Verdi - Nabucco, Ivan Tomašev kao Zaccaria. Opersko veče 24.12.2016. Zorica Mitev.

24.12.2016.

Zaccaria -glavni lik u Verdijevom Nabuku,

zasluženi hvalospev ili-sta se večeras dogodilo?

Ne prolazi stas ako nemaš glas. Ne prolazi ni glas, ako nemaš stas. Ivan Tomašev ima sve!!!!  Drugi po nešto, a neki ništa!

Sama ogromna i veoma sugestivna pojava (pre bilo kakvog pevanja) ovog divnog i kvalitetnog basa, je dovoljna da nam ulije sigurnost da će ON biti odličan. I bio je. Kao i uvek, ali večeras posebno. Ljutit ili nežan, ranjiv ili besan-baš kako je uloga zahtevala. Predivne fraze, dugačak i kontrolisan dah, uverljiva  gluma, moćan glas. Ivan je bio Nadahnut. Dominantan. Tako nam se predstavio. Ubedio nas   je da slusamo Zaccaria kao glavnu rolu. Bravo !

Što se mene tiče, ostali pevači, koji su se večeras pojavili  u svojim ulogama  tek da bi opera bila kompletna, nisu morali da pevaju, iako sam, nakon cele predstave,  stekla neobičan utisak.  Svaki solista je dao svoj maksimum i bio je daleko bolji nego u prethodnim predstavama tokom ove sezone, ali celina je apsolutno izostala. Predstava je imala  uspone i padove, dinamičke oscilacije i nedostatak sveobuhvatne  energije, te sam delimično bila izmučena i dovedena u skoro pospano stanje, iako je povremeno bilo nekog mlitavog pokušaja da se nešto pokrene.  Ili me trglo štucanje pojedinih solista....Iako Zorica Mitev Vojnović daje sebe uvek, nesebično i do kraja, uz ogromu energiju i volju da orkestar zvuči dobro (što i može, ali neće !!!!)  pusti muzičari samo po nekada reaguju, ali česće ne.

Ali danas neću o tome. Danas ću spomenuti još neke stvari koje mi konstantno  remete celokupan doživljaj slušanja operskih predstava.... Na primer : Kostimografija. Često za neke uloge neuspešna, a  za horske pevače u nekim predstavama  sačuvana  od pre trideset godina...Ili....šaptač koji se čuje do druge galerije!!!! Ili... škripanje pokretne scene.....Ili....loža rezervisana za Upravu....Ili...jedni nose perike, drugima gledamo zamršene lokne u svakoj ulozi ????....

A o  publici,  koja ne ispušta mobilne telefone u svakom svojstvu, njihovom oblačenju koje liči na odlazak na Taru, srkanju pića iz konzerve za vreme pauze,ili prašini na zvučnicima iznad bine, drugom prilikom.

Drugom prilikom, ali sa ogromnom radošcu i  o divnim razvodnicama i portirima, mirisu izbledelog pliša i sećanju na stari bife.....


.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://umetnickihel.blogspot.rs/

Aleksandar Radoš, izložba umetničkih fotografija. Hol Narodne Banke Srbije, decembar 2016.

„Svetlost i Svetost Manastira“

Hitam žurnim koracima, ne samo zato što je, veče posle Svetog Nikole,  hladnoća „brijala“ lica prolaznika, već što me višednevno  nestrpljenje vodilo na otvaranje izložbe Aleksandra Radoša UMETNIKA FOTOGRAFIJE i UMETNIKA uopšte.

Kročivši u hol Narodne Banke, ogroman i po svemu „hladan“ prostor, odjednom sve ovozemaljsko, i hladnoca i praktičnost i realnost mog bitisanja nestaju. Obuzima me čudna toplina i MIR. Iako su oko mene ljudi koji su došli istim povodom, iako se čuju njihovi glasovi i lagani žamor, ja sam u momentu omađijana....snagom  duhovne muzike koja prati fotografije koje su pred nama.

Osmisliti  ceo tok otvaranja ovakve izložbe, odabrati pravu muziku, podariti posetiocima neuobičajene, slikovite i originalne uvodne reči, koje  je izgovarao književnik Mileta Aćimović Ivkov, dovesti nebeske glasove članova hora Vaznesenjske crkve,  ne može svako. Može samo Aleksandar. UMETNIK.

Svaka fotografija odiše spokojem, tišinom i mirisom. A ja doživeh baš taj, gotovo nepostojeći  zvuk tišine. Učinio je ovaj neobičan čovek da se zamalo pred svakom fotografijom poklonim. Preneo je na mene osećaj manastirskog mira, lebdećeg koraka onih koji su krenuli putem koji ih vodi „u tišinu“, očekivanje da se zvono, koje je slikao iz neverovatnog ugla, ipak oglasi, preneo je i ukus manastirskog voća i teške oblake i sramežljive zrake sunca i  raskošne boje prirode i osamu monaha.

