Claudio Monteverdi, “Krunisanje Popeje”, “L'incoronazione di Poppea”, Opera Beograd, Klaudia Eder, program “Barok Vokal”, Alberto Veronesi, Aleksandar Nikolić - reditelj, Aleksandar Ilić - koreograf, Dunja Kostić, Sara Bradić, Grutzka Julie, Botos Larissa, Kuppers Florian, Rohrbach Christuan, Shai Terry, Sonja Grevenbrock, Daniel Tilch, Milica Lalošević, Bojan Bulatović, New Trinity Baroque, Predrag Gosta, Transition Dance kompanija sa Instituta za Umetničku igru, Stefan Zekić. 28. 01. 2019.

28.01.2019.

K. Monteverdi

Krunisanje Popeje,

ili

L`incoronazione di Alexandar 

Da bi jedna predstava uspela, kao ova sinoć, bilo je potrebno okupiti dobre muzičare,…  pevače, svirače, igrače, ali i sve one  neophodne za uspeh predstave, reditelja, koreografa, scenografa, kostimografa,  dirigenta. To nam je poklonio organizator Rosi Festa i ovog događaja, Stefan Zekić. Većina umetnika  sjajna, ali, ja, poznata kao “grozna i oštra u pisanju” moram, zapravo želim  prvo da pohvalim sve divne, ali  da spomenem i one koji to nisu bili, te su, za neke i  neprimetno, ali srećom minijaturno pomutili potpunu blistavost predstave. Mislim samo na deo orkestra, zapravo na violine, koje su bile najslabija karika ovog projekta. Ali, nećemo da nam tri  neusvirana instrumenta kvare lepotu.

Kao i sve  opere, i ovo je bajka. Ali, od  umešnosti gore navedenih učesnika, zavisi da li će bajka da se pamti , ili da izčili iz misli.

Ja je i dalje “vidim”, a to je najveći uspeh jedne predstave. Da traje u mislima posetilaca.

Uloge u ovoj operi su podarene solistima iz ansambla Barock vokal, koji vodi istaknuti voklani pedagog Gospođa Klaudija Eder iz Majnca, a njima  se pridružilo nekoliko naših pevača (i moram da kažem da se osetila velika razlika u pevanju,... nemački pevači imaju te „barokne glasove“, skoro bez vibrata, podsećaju na panove frule, a naši uglavnom vibriraju i pevaju kao Verdijevi likovi, sem Milice Lalošević, koja je bila jako dobra, i Bojana Bulatovića koji je bio fantastičan). Orkestar je bio New Trinity Baroque, u smanjenom i „domaćem sastavu“, uz dvoje gostiju,  čiji je osnivač Predrag Gosta.

Mislim da se u celoj priči, zapravo operskoj predstavi najmanje snašao simpatičan dirigent iz Italije,  Alberto Veronesi. Njemu, kao i meni, nikako ne „leži“ barok. Ipak, opraštamo, jer uz svu, za mene muzičku manjkavost i povremenu dosadu ovog dela, izvođenje  opere je bilo fascinantno.

Najpre zbog fantastičnih profesionalnih i znalački školovanih glasova, ali i zbog  njihove glume i sugestivnosti. Čak da neko i nije znao sadržaj opere, sasvim sigurno je razumeo šta se događalo na sceni. Tome su, naravno doprineli izuzetni igrači iz Transition Dance kompanije sa Instituta za umetničku igru, a glavni „krivac“ je odličan koreograf, maštovit, moderan, slobodan u mislima i izrazu kroz pokret, Aleksandar Ilić.

Odlične kostime je napravila Sara Bradić, scenu je minimalistički (a možda i zbog nedostatka prostora, a uz veći broj ljudi na sceni) zamislila Dunja Kostić.

Ipak, ja bih, sem Popeje, obavezno krunisala našeg divnog reditelja, maximalno maštovitog, nesebičnog u rasponu ideja i modernom pristupu, znalački vođenim slobodnim, ali veoma dobro doziranim erotskim mislima,  sa neverovatnom umetničkom tananošću da razvije sve što je zamislio, od najmanjih detalja, do najkrupnije celine, beskrajno rešenog da svo svoje ogromno znanje i sposobnost da bude jedan čarobnjak režije, podari i učesnicima, ali sasvim ravnopravno, možda čak  više i publici, vrhunski doživljaj,  Aleksandar Nikolić, za mene  sinoć Neron režije. Bravo.

Publika nije disala, pevači, njihovi glasovi, igrači i njihovi pokreti, ispričane ljubavi i čežnje, slamanja, radosti i predasi su nas opčinili, dva sata je prošlo kao tren. E, taj „tren“ se pamti, o tome se piše i priča.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://umetnickihel.blogspot.com/2019/01/claudio-monteverdi-krunisanje-popeje.html