MASTERCLASS
solo pevanja u okviru Rossi festa
Tri
dana uživanja na masterclassu solo pevanja uz Alessandru di Giorgio i Olgu
Makarinu
Svakog
dana od 10 do 17 sati
Radost,
lepota i upijanje novog
ili
Pevači….
gde ste, da ste, htela bih da znam?????
Gost
velikih evropskih muzičkih kuća i operskih scena. Ime svuda veoma
priznato, mezzosopran divne boje, dirljiva i uverljiva u pevanju i
glumi, uvek u publici izazove buru najvećih emocija i salve aplauza.
Velika,
velika umetnica, operska pevačica, mezzosopran,
Dama, poznavalac književnosti. Po malo, ali jako kvalitetno slika, mnogo peva i radi na održavanju i daljem usavršavanju svog
fantastičnog i retko velikog glasa.
Velikog glasa u obimu i dijapazonu. Retkost. Boja, takođe. Utisak….
Fantastičan. Rad, dirljiv do suza.
Alessandra
di Giorgio (Sanja Radišić).
I
veći deo, zapravo, dobar deo života, sa koferima u rukama. A to znači…. veoma
uspešna!
Sada
u sasvim drugoj ulozi….. master class sa temom NEMAČKI LID.
U
našoj sredini skoro nepoznanica. Lid. Pa još i nemački. ˈAjde, molim vas…..
Kod
nas, čim đačić otpeva dve vokalize i jednu pesmu starog majstora,
FUUUUUUUUUUUU…… već je, u mislima, ponašanju i nadobudnosti, na željenim daskama Met-a….. tako se unesrećuju
mladi…. A lid? Šta je to?
I
tako…… pevačke škole kod nas NEMA, KOD
NAS NEMA!!!!! Tu i tamo se neko od
pedagoga iskoprca sa po nekim đakom, ili
studentom, ali to je samo čista sreća. Škole NEMA. NEMA !!!!!
Onda se pojavi po neki master class….. Kao sada.
Kao prošle godine i ovde, ali i na
drugom mestu. Retkost, a mi se tome radujemo.
Eh….
Kod nekih MORA da se ide, kod drugih
NIKAKO.
Instrukcije
iz senke. Žalosno. Umesto da mnogi pošalju svoje učenike, ili studente da
POSLUŠAJU nešto novo, makar im se i ne svidelo (nemoguće)….
Ali…..
na ovim kursevima, ovih dana, ne samo da
nema mladih, ni kao publike, nego nema ni kolega, ni pevača, ni profesora, nikoga. NIKOGA. Po dvoje, troje u
publici, a za publiku je masterclass bio besplatan! Prostor Muzeja Narodnog
pozorišta, odličan. Valjda su svi veći
znalci od ovih nam blagodarnih pevačica
i pedagoga.
Zato
se u isto vreme, kao i prošle godine, održava
ČUVENO „međunarodno“ takmičenje „Lazar Jovanović“. Eh, pa ne mogu svi svuda. Kakav kurs „tamo
nekih“, kada će na ovom takmičenju svi
koji se prijave, dobiti nagrade. Najviše PRVE (sto pedest prvih, ahahaah) potom
DRUGE (četrdeset osam, ahahahha) i TREĆE (sedamnaset, ahahhaha) ….brojevi su
figurativni….. ali je suština BOLNA.
I…..
tako i toliko o tome….. (t.t.t. f.f.f. khe.khe.khe. gi.gi.gi… )
Da
se vratim na lepotu…..
Alessandra
di Giorgio i master class….. Kao prvo, raspoložena i pozitivna, puna energije.
Sigurna da može „da popravi stvar“. Neumitno
uverljiva u pokazivanju, direktna, sjajan dijagnostičar i još bolji
„praktičar“…. daje sve od sebe da od polaznika kursa dobije ono što treba. I
uspeva. Strpljenjem najpre, znanjem potom, a onda i pristupom, načinom dolaska
do cilja i ….. TO je TO. Pravi svetski masterclass. Da, pravi svetski
masterclass.
