Narodno pozorište Beograd, opera Narodnog pozorišta Beograd, Jasmina Trumbetaš Petrović, direktor opere, Ivana Vujić upravnik Narodnog pozorište, piše Laura Miletić

A evo i mene

ili

Pokušaću da ovim pisanjem doprinesem spasu Opere i delu kulture u Beogradu,

ili

Mnogo toga je  obećano,

A istina je sasvim drugačija

Pinokio se zaneo, mora da se otrezni

Ovih dana, medijski a i kuloarski, (to je uvek sastavni deo života  koji prati javne ličnosti) prilično „rabljena direktorka Opere“, Jasmina Trumbetaš Petrović (moram  da napišem puno ime i prezime, inače ne pišem po dva, tri, sedam, sedamdesetsedam prezimena kod UMETNIKA....)  ipak  i od mene, neizostavno,  zaslužuje po neku reč. Ili reči.  Kakve.... videćemo.

Dakle, pod 1.

Gospoja se, od kako postade Direktor Opere,  osilila u zvaničnim oglašavanjima, shodno ličnim nastrojenjima, te je pobrkala lončiće iz operske kuhinje.  Pinokio  korača kao u priči gde imamo „korake  od sedam milja“. Ali to je priča, bajka, basna. A ovo je realnost. A Pinokio divlja.

Dakle, pod 2.

Nije uvreda biti Pinokio. To je jedan divni lutak, i veoma poučna priča za decu. Ko je preskočio u vreme kada je trebalo da je pročita, da dobije objašnjenje i da se  ne bude takav, DANAS divlja. Genetski modifikovan Pinokio. Propust u detinjstvu, a ispaštanje danas, ali najmanje ispašta glavni lik, ispaštaju  njegovi sadašnji  podanici i svi koji imaju nadu da bi trebalo da budu na mestima koja im pripadaju, iako je redosled nadajućih totalno pomeren. Preskakačima je motka duža nego zaslužnima. Ali....

Dakle, pod 3.

Evo samo jedan od dokaza o postojanju Pinokia, uz opasku da su i  novinar, kao i Pinokio sagovornik, veoma nepismeni.

Deo intervjua iz juna 2019.

KOŠTANU ĆEMO POKAZATI SVETU:

Jasmina Trumbetaš Petrović o planovima u novoj sezoni i gostovanju jedne svetske zvezde!

SCENU ZAMENILA FOTELJOM

….. Jedna od najpoznatijih svetskih opera "Aida" bila je poslednja predstava u sezoni Opere Narodnog pozorišta u Beogradu.

Publika u Srbiji prvi put je imala te noći priliku da čuje mladog basa Savu Vemić u ulozi Ramfisa, koji poslednjih godina ima uspešnu međunarodnu karijeru i peva od Njujorka preko Pariza do dalekog Japana. Iz jedne od loža je njegov nastup gledala i Jasmina Trumbetaš Petrović, nova direktorka Opere.

- Otvorena sam za mlade pevače i srećna kad imamo naše ljude uspešne u svetu. I Beograd je konačno mogao da čuje Savu. Nadam se da ćemo biti u prilici da ga ugostimo i naredne godine - kaže Jasmina za Kurir.

Posle studija Fakulteta muzičkih umetnosti u Beogradu, Vemić se usavršavao u Operskom studiju Metropoliten opere u Njujorku, gde je i započeo karijeru i debitovao rame uz rame s Plasidom Domingom. Tokom školovanja u Beogradu radio je s profesorima koji su afirmisani i kao operski pevači - Tanjom Obrenić i Nikolom Mijailovićem, a trenutna baza mu je Pariz.

U sezoni 2019/20. Opera ima velike planove.

- Do Nove godine imaće premijeru još jedna domaća opera - "Na uranku" Stanislava Biničkog, kao i "Manon Lesko" od Pučinija. Planiramo obnovu predstava "Čarobna frula", "Don Karlos", "Madam Baterflaj" i "Evgenije Onjegin", jer nas 2020. čekaju veliki jubileji. Nastojaćemo da proširimo saradnju sa operskim kućama u regionu - najavljuje direktorka.

Klasik Petra Konjevića, predstavu "Koštana" u režiji Juga Radivojević, putovaće na mnoge svetske festivale. - "Koštana" će gostovati u Istanbulu i u Italiji. Želimo da svetu prikažemo nešto nacionalno, što je po kvalitetu u rangu sa svetskim kompozitorima - objašnjava Jasmina.

Poslednji nastup u 150. sezoni Opera će imati u subotu, kada će biti održan gala koncert, ali za umetnike neće biti mnogo odmora.

