim teatrima se  često sat vremena pre predstave, objašnjava šta vas to očekuje na bini, da biste shvatili poentu u toku samog izvođenja. Nekada su poznata operska dela toliko komplikovano izrežirana, da vam je za razumevanje potrebna filozofsko-naučna disertacija na zadatu temu.”

U sebi nosiš iskustvo sa više kontinenata?

“U Italiji, a posebno u Aziji, operske režije su još uvek većinom tradicionalne, čak se insistira na lepim kostimima i verodostojnoj scenografiji, koja prati radnju libreta. Što se tiče glasovne moći pevača, kao što sam pomenula ranije, ima svega i svačega. Priča se o odumiranju opere, a pevača nikad više. U publici mladi, klinci. Na sceni mladi, lepi ljudi, dosta muških glasova. Razbio se mit o debelim, statičnim pevačima, koji samo stoje i pevaju, danas si akrobata, maneken i baletan koji peva…

Divno je koliko azijatsko tržište neguje opersku umetnost, ali njihovi umetnici nemaju mesta kod kuće. Oni moraju da idu preko okeana i traže mesto pod zvezdama negde po Evropi. Izuzetno su vredni, radni, odgovorni i disciplinovani. Od azijatskih kolega znam da oni kroz umetnost otvaraju svoju dušu i puštaju emocijama na volju, što ni privatno ni u društvu ne mogu i ne smeju. Vrlo su pouzdane kolege i fini partneri. Ima medju njima zaista dobrih pevača.

Danas generalno ima jako puno dobrih pevača. To ne znači da svi ti dobri i najbolji pevaju i po najboljim teatrima na svetu. Za to je potrebna sreća, ili čak nešto više od toga. Vrlo često, predstave su, u manjim kućama, bolje i kvalitetnije nego u onim najpoznatijim svetskim kućama. Ima velike nepravde po tom pitanju. Agenti i agenture igraju veliku ulogu. Nekako mi se čini da fali mašte.”

Svaki pevač, još u mladosti ima posebnu želju da se oproba u nekoj od rola. Da li si svoju mladalačku želju ispunila i šta je ono što bi želela novo da pevaš u budućnosti?

“Nisam imala ulogu koju posebno volim i koju sam po svaku cenu želela da pevam. Svaka uloga ima svoju draž, bilo da je mala, bilo da je velika. Naravno da su glavne uloge zanimljivije i da se uvek mašta baš o njima, velikim rolama. Moj san je bio da imam samo one uloge na repertoaru koje me ispunjavaju, koje mi se sviđaju i pevački i scenski i to sam i dostigla. Ispostavilo se da mi je i glas i karakter za te glavne uloge, takozvani prvi fah. Naravno da sam otpevala i neku manju, sporedniju ulogu, ali svejedno sam uživala. Sada sam stvarno srećna da na repertoaru imam sve najveće mezosopranske uloge italijanskig faha i ne brojim više koliko sam predstava jedne uloge otpevala, nego u koliko sam različitih produkcija pevala istu ulogu. Amneris sam otpevala u najmanje 14 razlicitih produkcija, Karmen i Ulriku u 12. Sa neverovatnom radošću obrađujem već pevane uloge, jer svaki put otkrijem nešto novo. Glas se razvija, tehnika se razvija, godine iskustva su pravi blagoslov. Divan je osecaj te neverovatne sigurnost

i koju imam kad ponavljam repertoar, kad osetim da je sada uloga “legla”, da je ton u grlu u telu, da mi glas dozvoljava slobodu koju onda trošim na sceni i uživam u tome bezrezervno. Svaka uloga koju pevam ima svoju draž, ali svaka ima i svoje vreme. Nikada ranije nisam mislila da ću pevati Acučenu, nisam je osećala pre, nisam želela čak ni da je pogledam muzički, ni arije nisam pevala, jednostavno nije mi se sviđala sve dok nisam postala majka. Išla sam na audiciju za Azucenu sa svojim sinom koji je tada imao dve godine. Čekao me je kod inspicijenta i kad sam završila poslednje tonove velike arije, koja priča strahovitu tragičnu priču jedne majke, moj sin je jurnuo plačući ka meni: “mama,mama”.  Dobila sam audiciju i sad je to jedna od mojih omiljenih uloga. Pevala sam je, za sada u 4 različite produkcije.

Takodje ima još uloga koje bih želela da dodam na svoj repertoar. Radim na tome.”

Životni cilj mnogih operskih pevača je i Arena u Veroni. Nastupiti pred 16.000 ljudi pod zvezdanim nebom zaslužuje respect svake vrste.