A
pevači je prate, uživaju, veruju joj, zahvaljuju se, srećni su. Promenjeni i
zadovoljni sobom u promenama, udahnula im je volju, ideju da mogu, bez obzira
koliko je ko uspeo da je prati u radu. Radosni. Napojeni lepotom. Uzajamna
sreća. Ushićenje.
Sreća
i u publici. Malobrojnoj, sramno malobrojnoj, ali kavlitetnoj. Dovoljno za
razumevanje. Hvala, Alesandra!
Verujem
da bi neki, NEKI koji nisu ni svratili da čuju, bili …. Ma nije im mesto ovde,
sigurno. Ovo je bila mala, kompaktna
umetnička porodica koja se slaže. U svemu.
Komercijala
je na drugoj strani. Delimično, pre podnevnoj.
Olga
Makarina
Ruski
sopran. Kristalan glas, na zalasku. Pevala nekada u MET-u. Dobar pedagog, kad
hoće. A na pomen njenog imena, ljudi, iako nisu bili, ponavljaju istu
rečenicu…. „pevala je u MET-u“. I ???? To nije garancija za dobar pedagoški
rad. Iako je bio solidan. Ništa više.
Na
svom master classu mnogo priča. Mnogo. Previše. Ili se štedi da pokaže mladima
koji su došli sa toliko želje, ambicije, radoznalosti i ushićenja da NEŠTO
promene za tri dana. Moguće je, naravno, ako ideš tom putanjom. Teoretisanje
gospođe Makarove je veoma zanimljivo, dragoceno i preko potrebno….. ali ne na
kursu od tri dana. Mladi „gore“ ispred nje, čekajući da otpevaju nešto i da im
kaže kako da poboljšaju stvari…. a Ogla priča. Najviše o sebi. Mana
bivših. Mana pokazanog pedagoškog rada. Ovde. Po meni. A kada i
pokaže šta sve može i koliko može, onda
je uživanje. Ali, rekoh, na kašićicu. Ok, svako radi na svoj način. Često jako
topla i dirljiva, ali ponekad i veoma neprijatna za vreme rada, gotovo cinična,
nepotrebno. Pa mladi su, ne znaju. Zato su došli. Da nešto nauče, nešto. Da
pitaju. Traže odgovore. Ne da ih neko ubija u pojam. Ali…. Uspomene su važnije
od stvaralačkog momenta. Šta ćeš…. nisu svi stvoreni da pokazuju na prijatan
način.
Meni
lično, Alesandra je ostavila mnogo dublji, profesionalniji i sadržajniji
utisak, kvalitet rada, odnos sa mladima, upornost, ozbiljnost…. što se i videlo
i čulo na završnom koncertu polaznika. Pravi masterclass. Nemački lid. Sjajno, uz Alesandru.
Uz
svo, ipak, uživanje, jer kod nas NEMA NIŠTA SLIČNO, morao je da se pojavi i
klavirski saradnik. Da pomogne mladima, a i pedagozima, da se sve uobliči u
jedan timski rad. Da bude potpora i podrška. Da se napravi radno-enrgična
atmosfera, ispunjena entuzijazmom. Mislim, tako se radi svuda. (Na mnogim
kursevima sam i radila, mnoge slušala, ovde, a
više „tamo negde“). Na žalost,
imali smo sve suprotno. Osoba koja je
sedela za klavirom se zove Igor Dražević. Kažu pijanista, ahahahahha, ma dajte.
Dečko ne zna gde je. Ne živi mu se. Zgrbljen, natmuren, ne zna ni koji
instrument svira, a i ne zna da svira. A
tek repertoar…. pevački, operski, lid, Mozart, Bellini….. ahahhahahahaha…… To
je bio horor. HOROR. Do te mere, da je jednog dana Olga Makarina, iznervirana,
ali uzdržana, rekla da se skloni od
klavira…. žena sela, počela da svira i da prati svog polaznika i da mu
objašnjava šta da radi….. uživanje. Onda se mučenik vratio. Upropašćavao rad,
atmosferu i učinak. I tako sve do pretposlednjeg popodneva, kada se pojavio
novi klavirski saradnik, samo na zameni, na žalost. A on se zove Vanja
Šćepanović. Upamtite to ime. Preporod,
ludilo uzajamnog rada pedagoga, pevača i klavira. Ono što treba. Sjajna
atmosfera, apsolutno uklapanje i „unapred osećaj“ šta će i kako neko da otpeva.