- U septembru ćemo nastupiti na otvaranju trga i ponovo održati koncert u Operi na vodi. Izlaskom iz pozorišne sale približićemo se publici. Slične stvari rade u Moskvi, Berlinu i Parizu. Na takvim mestima može da se okupi veliki broj ljudi. Dobićemo jedan trg po ugledu na svetske metropole. I konačno ćemo se izboriti da se publika edukuje i da pokažemo da je Opera nešto je lepo, a ne bauk i muzika koja može da se voli i sluša - zaključuje Jasmina.”

.................................................

I, eto…. Šta bi?  Buć!

Što bi rekao Tozovac, (ali, on se nije prodavao za nešto drugo, već je bio ono što jeste i  svaka čast na tome) ….”trula građa, potopi se lađa”….

Niti je mučeni Vemić (ovoliko pominjan, a isforsiran zbog, kod nas,  jedne manje uloge, svetska klasa, možda samo za Jasminu,  jer dotična ga svrstava u “svetske pevače”), niti je Koštana odlepršala put Bosfora, niti je Manon ugledala svetlost dana u Operi do danas, a ka’će, ne znamo.

I…. kako da joj verujem?

NIKAKO !

Dakle, pod 4.

Kako da shvatim ulogu Direktora koji krši pravila, (napisano u tekstu  drugog dela “omraženih”),  koja svoju  “izabranicu političke i ostale moćne družine” plasira stalno, a ne prijavljuje da  izabranica nema “školu”, zapravo samo srednju! i da  očas posla  treba da, preko noći, magistrira, doktorira i šokira javnost svojim supermen kvalitetima. Ah da,  jes’ da su kvaliteti verifikovani tamo negde, ali…. Magistar da budem!   A posle pet minuta i doktor da budem!

Eeeeeeeeeeeeej……..

Kako da protumačim  namerni NEMAR koji se desio u vezi predstave Nabuko? Da se jedan umetnik stavi u procep, jer UPRAVA NIJE ODRADILA NA VREME ONO ŠTO TREBA!!!! Zapravo Direktor opere, a POSLE i  Upravnik Narodnog Pozorišta. Odgovornost? Sram? Stid?  A publika ispašta, kupila karte za jedno, došla i??? Ne znajući za promenu,  dobila tri puta manje. I BEZ MOGUĆNOSTI  vraćanja karata, jer većina publike nije htela  da sluša TO što je u poslednjem momentu plasirano. Došli za jedno, uvaljeno im deveto.

Možda je Gospoja zaboravila da I ONA ŽIVI OD PUBLIKE. I da nije publike, ONA bi morala da radi nešto drugo, možda da predaje ruski jezik)? Zaboravila na publiku. E, zato ja sada  pišem samo o Njoj. Nekako mi je slatko. Pred Novu Godinu. Da joj se obratim, da je pitam, da joj zamerim, da je otreznim. Da čekam demanti, odgovor ili bilo kakav znak, pre nego se odjavi sa funkcije. Ako budem imala sreće, mislim za odjavu. Ako ne, dovoljno je i ovo, za sada.

Srećna JOJ Nova Godina. Uz sve želje koje šaljem. Puno zdravlja, radosti, mira, osmeha, spokoja. Ako joj pripada. A pare, “moć” i bahatost  dolaze uz pomoć prijatelja, poznanika, saradnika i komšija. Ostalo se samo nadovezuje.  A “Manon” da bude, ako stigne. I u Koreju da ide. Ako može.

Jer, veliki su planovi, tako govorahu pre neki dan.

 “На традиционалном новогодишњем коктелу за новинаре сумирани постигнути резултати у 2019. години и најављени амбициозни планови у наредном периоду”

Ili….. koktel za novinare! Pa ko su ONI? Koktel za NJIH?   I opet, ko su ONI u odnosu na zaposlene u NP, u odnosu na publiku, glumce, baletske igrače, operske pevače????? KO SU ONI, DA IM SE PRIREDI KOKTEL?????? To su  “Oni”  koji se ne pojave na dve od deset predstava, oni koji ne haju za Operu, Balet, Dramu, sem ako im neko ne kaže da uslikaju prvih 3 minuta bilo čega….. Ko su oni da zaslužuju zvanični koktel, a NE REKLAMIRAJU  I  NE PROMOVIŠU  NP!!!!!!!!

Uigranost prevaziđenih najava…..  Pokušaj nečega što je odavno propalo. Bacanje trnja u oči ljudima, ali je pitanje kojim ljudima je u planu da se baca. A ima i onih drugih, koji se zovu  PUBLIKA!!!!!!! koji ne haju za trnje, jer  imaju dovoljno  i umetničke, a samim tim  i lične inteligencije da prepoznaju vrstu trnja….