“Arena u Veroni je najveća operska scena na svetu i najveći otvoreni teatar na svetu. Sam osećaj biti tamo kao turista gledalac, spektakularan je, neopisiv, a tek kao izvođac, nešto neverovatno uzbudljivo. Pogled sa scene, na publiku, zaustavlja dah. Orkestar od najmanje stotinu i dvadeset muzičara, hor, statisti, balet… Nekada nas je bilo oko četiri stotine na sceni. Prepričavaju se priče gde se te brojke dupliraju, a potpuno mogu u njih da poverujem. Puna Arena za operske predstave broji 16000 mesta. Nije svejedno, nije naivno. Najveći pevači su govorili da se u Arenu ide samo kad si hiljadu posto spreman i posle određenih godina iskustva. Ili ti je tamo odskočna daska, ili tu završavaš. I u pravu su. Velika odgovornost, velika proba. Nisam ni pomislila da ću tamo ikada pevati, nisam niti tražila, niti pokušavala, desilo se. Neko me je negde čuo, video, pozvao na audiciju i eto. Sama pomisao da idem na preslušavanje za nastup u Areni je bila jedna neverovatno nestvarna vizija. Posebno što se proslavljao tako značajan i veliki jubilej, kao sto je stoti rođendan Arene i prvo izvodjenje opere Aida. Izazov je pevati italijanski repertoar u Italiji, a tek u Areni, koja je hram tradicije, to je velika čast.

U Areni sam pevala ukupno 6 uloga: Amneris, Fenenu, Karmen, Floru, Žertrud i Ulriku. Za ulogu Acučene sam bila “kaver” i pevala sam je samo na generalnoj probi, ali ne i predstavu. U Areni, kao i u mnogim velikim operskim kućama, za svaku ulogu postoji više podela, a posebno se vodi računa da se, isto za svaku ulogu, ima “kaver” tj. zamena, koja je u pripravnosti da u svakom momentu uskoči u predstavu i zameni kolegu. Dešavalo se mnogo puta, da u sred predstave nešto pođe naopako i kolega/koleginica “zamena” mora da uskače u predstavu već  u sledećoj sceni. Meni lično se dogodilo da sam noć pre predstave bila obaveštena da sutradan uveče “uskačem” u predstavu Karmen, a te jubilarne godine, sam čak i zatvorila Festival u Areni uskačući kao zamena za ulogu Amneris u toj čuvenoj tradicionalnoj postavci Aide iz 1913. godine.

Iskustvo koje takođe neću zaboraviti je predstava Nabuko sa Plasidom Domingom u glavnoj ulozi, a ja debitujem ulogu Fenene.”

Život vrhunskih pevača i muzičara je u neprestanom seljenju sa jednog, na drugi kraj zemljine kugle. Preskaču se vremenke zone, iz žarkog leta se odlazi u hladnoću zime… Nedeljama probe, višesatno učenje uloga i na kraju, uvek, hotelska soba, koja često ume da bude haladna, jer najdraža bića su veoma daleko… Aplauzi i ovacije ostaju ispod svodova opere, buketi cveća u hotelskoj sobi, koja se već sledeće jutro ZAUVEK napušta, jer se avionom žuri, ili prema svom domu, ili prema nekoj drugoj operskoj kući.

“Moj život je šareno kolo gde se prepliću muzika i porodica. Naravno da je muzika uvek tu, ali tu je i sve drugo ono obično, normalno, kao kuvanje i spremanje, vežbanje, učenje, druženje, igranje, treniranje, odlazak u kupovinu, na pijacu, sve… život.  Možda malo “luđi”, življi, glasniji… a u stvari, jednostavno za mene  normalan. Ha ha, jadne moje komšije!

Što se tiče putovanja, moja putovanja uglavnom znače odlazak na posao. Lepo je kad se posao i zadovoljstvo spoje, ponekad se i to desi. Isto tako volim da radim tamo gde i živim, pa ne moram da putujem, ne moram da se odvajam od porodice. Srećna sam da imam porodicu. Hvala dragom Bogu na tom blagoslovu. Kad god mogu, povedem svoju porodicu sa sobom, ali najčešće putujem sama, jer biram angazmane tako da je odsustvo minimalno. Jurenje sa jednog na drugi angazman, putovanja, hoteli, za nekog ko putuje samo kad ima odmor, zvuči uzbudljivo, ali ja putujem na posao. Bez obzira da li je destinacija preporučena u nekom od turistickih vodiča, povod mog putovanja je prvenstveno posao, a od tog posla zavisi moja egzistencija. Naravno da postoji puno drugih profesija koje nalažu putovanja radi obavljanja posla. Kod nas umetnika, pevača, bitan je glas, a za glas bitno je zdravo grlo, zdravo telo. Ostati zdrav je na prvom mestu. Na putovanjima nema mnogo druženja, pričanja, ludovanja, izlazaka. Družimo se, ali nije pisano pravilo i nije nikad intenzivno. Sve je nekako neobavezno. Organizuje se ponekad i večerica, druženje za kolege, obično posle premijere, ali ni to nije uvek. Na dužim gostovanjima kolege se obično sami spontano dogovore za odlazak na ručak, večeru. Ima i pevača koje nikada ne viđaš privatno, što ne znači da su divljaci, nego jednostavno imaju neke druge ljude sa sobom ili oko sebe i ne druže se sa kolegama.