Neverovatan doživljaj fotografija koje pričaju o tišini. Neverovatan doživljaj koji nam je poklonio Aleksandar. UMETNIK.

Hvala Ti, UMETNIČE !


.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2016/12/aleksandar-rados-izlozba-umetnickih.html

.

Kolarčeva Zadužbina. Nikola Kitanovski. Operski pevači u usponu. Put ka belkantu. Laura i muzika.

PUT KA BELKANTU

-naziv večerašnjeg koncerta-

Pepeljuga je izgubila cipelicu, 
a Zvončica drugu štrikaću iglu

Sasvim spontano, krećem od „prepočetka“ koncerta. Pre ulaska u salu, dobili smo program. Šok.  Ne mogu da pročitam. Tamna podloga, pomešana pisma - ćirilicom  napisana imena kompozitora i dela (da smo u nekom zabitom selu, pa da i oprostimo) a latinicom originalni nazivi odlomaka ili arija! Papazjanija! Nedopustivo !

Nakon odbacivanja početno lošeg utiska, stvari se, na sreću, menjaju. Koncert počinje, a samim tim fokus ide na scenu, čekamo slušno-vizuelni ugodjaj. I dobijamo. Tokom cele večeri, sa povremenim pevačko-scenskim manjkavostima. Ali to je zanemarljivo u odnosu na ukupan utisak. A on je: Odlična klasa solo-pevača  i jako kvalitetan i dobar, zapravo odličan evropski rad i nivo našeg operskog pevača i Profesora Nikole Kitanovskog. Našeg najboljeg tenora koga ne možemo da čujemo u Operi. Zašto? Nudim dve varijante  odgovora (zaokružite po želji ili smelosti)

     1. Pitajte Upravu.

     2. Ne pitajte Upravu

A  pevači, svako na svoj način, osobeni, ali odlični. Divni glasovi, dirljivi u davanju maksimuma, uz lakoću pevanja u veoma teškim i zahtevnim numerama (opet BRAVO za Profesora), veoma dobra izražajnost likova i tumačenja istih, jako važna OPUŠTENOST na sceni, ali i prava i iskrena uzajamna komunikacija izmedju izvodjača i publike, skoro kod svih. Retko srećemo ovako visok nivo i ujednačenost SVEGA što obuhvata jedan koncert. I opet BRAVO !

Pratio ih je VOJNI ORKESTAR! I svirao kao na vojnoj paradi. Gromoglasno, naročito limeni duvači, jer  NIKO nije umeo da im kaže da nisu na stadionu, već u Sali, da nisu na proslavi bilo čega, vec na koncertu, da nisu vatrogasci, već da PRATE pevače, a ne urlatore. Niko se nije potrudio da pronadje još jedan štapić (čitaj štrikaću iglu), pa da dirigent isplete jedan dobar zimski džemper, umesto što uzalud paradira jednim štapicem i sve vreme taktira i cupka kao na svadbi, netremice gledajući u partituru,  a ne u orkestar, ne daj Bože u solistu. Toliko o njima.... i previše. 

Ipak, da imamo glasove, imamo. Da imamo pedagoge,vrsne ...imamo. Da je Nikola Kitanovski sem,ponoviću, bravurozan tenor sa izuzetnom tehnikom, fenomenalnim glasom i volumenom, scenskim nastupom, muzikalanošću  i nesebičnim emocijama, Nikola je i PROFESOR koji ume sve to da prenese mladima. Tu je njegova najveca magija. Gde se na daljem putu stvaranja operskih pevača dogodi havarija.....ostaje za neko drugo pisanje. Nama je bilo večeras lepo. Put ka belkantu, ma kako bio trnovit i dug,  ipak postoji.


.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://odknezadokolarca.blogspot.rs/2016/12/profesor-nikola-kitanovski-martina.html

...
.

Beogradska opera, Trubadur. ili fenomen zvani Plazinić.

TRUBADUR, ili fenomen zvani PLAZINIĆ

(Zadnju reč menjajte po sopstvenim utiscima)

03.12.2016.

Imate li milosti, o Vi, u Operi, moćni  ljudi ? Ili moć i milost ne idu zajedno? Biće da je tako. Ili ste pomešali realnost  i operska libreta, pa nas masakrirate iz nedelje u nedelju  kako vam se ćefne?