Ili…. Bacači trnja kao pozorišne  kamikaze.

Jedina razlika je u tome, što kamikaze uništavaju i druge  ali  i   SEBE, a kod nas je samo prvi deo u igri. A to znači….  Gospoja Vujić, koja isto tako beskrupulozno “sumira i najavljuje” nebuloze ….. ali samo u MAGLI…..  i veoma neodređeno, jer i ona se zanela u obećanjima kada je došla za Upravnicu (propalih umetničkih vozova),  da će da “prečešlja” i dovede u red  stanje u Pozorištu. Ništa od toga nije bilo, kao što se vidi, veoma jasno. Ali demagogija….. Nikada nisam razmišljala o tome, da li je to, možda, nasledno stanje ili pojava  kao virus….. Jer….. ako neko (Vujić) zvanično kaže ….

….”да ће Опера националног театра први пут гостовати у Јужној Kореји. Начин гостовања је величанствен. Kорејска опера, у граду Даегу, извешће Kоштану, оперу Петра Kоњовића. Наш диригент ће раније отићи и припремити њихов Оркестар и Хор, који ће певати на српском језику. У представи ће учестовати солисти Опере Народног позоришта, а то извођење очекује се око 13. јуна“, најавила је Ивана Вујић.”……..

Он је казала да ће, по том моделу, у октобру на Великој сцени бити изведена корејска опера „Бескрајна љубав“ у којој ће учестовати Оркестар и Хор Опере Народног позоришта, те диригент и солисти Kорејске националне опере.”…. (tesktovi su kopirani sa svim greškama)

I ??????  Demagogija. Jer… Poznato već decenijama, ista meta, ista priča, isti scenario…. Razmena, kao, što rekoh,  državna, pod obavezno, jer je  i do sada bilo na tu temu, mi tamo, oni ovamo….  pa ko će da veruje u nešto drugo? Ko će da zove beogradsku operu da gostuje tek tako? Niko! Onda se ispostavi da će i oni da uzvrate u istom stilu.

A onda nam Vujić I SVI NJENI SARADNICI saopšte imaginarne planove… Da pojasnim. NIJE gostovanje opere  ako ide DEO ansambla (samo solisti i dirigent, u slučaju opere, ili samo dva glumca, ili samo jedan baletski igrač) već ide CEO ANSAMBL. To je gostovanje. Ove polutke, četvrtinke, osminke,…  se ne računaju, iako će i one da idu o punom  državnom trošku. Dakle, NEMA GOSTOVANJA BEGRADSKE OPERE. Samo deo razmene. Ja tebi gaće, ti meni čarape. I od toga se pravi FARSA.

Pa zar stvarno ti polu (u svemu) misle da mogu da zavaraju one koji vole operu,  balet?  Taj sloj ljudi, ljubitelji opere i baleta, taj sloj…. veoma je, veoma intelegentan, jer operu ne mogu prosečni, ili, ne daj Bože, oni ispod proseka da razumeju i shvate, a tek zavole, …. a takvi nam vode  opersku kuću…..  te zlo biva sve jače. Zašto? Zato što ovi koji plasiraju te nebuloze, a da dodam još jedan nonsense Upravnice …

„Све ово што смо данас најавили изискује одређена финансијска средства. Ми ћемо пробати да их пронађемо.”….. ne mogu to da prodaju kao vest, ili da ubede ljude da to  prihvate kao sigurnu stvar, jer je u pitanju samo mašta. 

Pa gde postoji bilo kakva zvanična i pompezna  najava,  bez unapred završenih “pokrića”, svake vrste? Kao, mi planiramo to, bla, bla, bla…. Imamo ideje za to… bla, bla, bla… ali….. POKUŠAĆEMO DA NAĐEMO NOVAC.

Pa koga VI ?

Pa  Dokle?

Pa Kome?

I Zašto?

Mislite da nema dovoljno LJUDI? Ima, nego vi ne poznajete takve, nisu vasa vrsta…..

Videćemo odgovore na ova četiri pitanja, ubrzo, sigurna sam.

Upravo….. Upravo sam poželela nešto. Upravo.

A to je

Srećna Nova Godina i da vas nekim čudom ne vidjamo još dugo. Nove metle bolje čiste. Srećno nam!

Laura Miletić

Cero tekst objavljen na internet magazinu:

http://pravoumetu.com/2019/12/29/pricaju-mi-pricu/

Narodno pozorište, Beogradska opera, Seviljski berberin, Ljubomir Popović, Nebojša Babić, Nevena Matić, Dragutin Matić, Nenad Jakovljević, Svetlana Lovčević, Ana Zorana Brajović. Jasmina Trumbetaš Petrović, direktor opere. Piše Laura Miletić

I bi NIŠTA! Od obećanog “Svašta”.

