Mozartu u čast, Novi Sad, Sinanoga, Novosadska filharmonija, Dirigent Srboljub Dinić, Radovan Vlatković horna.

40 minuta, 400 kilometara

Može?

Može!

Posle  Verdijeve Travijate u Beogradu, skoknusmo ,,tu blizu” da čujemo jedno  evropsko izvođenje Mozarta. Jednom sam rekla, i ponoviću. Tako blizu, a tako daleko.

Prijatno predveče u Novom Sadu. Grad prepun nasmejanih ljudi. Bašte kafića i restorana kao košnice. Svuda smeh i neka opuštenost. Ulični svirači upotpunjuju duh evropskog grada. A mi hitamo u Sinagogu. Da opet slušamo jedan jako dobar orkestar. Vojvodjanski Simfonijski orkestar. I uvek je bolji od samog sebe i prethodnog slušanja. Ovog puta  posebno. Nadahnuti, posvećeni, profesionalni, a radosni. Ima li to igde u našoj blizini ? Ima, u Novom Sadu.

Večeras su, to je ovde uobičajeno, a meni uvek iznenađujuće, jer se tada osetim srećnom, svi poštovali jedni druge. I muzičari publiku. I publika muzičare. I gosti jedni druge. I mi njih. I oni nas.  Jako dobar osećaj i pre samog početka koncerta.

Da objasnim. Na beogradsku Travijatu se, da počne, čekalo  više od 20 minuta. Zašto, ne zna se, neće se ni saznati, a opet će se ponoviti. To što publika željno čeka početak, kakve veze ima. To je  kao kada gladni odete u restoran, naručite jelo i čekate dobrih pola sata i više. Dotle, crknite, bez izvinite.  E ISTO JE I OVO. Mislim sa Travijatom. 

Ali, 40 minuta vožnje dalje, vi ste PUBLIKA koja se poštuje. Tačno u 19 sati, muk u Sali. Apsolutni. I samo par minuta te potpune tišine,  delilo nas je do izlaska jednog, poštovanog u svetu i u Novom Sadu, dirigenta, Srbe Dinića, koji zivi i radi kao generalni muzički  direktor i dirigent državnog orchestra i pozorista u Braunschweig, Nemačka. U Beogradu ga nema.

Orkestar spreman, koncert počinje. ,,Mozartu u čast,,.  Uvertiru za Don Giovannia smo dobili u jednom dahu, nismo trepnuli. Prekrasan početak nas je odmah uhvatio i razoruzao. Kakav topao zvuk. Kakav sklad. Kakva kultura sviranja. Potom nam se poklonio i poklonio nam divan concert za hornu Br.3 fantastični Radovan Vlatković. Umetnik svetskog ranga koji zivi u Londonu, a svira širom sveta.  Prefinjen, topao, virtuozan, vrhunski. Gospodin koji me je, posle dugo vremena, podsetio da i dalje postoji divan instrument toplog zvuka, horna. Ja sam bila skoro sasvim sigurna da je horna izostavljena iz upotrebe, jer nikako i nigde  u Beogradu nisam mogla da je čujem. Nešto slično možda, ponekada, ali samo u tragovima, uz obavezno grguranje, mućkanje i prevrtanje instrumenta, ne bi li mu prosuli vodu koja se u njemu stvori, jer ,,tamo neki,, ne sviraju, već ,,pljuckaju,, u instrument, a na svaka dva minuta i posle šest tonova,. Zalosno da skrnavim veličinu i lepotu večerašnjeg doživljaja, ali moram. Obradovah se povratku horne. Bravo dragi Radovane.

A onda, za sladokusce koji vole Mozarta, ,,Jupiter,, simfonija. Takođe u jednom dahu, sva  četiri stava. Maestro Dinić je sjajno dirigovao, imao odličnu koncepciju za ovu sinfoniju, ali imao je sa kim i da stvori svu lepotu muzičkog doživljaja koji nam je podaren. Iako je celokupan orkestar bio sjajan, iako su svi muzičari bili u punoj formi, ja moram da izdvojim fantastičnu Lauru Levai, čiji je zvuk flaute kristalano topao, gotovo  nestvarno zlatan. Bravo Laura. Da, zaista su svi bili divni. Od gudača, duvača do perkuionista. Sjajan orkestar, sjajan hornista i sjajan dirigent. Šteta što nam nisu dali bar jedan BIS. Nadamo se, drugom prilikom. A nadamo se i nekom trećom prilikom, ili 10. čudom sveta, da nam ova dva umetnika gostuju u Beogradu, mada….. to su samo moje puste želje. Šta će Beogradu kvalitet? Skoknite za 40 minuta  400 kilometara,  stićićete do Novog Sada, i…. eto vam Bečki, ili drugi evropski kvalitet. Tako blizu, a tako daleko. Noć je bila mirisna, osvetljena i ispunjena zadovoljstvom.