 A šta onda preostaje malo žilavijoj, bezobraznijoj i preživeloj  publici? Publici  koja zna šta i koliko može da očekuje od naše opere, a to je BAŠ MALO, pa ni to, ne da ne dobije, već joj bude “uvaljena” truba u Trubaduru.  Onda TA publika  malo i piše, nadajući se da će do onih koji bi trebalo da čuju, tj. pročitaju ili, ne daj Bože, oslušnu publiku, ipak ovo dopreti, ako ne od nas dobronamernih, od zlonamernih sigurno. E, dakle, tu smo. Kod dobre namere. A to znači da ću napisati SAMO jednu reč: BRAVO !!! za Matica, Del Monaco, Tomaševa. Čak je i orkestar (operski, iako uglavnom sličan  onome  za sahrane) oživeo.

Ali,  ja neću pisati o dobrim stranama večerasnje operske predstave, a bilo ih je BAŠ ! Pisaću o fenomenu. O teroru. O nemoći. O sramoti. O čemeru. O spasenju!!!!

Već i beogradski vrapci, na ovoj nultoj temperaturi, pevaju: Plaziniću, tužni  ‘tiću, primaš platu, a ne siću !!!!

Zar niko ne vidi i ne čuje šta se dešava na sceni? Ili: Ko ima pravo da pusti ovog pevača (takvo  ima zvanje) da maltretira publiku koja, ne da ne  aplaudira, već se smeje. Glasno! U parteru. U ložama. U Sali!  Smeje se  skrušenoj pojavi, ošamućenom tumaranju po sceni, iznemoglom nazalnom poluglasu koji NE MOŽE, NE MOŽE !!!!!!!! I NE SME !!!! NE SME !!!! da peva. Kraj. A zapravo,  kraja nema. Kraj je, izgleda, samo  u mojim mislima i nadanjima u svest operske uprave.

VDD  odsluša prvi čin i zbriše iz raznih razloga (to je druga tema). Kolega nema, ko  će da sluša falširanje i stenjanje jednog (u ovoj operi lik moćnog i samopouzdanog ) OFICIRA? Ma ni to nije strašno. Strašno je DOKLE? Zar mi nemamo tenore? Ne ove koji krkljaju u operi, nego one druge, a trebalo bi da budu prvi,  koji ne mogu da dopru do scene? Naravno da imamo. Ali od Plazinića, Dojkovića, ...  nema šanse. O ostalima, sličnima,  a ima ih, drugi put.  
Spavaju li ti ljudi spokojno? Da li su svesni koliko su jadni, glasovno?  Koliko ne znaju? Koliko su smešni? Zar iko od vas misli da ljudi ne poznaju  drugu stranu  (neću reći medalje, jer je nema) scene?

Postoje  oni koji se jako dobro sećaju fenomenalnih predstava sa daleko lošijim orkestrom i horom, ali fantastičnim solistima, ili dirigentima. Pa nemaju svi amneziju! Da ne pričamo o onima koji slušaju operu i van granica. I nemojte reći: Neka idu onda tamo. To je bacanje peska u oči svima  koji vide više od ovih koji su zaslepljeni sopstvenim egom. Da li ikada ovi MUČITELJI čuju kako neko drugi, negde, tamo, peva, PEVA ? Ovo je sramota za jednu OPERSKU KUĆU, koja nije privatna, već od (ahahahahaha) nacionalnog značaja. Vidimo kolikog. 
Ulaznice za “GALA KONCERT” (ili naziv sličan tome,) koji sledi u januaru mesecu, se  panično dele političarima i ljudima “od ugleda” koji, tradicionalno, NEĆE DOĆI !!!

O, UMIŠLJENI VLASTELINI!!!! Dokle ćete da ne brinete o publici? Dok vas neko ne kupi, sa Plazinicem i sličnima, za siću. Onda ćete ih se otarasiti, brže-bolje, samo da bi vi opstali. Razumljivo. A dotle: Publiko,  ko vas ...…!!!

Ne vidite ogorčenje publike koja u sve manjem broju dolazi. Čak i kada je dobra predstava.

A kako da dođu, kada se ne zna ko će nas uveseljavati, ili vršiti torturu nad nama, kada  podela za decembar, koji uveliko teče, kasni!!! Jasno, dok se svi dogovore, izdiluju ko će, kada će i šta će….a populus neka  čeka, ili  neka svrati na po koju predstavu. Ionako ova ustanova, sve više počinje da liči  na svratište u koje, sem zalutalih, još uvek dolaze i neumorni u iščekivanjima, ljudi zvani : operski fanovi. 


.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://umetnickihel.blogspot.rs/

Zagrebački solisti u Beogradu.Sreten Krstić, Kolarčeva Zadužbina. Beograd. 04. 12. 2016.

Fantazija u Kolarčevoj Zadužbini

 04.12.2016.

Ostati bez daha? Zanemeti? Osetiti potrebu za ćutanjem koje je izazvano ogromnom količinom lepote? O, da. Moguće je ! Kako da ne ! Doživeti  koncert čiji je kvalitet na  svetskom nivou.  Konačno! Bravo !