Znamo se već dobro.

Nismo verovali I dobro smo procenili.

Vreme je praznika, slava, opraštanja, mirenja, radosti, pozitivnosti.

Pre svih  reči koje ću da ispišem

Srećni Praznici!!!!

Verujte, svima treba sreća. E sad…. Kome će se osmehnuti…. Pa…. Kako seješ, tako žanješ.

Večeras sam bila na trećoj predstavi od početka sezone. Na SAMO trećoj. Zašto? Pa nije bilo ponude, sem ako ne računate milion “Prcka” (Krcko Oraščić), pola miliona “Ugaraka” (Na Uranku) i 250 hiljada Koštana. Ostatak je bio krajnje nezanimljiv i ispod svakog nivoa, čim vidite ko peva. Gostovanja iz inostranstva? Iz drugih operskih kuća, nama bliskim…. Tu i tamo, zanemarljivo. Neke nove predstave (čitajte uvod), nešto NOVO????? Neeeeeee. Direktorka opere nema vremena da se bavi umetničkom kućom u kojoj je domaćica. Ona nije domaćica  ni u svojoj kući, što bi bila ovde? Bavi se malverzacijama, laganjem, protežiranjem ljudi koji njoj mogu da “pomognu”, krči sebi put ka Novoj godini, jer će nastupati u Sava Centru, 31. decembra. Bez honorara? Ahahahahahahahahah…. Ona nigde ne ide bez love. Samo zgrće za sebe. Treba joj.

Pa svima treba! Eh, ali gospoja,  u kuću u kojoj radi,  ne ubacuje lovu. A može. Ali NEĆE.  Dakle, vreme je da ode, hitno, i da se pridruži pokojniku,  iako nikada neće dostići taj nivo demagogije, beskrupuloznosti, laganja i ostalih nedela i sramnih situacija,  koji je, kada je sebi nameštao gostovanja   zgrtao lovu za sebe,  ipak ovde dovodio razne “umetničke protuve” i najveći pevački krš (koliko vrediš, toliko dobiješ), i, iako je to bilo sramno i bedno, a veoma retko solidno,  bar se nešto dešavalo. Pa i ćorava koka ubode po koje zrno!   Jer,  kada dođe stvar do dna, onda se setite prethodika, tzv. pokojnika, Bog da mu  dušu prosti, ali ide logičan sled stvari, tako da….. odbrojavanje je počelo. Novi umetnički pokojnik na vidiku.

Jer da se izbegne cela ova loša atmosfera, mora da se NEKO osvrne oko sebe. Ali, nema ko. Ok.

Večerašnji Seviljski Berberin nije bitan. Bio je solidan. Problem je u atmosferi. Ukupnoj. Opera puna. Na pauzi nema ljudi. Nekako su svi mrtvi, nema graje, svi ćute.

Za mene je to OČAJ.

A Direktorke nema na svom mestu, u loži.  Ko zna gde peva za sitnu lovu i još sitniji broj publike. Ali, valja zaraditi. Funkcija je tu, a lova ide uporedo. Kod nje. A nije skapirala da su joj, JOOOOOOJ, NJOJ, večeras predstavu održali ljudi koji nisu zaposleni u Operi. ????  Četiri znaka pitanja, četiri glavna lika.

A ja sam baš bila iznenađena kako se u toj pevačkoj ekipi nije našla šipka uz njen bubanj. Čudo. Ali, koraci od sedam milja će učiniti svoje. Eto nje ubrzo. Za stalno. Zauvek. Preko noći, ona će doći.

Ej živote.

Gospoja!!!!!! Vama nezaposleni drže predstave!!!!! Na uranku, Koštana, Seviljski berberin, Rigoleto, Trubadur ….. i da ne nabrajam

A vi tražite, HEJ, tražite da se zaposli Vaša miljenica!!!!!

Ovo je mala čaršija i sve se sazna za deset minuta.

Loše Vam je. I treba da Vam bude. Obećavate, a ne ispunjavate. Nemate moć da zaposlite kvalitetne, one koji Vam pune salu, koje publika voli, koji pevaju po inostranstvu, koji su sjajni, nemate moć ni za mlade koji vrede (pa rekoste da ćete se zalagati da mladi dođu na „daske na kojima večeraju kompanije“),  ali imate hrabrost i bezobrazluk da tražite za druge koji uopšte ne pripadaju klasi pevača?

Ide još jedno moje pisanje o Vama, za koji dan. Pa zaslužili ste. Od mene. Obavezno.