Uživanje u radu i neprekidnom ponavljanju do dobijanja željenog. Radost.
Živost. Muzika. Doživljaj, dinamika, lepota tona, virtuoznost. Ah, žal, žal,
žal. Žal što ON nije bio ovde, na kursu, gde mu je mesto. Svi su se radovali….
Gospodin
Stefan Zekić se grdno prevario uzevši onog zgubidana kome nije do života, a ne
do sviranja, umesto da je proverio koga bira da radi sa dve svetske pevačice –
zamerka velika. Završni koncert polaznika bio bi mnogo bolji da ovaj nije
klepao za kavirom, unesrećio ih tempima, pogresnim notama, pogrešnim
harmonijama, pauzama gde ih nema, jer ne
zna šta treba da svira…. jeza…. do te mere, da su se čak i u tužno malobrojnoj
(25 osoba ) publici ljudi smejali.
Sramota. Rossi Fest. Kvalitet u organizovanju, sa neznatnim propustima, odabir
pevača za masterclass… DA. Koncerti, i ovaj i ostali…… NE.
Ali,
da odstranimo loše i vratimo se još samo malo na pevače, polaznike.
Očigledno
da audicije, ili selekcije nije bilo. Valjda što nije bilo dovoljno
interesenata, a to je zbog loše reklame i neažurnosti oko objavljivanja da se
održava masterclass koji će voditi dve VRHUNSKE OPERSKE DIVE. Jer niko ne bi, moje mišljenje, dopustio da
se prijave deca iz srednjih škola, koja su bila
na veoma niskom nivou, a bez prethodne provere njihovog znanja i
spremnosti. Nepoštovanje prema DIVAMA.
Kao kada biste vrhunskom piscu dali da čita domaći zadatak deteta koje je tek naučilo da piše, ili vrhunskoj
balerini doveli petogodišnjakinju koja je tek obula baletanke, ili maltretirali svetskog pijanistu Borisa
Berezovskog da sluša sasvim prosečnog djaka iz drugog razreda niže skole. Ove dve umetnice nisu došle da gube
vreme objašnjavajući nekima kako treba
da prvo tačno pročitaju note, ritam, tekst (oh užasa, oh nepoznavanja raznih
jezika, te sricanja istih), da treba
neizostavno da znaju o čemu pevaju, koja je epoha, sadržaj, celokupno
delo, pa tek onda da se uhvate razmatranja tehničkih problema
i, na kraju da dođu do muzičke fraze. Dakle, mladi nisu krivi, nego samo i
isključivo njihovi profesori. Da se razumemo, bilo je i starijih, solidnih. No,
glasovi su sasvim pristojni, ima nade, ali su toliko neuki i zapušteni, da je,
zapravo, tužno da propadnu, a hoće, jer
ovde, kao što rekoh, u principu NEMA ŠKOLE. Ovaj, ili neki drugi kurs im je
otvorio oči, apetiti su porasli, saznali su kako može i treba da se radi, ali,
kurs će im, na žalost, ostati u sećanju
koliko je rok trajanja jogurta. Uvek,
uvek je tako, ako se ne nastavi sa istim radom. Zar nije čudno da NIKO od
profesora te dece nije bio na kursu? Niti drugih iz ove branše. Nije bilo ni
studenata, a ni kolega, operskih pevača….
Bojkot, strah, licemerje, umišljenost?
Ili, šta ćete više? Jedino se na završnom koncertu pojavio jedan jedini profesor sa
Akademije.
Sve
u svemu, uživala sam po ceo dan…. selektovala loše i slušala dobre strane kod
obe umetnice i kod mladih. Slušala divne arije, pesme, učila. Mladima …. srećno
im bilo, neka dođu i sledeće godine u većem broju.
A
ja ću uvek uživati u lepoti rada i stvaranja. Hvala još jednom Alessandri i
Olgi.
Laura
Miletić
Nema komentara:
Objavi komentar
Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.