Redak muzički i umetnički dogadjaj. Praznik. Vatromet svih boja, energije, svetlosti. Zagrebački solisti. Prava reč-solisti. I to vrhunski. Šest violina, dve viole, dva violončela i jedan kontrabas. Neverovatno moćan, dubok u  svim nijansama najmaštovitijih boja, isceljujući dušu, posle dugo vremena,  fascinantno  i maestralno znalački vodjen, dosao je do nas pravi Zvuk, koji je, od punog raskoša, blistavosti, virtuoznosti i svežine,  preko najsuptilnijih tonova od kojih su nam kretale suze neverice da slušamo savršenstvo,  opčinio   publiku do nedisanja.

To su nam večeras priuštili ovi divni muzičari. Podarili su nam pravu muzičku   lepezu. Mozart, energičan, vrcav, virtuozan. Pocetak u jednom dahu, a tako je i do kraja koncerta, sa tri BIS-a.  Krsto Odak  “Passacaglia za gudace”- otkrovenje, kao i “Slavonska rapsodija” za violinu i gudače Vere Milanković. Papandopulo je ovom ansamblu posvetio “Pintarichianu” izvedenu sa posebnim uživanjem, a za kraj smo uživali u Tchaikovskom i čuvenoj “Serenadi” u C duru.

Hedonizam za muzičke sladokusce.

Program za poželeti, iako njegova popularnost nosi uvek ogromnu opasnost, jer ako nije vrhunski izveden, obično sklizne u kič ili  mučenje, ali SREĆOM, doživeli smo samo lepotu i ushićenje.

Sreten Krstić, umetnički vodja Zagrebačkih Solista je potpuno čaroban umetnik. Harizmatičan. Pozitivan, energičan,misaon,virtuozan, veliki znalac i poznavalac onoga sto radi, uvek nasmejan, što prenosi i na kolege i na publiku. Dobili smo od  njih  magiju muziciranja. Opčinili su nas, zaveli, izmamili osmehe, radost, ali i setu. Želimo ih češce. Želimo da uživamo ovako. Bez ikakvih primesa drugog. Samo čista muzika. Samo od njih. Dobili smo i nesebično odsvirana tri BIS-a…Rosini, Bach i Mozart, sa istom, ili čak jačom energijom. Divno !

Ja sam apsolultno uživala i nakon koncerta otišla ispunjena jakim emocijama koje su me nagnale na duboka razmisljanja. O ljudima, muziciranju, njihovoj,(kao izvodjačima), i našoj (kao publici)   radosti, ali i o tome kako su blizu, a tako daleko. U svemu.

I pitam se: Gde je večeras ta “čuvena beogradska publika” koja pre neko veče zamalo nije srušila “Kolarac”, umirući nad  “izdancima uglednih profesora” i veličajuci do groteske nepostojeće. Gde su ti isti koji su obitavali na BEMUS-u, slušajući promašaje, a hvaleći ih. Možda je i bolje što nisu došli. Njima je sve jedno šta i koga slušaju. Njima je najvažnije da nastupe “njihovi, ili njihovi od njihovih” ! Kvalitet im nije važan. Važan  je rod “po egu”.  Ova je  publika , sigurna sam, umela da uživa istinski, ne štedeći dlanove, naprotiv, nesebično je aplaudirala profesionalizmu, prefinjenom muziciranju i istinskom kvalitetu.

Posle ovakvih (kod nas veoma retkih) kvalitetnih koncerata, ja zaista zanemim. Čuvam sebično osećaj koji sam dobila. I slušam, i nakon koncerta, koncert. U mislima, u svim porama koje su ispunjene notnim draguljima koje  sam zgrabila i sakrila u sebi. Mislim da se isto dogodilo sa svima koji su bili u sali. Nebo nad Beogradom je bilo protkano muzikom.

Hvala za ovo uživanje. Čekamo vas opet.


.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://umetnickihel.blogspot.rs/

Beogradska opera. Premijera i repriza. Cavalleria Rusticana i Gianni Schicchi.

                         

Cavalleria Rusticana 

 i

    Gianni Schicchi    

26.11.2016.

                                          Il terrore e l'orrore

Ovog puta počinjem od ljudi iza scene....na primer: kostimograf. Koja je uloga te profesije?

„Костимограф је врстан познавалац стилова и начина облачења у различитим временским раздобљима. Он црта костиме за позориште или филм,  те надгледа њихову израду.”

Dodala bih tendeciozno: Prati ulogu  i osmišljava kostim!