A ljudi se, kako ko, zabavljaju, ljute, šize, smeju, čude.

Prodali ste salu. Prodali ste umetnike, Vaše zaposlene. Po sistemu, uz zakup ide i inventar.

Jadno. Jadno.

Setite se  ovih mojih reči. Iako Vam deluju odvratno, zamislite se. Šta Vam sve to treba? Za ugled? Slavu? Lovu?

Sve će to brzo da se sruši, ostaćete samo sopran u Operi. U ratu sa kolegama, okruženjem.  Setite se. Pevački vek nije dug, pri kraju ste,  a politički je još kraći. Mnogo ste uložili lošeg, nemojte da očekujete dobro.

I tako…..

Idemo dalje. Na Pepeljugu ne idem, na Gala koncert još manje. Što bi rekle ugledne „pevaljke“, odakle meni pare za karte?  Ahahaha, eto, nemam pare za Vaš Gala koncert. Za Dojkovića, Jakovljevića, Plazinića i ostale, a za taj novac????? Eh, da mi servirate i večeru, pa da razmislim. Ali, za te pare  idem u kafanu, na radost. Da slušam Acu Lukasa. Igračica da budem, i da uživam. Kod Vas, u Vašoj kući ne uživam, samo me mučite, zato me i nema.

Srećni Praznici, još jednom. Videćemo se u narednoj polutki, mislim godine. Možda. I prijatno Vam štucanje, jer se večeras nismo videli.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://umetnickihel.blogspot.com/2019/12/narodno-pozoriste-beogradska-opera.html

KOLOS ZA KLAVIROM, Korarčeva zadužbina, Koncert, Boris Berezovsky (Berezovski), Piše Laura Miletić

Kolos za klavirom

ili

od uragana, do nirvane i  još po neka ubitačna nijansa

Boris Berezovsky je brilijant koji nam je večeras zablistao, oduzeo nam dah kroz umetničku lepotu, pokazao raskoš, moć i sve što može jedan “pravi pijanista” da podari publici u tumačenju Šopena, Šostakoviča i Prokofjeva, oduzeo nam telo, dušu, misli…. Ako je. Prija!

I BI LUDILO !

Ima mnogo pijanista koji su dobri, jako dobri, odlični.Svetski.  Hvaljeni. Obožavani. Neki dolaze kod nas.  Ali, veoma značajno i posebno mesto kod mene je odavno zauzeo Boris. Ne slučajno, već namerno. Svojom ludom virtuoznošću, zapravo ludom tehnikom koja mu omogućava da bude FENOMENALAN, nadmoćan nad klavirom, ali i  da nam podari svoju retku memorijsku moć, ogroman dijapazon dinamike, najprecizniji ritam i sposobnost da, večeras, u tim “nezahvalnim” delima bude “vođa” i “dirigent” orkestra Muzikon.

I još malo, ili mnogo više o Borisu. Nije poenta u svemu navedenom. Nije poenta koliko smo ga puta slušali i na Bemusu, i u kamernom izvodjenju, i na drugim koncertima u gradovima van Srbije. Poenta je da nas je omađijao. I uvek nam to uradi, gde god da smo. Poenta je da ima neopisivu mentalno-fizičku snagu, jer kada sedne za klavir, i njegovo ogromno telo pokrije  pola klavira, onda nastaje ples. Igra (ne staklenih), već notnih perli. Bisera koji se kotrljaju u   najumilnijem zvuku po našoj duši. A iza toga grune uraganska snaga. Iskonski mužjak koji grmi po klaviru. Umetnički. Goropadno.  Nezaustavljivo, ali kulturno. Fenomenalno.

Šopenov koncert f-moll. Koncepcija koja mi prija. Možda bi drugi voleli da je bio “šećerniji” i rastapajućiji. Mislim, voleli bi seljačku slinavost.  Ja ne. Meni je  drugi stav izazvao suze. Odmeren, najtiših nijansi, ali ne i sladunjav. Suze posle dugo vremena. Boris je veoma umetnički inteligentan pijanista. Stilovi, epohe, razmišljanja. Dato mu od Boga? Da, ali SVE što je bilo potrebno da postane ovo što jeste. I talenat i sreća, ali najpre sposobnost da mukotrpno radi, ali i da se raduje životu. NE samo da svira.

Šostakovič koncerrt  F-dur. Ludilo. Od svega do svega. Ritam, snaga zvuka, gradacije. Sve.

Prokofijev koncert, opet drugi stav. Opet suze. Nastavak koncerta…. Građenje dinamike, rast emocija, ludilo u usponu, ostah bez daha. Ne dišem. Umirem. Lepa smrt. Prekrasna.