 

Laura Miletić

Tekst objavljen na portalu P.U.M.

https://pravoumetu.com/2021/04/24/mozartu-u-cast-novi-sad-laura-miletic/

Verdi, "Travijata", Beogradska opera, Dragutin Matić, Dejan Maksimović, Snežana Savičić Sekulić, Đorđe Pavlović, dirigent. Isidora Stevanović

 

Ko čeka, dočeka

ili 

Dočekasmo konačno

ili

Konačno dočekasmo

 

Ova verbalna zavrzlama u naslovu je posledica neprirodnog toka koji nam se desio. Zasto?

Prvo smo preko godinu dana  čekali milostinju svevišnjih planera, izumitelja dogadjanja i realizatora operskih ponuda da se nešto konkretno pomeri sa nulte tačke pod imenom (zbog Covida). Bilo je tu svega, ali to preskačemo  u pisanju, da ne bi, umesto impresije o sinoćnoj Travijati,  nastao traktat o upravničkim ludostima. Mada, uz svu dobru volju za prihvatanjem  objašnjenja za njihove razne promašaje, bili smo i strpljivi i tolerantni. Iako smo dobijali, a bolje da nismo, neke poluponude za neke polukoncerte koji nisu bili  vredni pažnje, jer smo gledali naše, uglavnnom, polupevače, kako stoje na sceni kao karijatide  i otvaraju usta imitirajući delove opere, i svaki put se nadali da će se, dok se ne  vrati celokupna operska predstava, bar malo pomerati na  sceni, ali avaj,  nisu. Režija, šta li? Mislim, pa nisu osakaćeni, a ni bogalji (fizički, zaboga). I tako…. dan za danom, mesec za mesecom, i…. dočekasmo i taj trenutak istine. Opersku predstavu Travijata.

Radosno smo sinoć ušli u Operu, veoma lako i bez lavirintnih ponuda stigli na mesta koja smo odabrali. Videli drage ljude, proćaskali ubrzano i  jedva čekali početak, jer svi smo bili željni prave operske scene. Sala punija nego tokom redovnih predstava.  Lagani žamor u tako dugom iščekivanju predstave.

Ali…..

Pogled na orkestar me obeshrabrio u prvom momentu, jer je bio planski prepolovljen, a ja sam se, znajući stanje našeg orkestra u punom sastavu, pitala kako će sve to da se odvija, a naročito kako će, meni posebno jaka i  dramatična, jedna  scena u Travijati, i kako će to  da zvuči sa par gudača i duvača. Međutim, dok sam se ja pitala,  muzičari su se, uobičajeno, usviravali, ko je duvao, ko je udarao, a vreme je curilo, nestrpljenje raslo, a sat pokazivao 18:40. E onda se i to malo muzičara udaljlo sa svojih mesta, osta ,,rupa,, prazna. Ju,  pomislih, neko je umro, nema predstave. A niko ništa ne govori. I tako sve do 18:50, gde se jedva okupiše i uz mlađanog dirigenta  Đorđa Pavlovića, počeše, KONAČNO. To je objašnjenje naslova.

Da li zbog lepote same opere, duge apstinencije nemanja predstava, lepog vremena, radosti što sam tamo, tek….. meni se sinoćno izvođenje veoma dopalo. U celini, da. 

Da ne budem preoštra, jer ovog puta nije ni bilo razloga (bar ne mnogo izrazenih), a uz sve što se ipak nesmotreno dešavalo, a nije baš bilo kako treba…. predstava  je ipak  bila veoma dobra.

Čak je i taj i takav orkestar bio pristojan.

Imali smo jednog mladog soprana u ulozi Anine, Isidoru Stevanović,  što je bilo pravo osveženje, i, uz dobronamernu opasku, jer  ima jako kvalitetan i  veoma jak glas,  za tu ulogu mora da ga malo uobliči, da ne kazem utiša…. ali svakako nam prija neko ko ume da peva….

Troje glavnih tumača rola….

Alfred   Žermon, Dejan Maksimović, raspevan, siguran, večeras nisam brinula, kao što mi se dešava kada on peva, dakle sasvim, sasvim, za mene baš iznenađujuće dobar. I pevački i glumački. Bravo.

Žorž Žermon, Dragutin Matić…. fantastičan. Posle duze pauze u mom slulšanju njegovog glasa, imam utisak da je opet prevazišao sebe. Sjajan pevački, sa fascinantno dugim dahovima u frazama,  uvek to naglasim, jer sam inače fascinirana pevačima koji imaju ,,dobre i duge dahove,,…. glumački je bio još bolji. Najbolji. 

Violeta Valeri, S.S.S….(davno sam objasnila razlog moje upotrebe inicijala kod umetnika) večeras odlična. ODLIČNA. Divne fraze, prekrasna piana, dobra gluma….. moze li ovako opet? Bravo.

I tako….. u nekim duetima Žorža i Violete, u nekim dirljivim momentima na sceni, skliznu mi po neka suza. 

Dovoljno da kažem da je predstava bila dobra. Hvala, i čekam vas opet, ovako nadahnute i uverljive.