Tačno…..ali kod nas, mislim  u operi….a naročito u ovoj o kojoj pisem, ili je promašaj, ili  je osoba koja tumači rolu  želela da se prikaže u sopstvenoj vizuri,suprotno priči, atmosferi, ulozi, i ultimativno tražila da pokaže  ono sto ŽELI, ( silikone, dekolte, kosu, figuru ) -----avaj, pozorište nije most, park ili magistrala, a za prikazivanjem i unošenjem u ulogu, što je primarno i za šta prima platu, za publikom i reakcijama….. dotičnu je briga, jer nema sankcija!!!! Zaštićena je, kao “beli medved”…..A BELIH u operi ima na pretek .

…..Grozota skrnavljenja  lika Santuzze…..ili ko je to dozvolio?

Nečuveno je, bar kod nas,  da “Intermezzo”  dobije VEĆI apaluz od bilo kog soliste!

Ali kod nas je sve moguće…..i da Turidu dahće, krklja  i    davi se na sceni,  da  se publika glasno smeje…a da ON misli kako treba da napreduje.

ZLO MI JE !!!!

UPRAVO, VD, PT, STPU, VVJ, KLH……..BUDJENJE !!!!!!!!!

ZLO MI JE !!!!   Toliko je osećaj jak i  intenzivan, da ću samo kratko i NEPRAVEDNO ovlaš napomenuti ljude, tj. likove koji su bili ok …. Lola, mama Lučia….

Dobre, baš dobre….Svaka u svom domenu  uloge.

Eto, jedva ovo napisah, posle par dana….dovoljno za one koji me znaju da ukapiraju da nisam imala snage da pišem išta više na temu Cavalleria Rusticana.

ALI !!!!!!!!!!!!!

NADE UVEK IMA !!!!

Gianni Schicchi------Preobražaj ……osveženje, radost, impuls, energija !!!!

I na premijeri i na  drugoj predstavi nakon par dana : BRAVO !

Bravo za SVE koji su učestvovali u kreiranju i izvodjenju ove komične opere.

Obe postave su jako dobre, gotovo da nema razlike u kvalitetu. Od glume, pevanja, koreografije, scenografije, kostima, orchestra. Konačno da uživamo u kompletnom doživljaju. Kada bi samo svi koji su pevali mogli da napreduju i da nam učine zadovoljstvo da ih slušamo i u drugim ulogama  i predstavama, ali….do tih uloga će jako teško doći, ovi metuzalemi se ne daju. Čvrsto su ustoličeni, duboko je to korenje. Ipak, neće ni oni večno…..mladi će  uspeti, sigurna sam. Jer nisu sami, imaju podršku publike, a to je najvažnije, zbog publike i postoje. Idemo dalje, umetnost je lepa, radujmo se.



.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://umetnickihel.blogspot.rs/

Beogradska opera. Karmen. Jadranka Jovanović, mecosopran, Dragoljub Bajić, bas, Miodrag D. Jovanović, bariton, Ivanka Raković Krstonošić, sopran, , Ljubica Vraneš, mecosopran.

Karmen još nije umrla, a ka`će ne znamo!

19.11.2016.

Pokušali su da mi opljačkaju dušu. Neuspešno. Ko uopšte ima pravo da bezočno i besramno duhovno i materijano pljačka ovo malo probrane publike koja je željna opere, popularnih arija i horskih numera, baleta i sveukupnog doživljaja ? Jaca, Dušan, Dejan….. Ko svemu kumuje? Uprava? Pevači? Novac?....Publiku to ne interesuje.

Koliko roditelja odvaja priličnu svotu novca da bi im deca pevala u horu kod Leontine, Larise, Aleksandre, Bojane i ko zna koga još, a oni, em mlate lovu, em decu rabe, i  na sve to daju lažne nade roditeljima da će im deca biti *zvezde*… gde i čije, ne zna se, ….. a rezultat?    00 ! Izmedju ostalog, u operi, ne mogu da sakupe dvadesetak devojčica i dečaka koji bi PRISTOJNO otpevala jedan delić u “Karmen”?

Ipak, nije sve tako crno, ima ponegde i sivila.

Sreća po nas, ali pitanje ozbiljno! Zašto pevači primaju platu, a ne pevaju? Mislim, mnogi, ili većina, bolje da ne peva, ali onda neka ne budu tamo zaposleni. Toliko ima mladih, kvalitetnih, ODLIČNIH, koji maštaju i jedva čekaju da stanu na “te daske koje život znače” i koji su “ohoho” bolji od ovdašnjih glasovnih kreatura.

Jadranka Jovanović…. sinoć smo čuli njenu posmrtnu riku…..(postoji jedan snimak na youtube sa jednom ISTO TAKO NAŠOM,  OPERSKOM DIVOM, koja ISTO TAKO, riče)…. a sličnih u operi ima još, ali im retko dozvoljavaju da plaše publiku….. To je  ipak privilegija PRVAKA !