Ali, zvuk me vraća iz tog levitirajućeg stanja, opet dišem, kraj je toliko snažan, da publika ne može da sačeka poslednje tonove. Prolama se aplauz, Bravooooooo, nastadoše burne ovacije.

I kao što se pojavio, kao vihor, uleteo, odsvirao u jednom dahu, tako je i otišao, žurno, burno. Boris! I orkestar.

I, naravno, sve pohvale za taj  mladi orkestar, Muzikon. O njima ne znam mnogo, a i nije bitno. Dovoljno je da su me očarali svojim plemenitim zvukom, divnim frazama, fantastičnim reakcijama na najnezahvalnije ritmove kod Šostakoviča i Prokofjeva, što ne znači da pratiti Šopenov koncert nije teško. Angažovani, raspoloženi, marljivi, virtuozni, kompaktni,  muzikalni. Bravooooo. Njihov dirigent je večeras bila ŽELJA  da sviraju sa velikim Borisom. Da, zaista su bili sjajni. Bolji od svih naših zvaničnih orkestara koji su postali “brendovi i trendovi”.

Hvala na ovoj divnoj večeri, retko sam ovako ushićena i izgubljena u lepoti doživljaja.

Drugi neka nalaze zamerke na ovo i ono. Ja sam uživala.

Ceo tekst je objavljen na portalu PUM:

http://pravoumetu.com/

Vozi Miško - Laura Milčetić (Aleksandar Saša Ilić, koreograf, profesor, komunikolog,...)

Vozio Miško….

Smejasmo se iskreno…

Miško se zaneo,  iskliznuo, kod mene,  i  to BAŠ!!!!

Jer, uloga u filmu je apsolutno specifična,

a  i u baletu  se pokazala kao „kultna“….

A onda je  „Miško skinuo povez“!!!

Sramno, sramno, sramno!!!!!

Srpski sindrom nadjačao umetnost,

ili

Nije sve za svakoga

Ne može MIŠKO da vozi SVE!!!!!!

Ah, da…… ima mnogih koji su umišljeni…. Polude, zanesu se, polete visoko, levitiraju, uljuljkaju se u trenutnoj moći, pa kad tresnu,  onda pokažu  svoje pravo lice u svoj svojoj izopačenosti i nemoći zvanoj TRENUTNA MOĆ.

Novopečeni, ali nedopečen, direktor Kulturnog Centra Beograda, Profesor na Institutu za Umetničku igru,  Predsednik Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije,  i urednik časopisa “Stepart”…. Aleksandar Ilic. Kada smo ga hvalili i dizali u nebesa kroz predstave Instituta za umetničku igru, i kao koreografa za operske predstave u Novom Sadu, Rigoletto i Faust, bili smo GENIJALNI. Doborodošli. Uvek pozivani. Skoro rado viđeni i počasni (a nije nam bila i nije nam ni dalje namera da nas iko tako doživi). Kada smo hvalili, ZASLUŽENO, predstave u “Vuku” bili smo ok….  E sada, kada nisu dobili hvale, (A SKORO NIKO NIJE, SEM NAS, NIKADA NAPISAO BILO KOJU REČ POTPISANE POHVALE O NJIHOVIM PREDSTAVAMA,  osim šturih Tanjug – RTS vesti, gde se i šta događa), nastaje problem?    Ali, ovi “umetnici”…. Ah…. Oni očito žive samo za te objave. A bar desetak mladih umetnika, bez navodnika, jer su na putu da budu pravi, i koji su PLATILI školovanje u IUI (razočarani, uskoro odlaze odatle), pišu MI i odobravaju poslednji tekst vezan za proslavu….  Sa ogromnom zahvalnošću  i detaljima golgote pre pripreme ovog SNA.

A JAVA boli. Njih. Organizatore. Tako kažu.

Ćurak se okrenu. Che mizeria?

E sada sledi opis čoveka od ugleda, zvanja, radnog mesta, političke pozicije i umetničkih ideja. Dakle… Skliznuo Miško!

Aleksandar Ilic je “srpski baletski igrač (najpoznatiji kao MIŠKO) i koreograf. On je  diplomirani komunikolog”. Sledi i objašnjenje tog značenja, koje se neće dopasti diplomiranom.