Hrana je naravno vrlo važna stavka i sve što smo stariji, najveći izvor zadovoljstva. Eh, ima naravno uživanja u tome, eksperimentisanja sa lokalnom hranom, kao što je probanje sušija u Japanu, pizze u Italiji, ćevapa u Bosni, vina u Južnoj Africi, lososa u Švedskoj, ribe i čipsa u Engleskoj… Nekih mesta se sećam po hrani, na primer hrana u Finskoj mi se uopšte nije svidela, ni Engleska po hrani nije kod mene na prvom mestu, ali zato je Koreja bila pozitivno otkriće. Prošle godine sam htela čak da zauvek ostanem u Japanu zbog hrane, a vino iz Gruzije je moje omiljeno. Ipak se sve svodi na ono što nam prija i što nam stomak podnosi.

A publika je svuda ista, kao što su i deca i zaljubljeni ljudi svuda isti. U Aziji je još uvek velika tradicija davanja autograma, pa se posle predstave onako u kostimu, ide u foaje i dočekuje publika koja želi autogram. To su momenti gde se i mi, operski pevači, osećamo kao najveće holivudske zvezde.”

Može se reći da si u vrhu svoje pevačke karijere. Možda je to pravi trenutak kada mnogi razmišljaju da odvoje deo svog vremena za pedagogiju, jer sigurno spadaš u one koji bi imali šta da prenesu mladima.

“I sama i dalje učim i otkrivam. Naš posao je beskonačno vežbanje i istraživanje. Zanima me pedagogija i rad sa mladima, ali i rad sa kolegama koji su u karijeri. Imala bih šta da kažem i znala bih da pomognem. Već sam imala pozitivnih rezultata. Doći će, valjda, vreme i za to.”

I, kada se može očekivati tvoj sledeći nastup na beogradskoj sceni?

“To niko ne zna. Za sada nema nikakvih konkretnih planova ni poziva.

Češće sam gost u Sarajevu nego u svom gradu. U Sarajevu sam imala čast da budem prva i jedina Karmen posle svog zla koje se desilo našoj zemlji. Da, baš ja, Sanja Anastasia, Karmen u Sarajevu. Hvala Sarajevskoj operi i tadašnjoj direktorki Amili Bakšić na poverenju i toj velikoj časti. Od 2007. – 2012. redovno sam nastupala u Sarajevskoj operi, gde  sam, pored Karmen, takođe pevala i Ulriku u Balu pod maskama i Olgu u Evgeniju Onjeginu. Ove godine sam imala privilegiju i čast da otpevam ulogu Eboli u novoj postavci opere Don Karlo u Sarajevu, koja na toj sceni nije izvodjena od 1963. To su istorijski podaci.

Mislim da svaka zemlja treba da se ponosi svojim uspešnim sunarodnicima iz bilo koje branše. Ima još naših uspešnih umetnika u inostranstvu. Šteta da se na sve njih ne misli onda kad im je to najpotrebnije. Moj put je drugaciji, još putujem, ko zna gde ću stići. Možda ću i svratiti u Beograd ponovo. Rado, što da ne. Za izuzetnu interpretaciju uloge Amneris u operi Aida, koju sam otpevala u Beogradu 2019. godine, dodeljena mi je Pohvala Narodnog pozorista.

Divim se svim kolegama koji odrzavaju ovaj umetnički žanr kod nas. Ima talentovanih mladih pevača, divnih muzičara, ima iskusnih kolega koji su u punoj snazi. Jedan gost neće popraviti predstavu, ako se svi ne potrude da predstava bude dobra. Našim umetnicima treba inspiracija. Treba povratiti sjaj naše opere, a to se može samo zajedno.”

A na kraju,  kratka poruka svima:

“Imam jednu malu želju…  da promenim svet.

Činimo svet boljim, širimo ljubav. Umetnost je sloboda, umetnost je univerzum, to je svet oko nas i u nama. Pevaj iz duše, iz dobrog sebe. Budi bolji, nadmašuj se sa samim sobom, nadji svoje mesto u tom univerzumu, nadji sebe… ima tu mesta za sve nas.”

Ovde može da sledi samo jedan zaključak. Zaključak  u tri reči:

“To je  Sanja!”

 Laura Miletić

Tekst objavljen na internet portalu P.U.M.

https://pravoumetu.com/2020/02/14/sanja-anastasia-prica-operske-dive/