Sramota je da sinoć, u punom pozorištu, aplauz bude skoro nikakav (nije pomoglo ni to što je u publici bilo oko šezdesetak trinaestogodišnjih PREDIVNIH KLINACA iz Kragujevca, koji su došli da čuju nešto što tamo nemaju ). I nakon završetka opere, kažu: Tako je bilo dosadno i mrtvo!    Bravo za decu, u startu izgubljenu buduću publiku.

Šta dodati, a ne napisati traktat o mučenju?

Dragoljub Bajić? Ogroman, već potvrđen problem sa intonacijom. Miodrag Jovanović u ulozi Eskamilja, odlično glumi, ali glasovno je apsolutno u skladu sa Karmen, tj, Jadrankom... čuveni duet je bio horor,... oboje bez glasa, vibrata, intonacije i daha. Aušvic. U operi Karmen, postoje likovi koji predstavljaju njene drugarice: Fraskita (Ivanka Krstonošić Raković) koja je promašila tumačenje uloge i predstavila se, preterujući u svemu, kao alkos sa druma,.. meni je lično bila izuzetno “prosta” u svakom smislu te reči …. i Mercedes (Ljubica Vraneš) koja je bila totalna suprotnost,.. odlično peva, ali se ponaša i glumi kao plemkinja, što ne ide uz ulogu. Zaključak: Režijsko preterivanje i nedorečenost u kreiranju suprotstavljenih karaktera.

Totalno izmučena predstavom, nemam više snage da pišem o svim akterima, manjim pevačkim, horskim i baletskim ulogama, ali nešto ne mogu da zaobidjem: ORKESTAR. Vodjen temperamentnom i energičnom Zoricom Mitev, počeo je bravurozno. Moram da kažem: iako većina misli, a na osnovu doživljenih niza predstava, da je orkestar užasan, što u realnim dogadjanjima i jeste, ali isti taj orkestar ima jako kvalitetne muzičare. E sad, ko je kriv što oni ne pokazuju svoje znanje, duga je priča, beskrajna. Elem, počeše energično, ali AVAJ! Nastupi drama pre drame.

Kroči na scenu Jaca i svi propadoše u ambis. Muzički. Glumački. Scenski. Tempo zamro, pauze predugačke, čeka se da Jaca udahne, namesti dijafragmu i onu stvar u “vinklu”, izdahne, ali,….. ništa. Samo šuštanje I GRAVE popuštanje. Ili AGONIJA. A agoniji nikad kraja…..predstava je trajala pola sata duže nego uobičajeno. Zašto? Da bi Jaca mogla da vitla suknjom u prazno, da prepliće tankim nogama, misleći da je devojka, ah, ali na sceni je baba-devojka, usporena dahtanjem, ne bi li došla do vazduha….i opet NIŠTA.

Ali, nešto je bilo i lepo. Jedna od lepših arija u operskom repertoaru, poznata samo pravim sladokuscima, je arija Mikaele. Aleksandra Stamenković Garsija,  sinoc je bila jako dobra, sa divnim vajanjima fraze i dinamike, odličnom glumom, topla i dirljiva…i, bar sinoć, svakako, iznad svih! Zato je zasluženo dobila najveci aplauz na otvorenoj sceni.

Idemo dalje, čeka nas Gianni Schicchi, ili, što bi muzičari rekli: Djani Skiči. A ko će sve da skiči, tek ćemo čuti. 

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://umetnickihel.blogspot.rs/2016/11/beogradska-opera-karmen-jadranka.html

.

.

Koncert klase Prof. Nikole Kitanovskog. Mladost, talenat, lepota. Dom Vojske Srbije. Laura i muzika.

     Marechiare

 i još po nešto lepo, ali i manje lepo

18. 11. 2016.

Ima nade!

Predivan koncert mladih pevača iz klase velikog Nikole Kitanovskog, večeras u Domu Vojske Srbije---- (koliko  primitivno zvuči i ne uklapa  se u  večerašnje dešavanje naziv ove ustanove)

Francesco Paolo Tosti----i znalački odabrane pesme, za svakog pevača. Bravo za sve njih. Bravo za divne glasove, školu, doživlljaj. BRAVO za Nikolu, trud, ideju, energiju, želju da pokaže SVOJE talente. Bravo za pijanistu Milivoja Veljića, koji je ne samo savršeno profesionalno, već i izuzetno muzikalno i dirljivo osećajno doprineo da celokupan utisak  bude sjajan. Večeras  je dominirala lepota glasova, lepota mladih devojaka i  jednog divnog momka, ozbiljnost, posvećenost, gluma, profesionalnost, želja da budu najbolji, a mi smo dobili KOMPLETAN utisak. Na žalost,  nedostajalo je više   “kolegijalne “ publike, ali to je kod nas poznato….! Par ljudi sa Fakulteta Muzičke Umetnosti, Valentina Taškova, ugledan i veoma uspešan profesor solo-pevanja u jednoj srednjoj  muzičkoj školi….neka deca, tzv. navijači, kao  na svakom koncertu…..a ostatak publike koja se “giba” po izvikanim koncertima je izostao….a možda nisu ni zaslužili da čuju ovakve “bisere” pevačkog podijuma. Oni idu da čuju one izvikane, zbog  kojih niko od ovih mladih, ne može da dopre na opersku scenu, a daleko su, već sada, bolji….Dakle, ima nade za naše buduće operske pevače. E sad, da li će uspeti da se izbore sa stanjem u operi, ili će pobeći tamo gde će ih ceniti, a što im ja želim od sveg srca……videćemo.