“Komunikologija je društvena nauka čiji su  predmeti izučavanja, u najširem smislu, poruke koje ljudi upućuju jedni drugima”

“Miško” je magistar koreografije, kao i DRUG ČLAN Međunarodnog saveta za igru (CID) pri Unesku.  Moje je pravo da opišem status.  Moje viđenje, moj stav.  A onda….. Sledi jedno jadno obraćanje meni i  mom suprugu, a znate, ili ćete nakon ovoga saznati, da pišemo IMPRESIJE. Elem, njegova MOLBA,  ZAHTEV, ili VAPAJ….. ali inkognito, zapravo u privatnoj prepisci, tzv. DM na Instagramu,  a obraćanje je zbog našeg zvaničnog i javnog pisanja…..

Pre toga, još jednom, a za svaki slučaj, da bude sve jasno, objašnjenje diplome komunikologa, koju ima Miško.

“Komunikologija je društvena nauka čiji su predmeti izučavanja, u najširem smislu, poruke koje ljudi upućuju jedni drugima”

E sad, postavljam pisamce upućeno NAMA, ponaosob, u diskreciji, i nakon toga potez dečijeg rezona, blokiranje komunikacije…. a  mi smo pisali JAVNO.

Sramota me, ali…. Citiram…

“ Nemojte više da pišete o nama.

Nemojte više da dolazite.

Povređen sam strašno kao i cela moja porodica koju čini IUI.

Hvala na razumevanju.”

Nemam razumevanja! Ne mogu da dozvolim i da ne odreagujem (zato i pišem ovo), da mi se iko ovako obraća, bez elementarnog poštovanja prema nekome ko ima duplo više znanja, iskustva, obrazovanja i uspeha od Miška, ne želim da prećutim  da mi  i JEDAN  (Misko)  odredi da li ću, kada i gde da idem, za svoje zadovoljstvo, želju i pošteno plaćene ulaznice. (Ovog puta su bile podeljene, zaboga, svi gradski oci su bili tu, pa da ne bude sala prazna).

Miško se zaneo, mnogo. Visi na TVu, slika se, daje intervjue, Priča, obećava, poziva….   Kao direktor Belefa (beogradski letnji festival) doveo je neke kvalitetne umetnike, a među njih ubacio BAKAPRASE, repera. “Diša” prati trendove. Kakve, pitanje.

Miško ne voli da ga kritikuju. Pada u bol. I vuče celu umetničku porodicu u bolovanje. Boli, znam. Ali što nije sagledao na šta liči proslava?  Zašto se stidi jednog promašaja, za koji i nije direktno odgovoran, a možda i jeste, ali se krije. Promašaj, pa šta?

A da li želi da čuje da sam danas, sem njegove tužbalice, dobila nekoliko poruka od njegovih studenata, koji se zahvaljuju na HRABROSTI da napišem šta sam već napisala, i da ih je bila sramota što učestvuju u toj kič ujdurmi? Ne, to ne želi da čuje. Kao što ni drugi ČELNICI ne žele da čuju, a čitaju moje viđenje nečega. Ako im smeta, neka ne čitaju. Neka se vole. Neka se druže sa prijateljima, neka uživaju u životu, neka ne dozvole da im Laura zagorčava život, ako nije tačno to što piše. (neka demantuju)

Pisaću i dalje. Mnogi su mi pretili. Zbog?

Hajde, kada ozdravite, pogledajte oko sebe, možda ćete videti sunce.

Ceo tekst je objavljen na portalu: pravoumetu.com

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://umetnickihel.blogspot.com/2019/12/scenske-maze-david-naum.html

Institut za umetničku igru, Sanjanje umetničkog sna, Showcase.

Umetnički san?

Ovo?

Ne, ne, neeee…

Probudila sam se, na sreću….

Radovala sam se večerašnjem „Sanjanju umetničkog sna“ povodom pet godina postojanja Instituta za umetničku igru. Volim ih. Mladi su. Talentovani, neobični, sveži. Imali su divne  predstave i događaje. Verovala sam da će večeras biti isto tako dobro, iako sam znala da, kada je proslava, i kada „mora“ da se prikaže sve što je važno u tom Institutu, postoji opasnost da, recimo, traje predugo, što je i bilo. Ali..... Kamo sreće da se na tome završilo. Nego nije.

Odavno se nisam ovako neprijatno iznenadila i prilično iznervirala. Nisam očekivala od „njih“ da tako zataje.... u svemu.

„Svečana akademija“ je model za koji sam mislila da je uveliko, kao pojava,skoro sasvim istrebljen, jer je totalno prevazidjen, sem ako ga ne upražnjavaju političari ili njima slični za neke proslave. Ovo večeras je bilo gore nego akademija.

