BRAVO
BRAVO
Premijera opere
DON KIHOT (Žil Masne)
Za naše uslove
ODLIČNO !!!!
A bio je i koktel posle
predstave. O da, na jednom mestu za
umetnike, na drugom mestu za publiku. Staklom odvojeni. Ali je bio.
Ne dešava mi se često,
bolje reći, dešava mi se retko, da ne znam odakle da počnem, a da je celokupno
dobro.
Pokušaću, po redosledu
dnevne liste, možda mi olakša pisanje.
Žil Masne, opera Don
Kihot.
Premijera u beogradskoj
Operi.
02.03.2022.
Dirigent Đorđe Stanković,
kod mene ima pseudonim Big Lale.
Ali, Big Lale je doveo,
na prvom mestu, orkestar u jako dobru formu. Dakle….. MOGU DA SVIRAJU VEOMA
PRISTOJNO.
Kompaktan zvuk, gustina,
kultivisana jačina. Solo violina, Edit Makedonska, sasvim dobra, a solo čelo,
Siniša Jovanović je konačno pokazao da ume
da svira. (Do sada sam ga sto puta “krpila”, večeras ga hvalim). Dakle,
orkestar za svaku pohvalu, iako, da se razumemo, ima tu primedbi, ali celokupan
utisak je jako, jako dobar. Bravo Big Lale. Bravo i za kompletno vođenje opere,
naravno. A orkestar se zaista veoma potrudio. Kada bi nam ovako izgledale sve
predstave, kako bismo uživali. Nadamo se da će ovakvi utisci pomoći da nam i
druge predstave budu kvalitetnije, ali, naravno, sve zavisi od dirigenta.
Nećemo sada o tome.
Reditelj, I.D.M. Skromno, ne mnogo maštovito, ali….
polupristojno. Bilo je tu solidnih ideja. Popravlja se.
Scenograf, Miraš
Vuksanović…. Loše. Previše jednostavno, od toga da mu binski radnici pomeraju
praktikable tamo, amo, do siromašne scene koja se ponavlja kroz činove.…. Ipak
nema potrebe za tim. Mogao je da se napne, ali nije. Primiće platu.
I onda kreću likovi.
Pre glavnih, moram da
pohvalim sporedne, a važne, koje su pevali mladi, iz operskog studia, Sara
Ristić, Anastasija Stanković, Stefan Živanović i Siniša Radin koji je već
zaposlen, svakako svi, SVI dobri, odlični. Bravo za pomak davanja šanse mladima.
Dulčinea…. Aleksandra
Angelov, na žalost, najlošiji lik večeras. Pevački, glumački, govorno
(fransuski užas, a ni drugi nisu bili bolji….) kako god hoćete. Mislim da uopšte nije shvatila ulogu koju
peva, kao ni druge uloge koje peva. Jedna bleda osoba na sceni, peva nešto,
loše, glumi loše…. Prepada me nekim nekultivisanim glasom….. Ne treba nam.
Don Kihot, Ivan Tomašev.
Upravo kako je komponovano, tako je i izvedeno. Tomašev kao Tomašev. Dirljiv,
melanholičan, manje komičan, a ima i tog dela, u svakom slučaju, odličan.
Sančo Pansa, Aleksandar
Stamatović…..
Za mene…. ŠOK. Ali
izuzetno prijatan. Dakle, Stamatović ume i zna da peva, glumi, doživljava
ulogu. Zašto ga krijete od publike kroz neke sitne uloge. Ovo je uloga za
njega. Doživela sam spektar glasovno-glumačkih emocija, potpuno izvajan
lik. Koliko sam ga puta “kudila” do
sada, večeras samo jedno VELIKO BRAVO.
Lično, ovu operu večeras
sam doživela kao jedan Masneov promašaj, haos od neusklađenosti lika Don
Kihota, sa muzikom. Ništa za pamćenje, a ako u jednoj operi ne možete da
upamtite bar jednu melodiju…. ništa ni od opere. Možda je za to kriv Štraus i
njegova poema Don Kihot, koja vrvi od oprečnih muzičkih momenata, od muzičkog
ludila i ushićenja, do krajnjeg
smirenja, od euforične tenzije do laganog odustajanja od života. Mozda me to
buni, pa sam zato ovu operu doživela kao melanholičnu, jednolinijsku,
nezanimljivu. Meni uglavnom dosadnu, sa malim muzickim iskoracima. Sigurna sam
da je neći slušati drugi put, bez obzira ko bude pevao, bez obzira na
večerašnji solidan kvalitet cele predstave. Ne volim ravnolinijska dešavanja,
uopšte, a u ovoj operi upravo to preovladava, ili je tako izvedena.
Bilo je tu još uposlenih
na ovoj predstavi, ali nisu, za mene, značajno ništa uradili. Samo odradili.
Kostimi nikakvi, potpisan asistent kostimografa Sara Bradić, valjda je
kostimograf nestao, kao sto nismo imali ni ime inspicijenta, ali je zato vođa
statista (Zoran Trifunović) jako bitan…. svetla na sceni obična (Miodrag
Milivojević), efekata nema, scenograf, rekoh, lenj, sem što je postavio, jadno
drvce u četvrtom činu, na panou, umesto vetrenjača dizalice kao pozadina, ok,
moderna vizija….. klavir i čelesta (Nevena Živković i Tatjana Ščerbak Pređa)
uobičajeno grešne, kažem, ostali uposleni, a svi “majstori”, nisu značajni,
iako su neophodni. I oni će primiti platu. I na kraju predstave, pojavi se
većina njih,”pozadinaca”, ali nismo znali ko je ko. I skoro svi dobiše cveće,
sem DON KIHOTA I SANČO PANSE. Kućo, bila jedna domaćica, bile dve, loše se pokazale.
Sad je na redu domaćin. A za domaćina, popravni. (Bilo je tu malih buketića,
tzv. kitica, i jedan veliki, “premijerni”, ali je lepo, šareno i time iskazano
poštovanje umetniku. Na samo 50m od ove kuće, prodaju te iste a i veće bukete,
pa što je teško da se UVEK oficijelno, bar glavnim protagonistima obezbedi
cveće. Ili da se sklopi dogovor sa nekom cvećarom… da vas ne učim, imate
dovoljno godina. Dakle, domaćin -zapravo ima ih 2 komada- na vama je potez, a
nije skup.)
Čekam Trubadura. Više mi
prija.
Laura Miletić
Tekst je prenet sa portala P.U.M.
https://pravoumetu.com/2022/03/02/don-kihot-premijera/
O ISTOJ TEMI, ALI IZ DRUGOG UGLA
Trend koji se decenijama neguje za Zapadu,
a kod nas samo u P.U.M. Magazinu
https://pravoumetu.com/2022/03/03/od-kikota-do-kihota-ivan-tomasev-aleksandar-stamatovic/
Nema komentara:
Objavi komentar
Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.