Neka idu, da ne bi postali i ostali kao nekadašnja NAZOVI  PRIMADONA  PO POLITIČKOJ  LINIJI : “čuvena” Radmila Bakočević, koja i dalje misli, iako se opasno približila galapagoskom računanju godina, da je NEKO, a više nije. Nikada i nije bila, sem što su je mnogi doživljavali kao “TAKVU, POSTAVLJENU  PRIMADONU, a nikada se   nisu udubilli u njen LIMENI glas, lošu glumu i prizemno-srceparajuće  intervjue, primerene tadašnjem miljeu.  Dakle, nakon  divnog koncerta,  prilazi, onako ohola, kakva je i bila celog života, mladom  tenoru Ljubomiru Popoviću i počinje da mu priča nešto, iako sam u tom trenutku ja pričala sa njim…..Rada ne gubi nadmenost i nevaspitanje, postojano ga se drži…. Ali….Nećemo joj zameriti…..starim ljudima se oprašta, iako nisu zaslužili…..E zato  ovi mladi treba da odu, kao sto su  i mnogi pre njih. Na našu žalost, ali zbog njihove radosti. I da ne bi pevali u sali koja liči na  RUSKI  DOM od pre 50 godina, sa  uredno ravnim zidovima, obojenim tužno-bledom  žutom bojom, belim providnim zavesama, , koje sali dodaju sindikalan izgled, bordo stolicama, uglačanim parketom kao da je bolnica u pitanju, i  kristalnim lusterima koji su slučajno ostali u toj “osiromašenoj” sali, ali se ne uklapaju u “izgled kazamtskog ureda” ……Ovi mladi, i  još mnogi, zaslužili su mnogo bolje ! Blještave sale, raskoš koju opravdava KONCERT kao povod, doteranu publiku,  organizaciju u kojoj se ne dešava da se programi dele u minut do početka koncerta i  da umetnici ulaze “sa strane sale”, da je publika u patikama, a izvodjači u svečanoj  koncertnoj odeći….IDITE !  Radovaću se, i slušati vas tamo negde…..Srećno vam bilo…..MARECHIARE vas čeka.

O istoj temi,
ali iz drugog ugla:

https://umetnickihel.blogspot.rs/2016/11/paolo-tosti-nikola-kitanovski-studenti.html

,

Narodno pozorište. Od Platona do “umetničkih” poltrona! Alexander Sinchuk.

Od Platona do “umetničkih” poltrona!

Od Platona do “umetničkih” poltrona !

Alexander, divan mladi pijanista, NAJPOŠTENIJE, sa prefinjenim zvukom, besprekornom lakoćom sviranja i tehnikom, odsvirao je veoma zahtevan program, izuzetno popularan, a samim tim i podložan raznim viđenjima i komentarima onih koji su došli da uživaju. Ulaznice su bile besplatne. Svaka čast Umetniku i organzatoru na ovom divnom POKLONU, jer je sala u Narodnom Pozorištu bila puna ljubitelja ovakvih dogadjanja, a koji sebi ne mogu da priušte i da odu na svaki koncert koji ih zanima. Ali, da se vratim suštini.

“Platon utvrđuje da se pouzdano znanje može postići, ali ono nije isto što i čulno opažanje, koje je relativno, promenljivo. Od Heraklita prihvata stav da su predmeti čulnog opažanja nestalni i da se nalaze u procesu stalne promene, stalnog nastajanja. Zato oni i ne mogu biti predmet istinskog saznanja.”

Tu smo !....Dobili smo sve što treba, ZAISTA, ali nam je čulnost ostala neispunjena. Sala?, Pliš? Klavir? Ne ! Samo su doživljaji različiti. Meni je nedostajala DUŠA, LUDOST, KRV, SATIRANJE, ODLAZAK VAN TAKTOVA.