Prvo nas je u holu dočekala neuspela imitacija Marine Abramovič. Marina je unikatna i zašto se ljudi trude da imitiraju bilo šta što ona radi, kada je to, prvo, nemoguće, jer nisu Marina, a drugo, postaje groteskno. Dakle, dvoje je stajalo na sredini hola Doma kulture „Vuk Karadžić“, i dok su ljudi pijuckali i ćaskali, dolazili i odlazili, oni su imali performans pod nazivom“Jedan kroz jedan“, zapravo „prali su zube“ jedno drugom neko vreme. Belo oko usana i pokreti ruku su delovali da su pušteni iz neke institucije u koju niko ne želi da ide, razumete. Onda su se sklonili.

Uz akademskih skoro 20 minuta kašnjenja, ulazeci u salu, dočekala nas je na sceni jedna od učesnica večerašnjeg programa, sa, meni nerazumljivom porukom ili prikazom nečega štoje iznerviralo veći deo publike. Devojka je stajala sa mikrofonom u ruci i besomučno ponavljala par rečenica, npr:“ Gotovo je. Tačka. Nema više.....“ ili tome slično, nisam upamtila, jer sam htela odmah da odem. Početak nije obećavao, kao što je i bilo.

E onda je krenula priredba na nivou učenika osnovne škole u selu Troštice, ispod Golije. Pa i tamo bi bolje osmislili i potrudili se da daju maximum.

Sve sekcije Instituta su bile prikazane. Klasičan balet, moderan ples, narodne igre.....

I to je trajalo, i trajalo..... i bilo je jadno, neuigrano, nezanimljivo i neprofesionalno. Jer, Institut upisuju diplomirani srednjoškolci , ne početnici. Ovo je bilo gore od svega. Svaka devojka je igrala kako i koliko je umela. Momci nešto bolji, ali ih je manje. Program očajno koncipiran. U delu narodne igre, devojke prilično gojazne i trome. Ne nasmejane. Nekako, teško im. Balerine takodje. Drusne, neuke, trapave. Ne sve, naravno.

Onda je došla pauza. Malo optimizma mi se povratilo. Udahnula sam vazduh i proćaskala sa dragim ljudima.

Kad, moja radost je kratko trajala. Početak drugog dela je bio najavljen od strane dekana Instituta još pre celog dešavanja, kao iznenadjenje za publiku, jer morale su da se dodele zahvalnice ljudima koji puno pomažu rad ovog instituta od samog početka, ali neće biti govorancija, ljubljenja i svega sličnog. Svi će već stajati na bini, podeliće im se to, zahvaliti i, idemo dalje u program.

Kao i svaki rukovodilac, i ovaj je slagao. Gospodin je uzeo „banku“ na bini, mleo, mleo, mleo, pokušavao da bude duhovit, prozivao ljude, neki su govorili, neki su cupkali, bili su predstavnici  i zvanice iz raznih institucija. Ali, pitanje koje postavljam: Da li su znali da je proslava,  da će biti na bini, da će dobiti zahvalnice? Pa i da nisu bili na bini, da su samo došli na proslavu, sram ih bilo kako su izgledali. Dronjavi, neukuno odeveni, bez imalo poštovanja prema dogadjaju. Da li idu tako na Slave kod prijatelja? Ne, sigurno. I, uglavnom, to je trajalo kao gladna godina. I opet Marina u pokušaju. Uz neke kristalne komade, umesto povelja dobili su i po torbu....platneni ceger, kao što je bilo deljeno na predavanju Marine Abramovič. Copy-paste. Jadno.

E onda je nastavljeno mučenje publike, sa nekakvim poluperformansima i neizdrživom škripom koja je dopirala iz nagarenih zvučnika, jedno bezobrazno maltretiranje publike, maltretiranje koje je trajalo predugo. Umetnička vizija nečega? Može, ali u njihovim kućama. Ovo je bilo sramno. Ovo je bilo mučenje publike. Kinesko.

Stvar je samo delimično popravljena poslednjom numerom koju smo već gledali, Zeleni Bolero. Ili je to meni bilo, posle svega, kao dar sa neba. Samo da me niko ne muči.

O koreografima, koncepciji i izboru programa, izvođenju i trajanju, na žalost, sve najgore. Nisam tako nešto želela ni u tragu.

I, naravno, na kraju, sam kraj. Šarenica gora od Žikine. Bina punija nego sala. Izvođači, profesori, sardnici, gosti... i ko zna ko sve.... stoje, aplaudiraju. Publika ode, oni i dalje stoje i raduju se. Blago njima.

Više ne idem na ovakva dešavanja, samo na predstave, jer su tu jako dobri.  Njihov „umetnički san“ se pretvorio u golgotu na javi. Nemojte više. Samo igrajte. To je ono što umete.

Tekst u celosti objavljen na internet magazinu PUM

http://pravoumetu.com/2019/12/02/trgla-sam-se-iz-sna-laura-miletic/