Da li Alexander išta zna o Mefistu?  Ne !  Mefisto je DEMON !!!!!!  Alexander je tako daleko od Demona, on je “samo” sve to veoma TAČNO odsvirao…..Zna li Alexander išta o “rastajanju duše” ? Ne ! O prokletstvu ili blagodeti života i smrti, o ljubavi, pijanstvu, sunovratu na dno života i ponovnom uzdizanju???? Ne ! On je divan pijanista, prefinjenog tona, besprekorne tehnike, intelektualnog poimanja istorije muzike, ispoštovanog notnog teksta i agogike……ali bez EMOCIJA I MUDA ! A svi oko mene -oduševljeni, poltronski, da ih ne čuje neko da drugačije misle, objašnjavaju šta je dobro, kako je tehnika na zavidnom nivou, ton u pianu divan….kako je sve precizno……PALAMUDNJAVA ! …..I onda čujem dva gotovo identična  komentara, jedan od jedne veoma mlade, ali nesvakidašnje talentovane devojke, drugi od jednog izuzetno sofisticiranog i probirljivog, u muzičkom smislu, momka : “Ej, super je. Ali me nije “dirnuo”. Odoh na bus…”  .......Dovoljno?

A slušala sam i  znam i one unikatne, koji sve to imaju…..

..."many many hours of academic hard work is the secret. Find inspiration after 8 hours of work like Picasso. First you have to be a servant...then comes the rest.

Sacrifice is the key..." I.Pogorelich.....



.



O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://odknezadokolarca.blogspot.rs/2016/11/aleksandar-sincuk-narodno-pozoriste.html

48. BEMUS, Kraj agonije. Laura i muzika.

NEĆU VIŠE !!!

         1.11.2016. 

Od mene samo još nesto, ZA KRAJ (a na radost mnogih) ovih svečanosti, muzičkih, a porodičnih.

Ovogodišnji BEMUS je protekao u znaku orekestarskih muzičara! Otvaranje,zatvaranje, u sredini, sa strane..... Nisu ljudi iz senke, ali su iz orkestra. Čijeg, to je maglovito. Kome se to prodaje? Onima koji vole DEŠAVANJA, a i onim malobrojnim entuzijastima i zaljubljenicima u muziku,koji se i dalje raduju svečarskim nedeljama , pa se nadaju, iščekuju, one dobre izvodjače, muzičare, UMETNIIKE !!! Avaj! Zabluda!!!  I razočarenje. Gospodo iz „bemuskih fotelja, ili stolica,sve jedno", niste morali da trošite PREOSTALI DOBIJENI novac na plaćanja ovih spomenutih. I mi imamo domaće "orkestraše", neznatno lošije od ovih, izvikanih. Razmislite,  koliko bi radosti pričinili publici koja zna šta valja, ako biste preusmerili "Ja tebi Knjaže, ti meni Serdare", i "doveli" DOBRE i PRIZNATE izvodjače ! Beogradske Muzićke Svečanosti ????? Nekada kvalitetne, danas prosperitetne. A sve na štetu PUBLIKE. Srećno do sledeće godine, Gospodo Selektori i Hvala što ste dozvolili da ovako "rabim" Vaš prostor. Žao mi je samo što mnogi, sa kojima sam ovih dana bila u kontaktu, nemaju hrabrosti kao ja. Istomišljenici u velikom broju, ali plašljivi. Bar ih ima, na moju radost. Za Vašu nisam sigurna. Farsa je završena, idemo dalje. Hvala i Pozdrav.

Mali, ali tehničar. 48. BEMUS. Maslejev. Laura i muzika.

Mali, ali tehničar.

Oprostiću. Na stilskom nepoznavanju, neuravnoteženom sviranju, besomučnom udaranju, pokazivanju nesavršene bravuroze. Mali, iako providnog i nesimpatičnog izgleda, nešto je i pokazao. Kako izgleda kada nekome tutnu nagradu, a nema dušu. Samo poredjane note. Sat i nesto gromoglasne muzike, a mali bez bilo kakvog izraza na licu. Imidž? Ne. Publika..... kao i on. Tapše kao luda, (sem jednog lika, kome je glava padala unazad, zaneo se čovek, pao u trans, tj, san, u sred partera -kompozitor, naš, dobar, uspešan, poznat......kažu oni koji ga vole, kao komšiju) dakle, publika zove malog na bis, on kasapi Baha, publika opet tapše, mali opet divlja, publika još luđe tapše i .....u sekundi…. prekida i juri ka izlazu iz sale. Čudan neki svet. Svima isto tapše. Čudan, ali lepo obučen, nema šta. Ipak, neću da oprostim ono što je meni nedostajalo : atrakcija oko klavira, jedan brzi krug, na jednom točku. Možda sledeći put, ionako ceo Bemus liči na vašar, muzički vašar, uz veliki broj raznih artista. Što više, to šarenije. Kao Žikina šarenica, sa inostranim folklorom. Da, baš tako.


.