Slepi Miš. Opera u Beogradu, Biljana Jovanović, Ivanka Raković Krstonošić, Ljubomir Popović, Sanja Annastasia, Nikola Kitanovski, Tanja Bošković, Aleksandar Dojković, Dejan Savić, Svetozar Goncić, Nikola Mijailović

 

Slepi miš, živi piš

Ne daj Bože još jedan ovakav,

Pu… pu… pu…

Iš… iš… iš….

I bi, šta bi. Novogodišnji urnebes, al kao na ulicama, buka i dreka dva dana pred praznik, valjda se razumemo….

Iako volim “ovu” predstavu, iako znam za jadac….. bla, bla, bla….. Zabole me glava od pelikana…..

Dakle….. ništa. Od ulaska u predpraznično okićen hol, i jelke koja je godinama u ovo doba tu…. Sve je isto. A nije. A ne bi trebalo.

Potresno je da je  jedna trećina publike na pauzi otišla…. OTIŠLA. Dakle, stanje uobičajeno, već viđeno….

A moglo bi da bude bolje. A nije. Dokle?

Zar nisu mogli NEKI da se potrude da ulepšaju i sebi i drugima događaj, kad je već morao da bude?

Direktor Opere, Nikola Mijailović je na kraju predstave izašao da pozdravi oboistu koji je u toj čuvenoj “rupi”, ostavio mladost, ljubav, profesionalizam, kolegijalnost….. moj drug, Slavko….. koji odlazi u penziju. Lepo. Za publiku nejasno, jer je Slavko virio iz “rupe”, a pozdravljali su ga sa scene, onako, sa visine….. bedno. BEDNO!

Zar SLAVKO nije mogao da stane na scenu, ravnopravno sa večerašnjim celokupnim ansamblom…? Ali je I.D.M. izašla…. ZAŠTO? Šta je pa ona uradila da je “izvedu”?  NIsam upoznata,  briga me…..

Kao što sam uočila samo jednog člana orkestra, čuvenog violistu sa impresivnim nadimkom, koji jedini ima belu košulju, svi ostali muskarci su bili u crnim odelima ili  u frakovima…. valjda je lojalan belom labudu…. Ma orkestar kao i uvek… dronjav i u izgledu i u sviranju. Dopušta im se.  Bili su, kao i uvek, u raspadu, preglasni, neusklađeni….. užasni. UŽASNI. I doprineli da i predstava bude užasna, ako ćemo profesionalno. A nećemo, nemam želju da pišem isto.

Od svih uloga, večeras su  skoro svi bili pristojni. Neki su bili odlični glumački, a pevački ništa, ali je većina bila ok.

Moram da izdvojim Biljanu Jovanović kao odličnu, kompletnu, i nadam se da ćemo je još slušati i u drugim predstavama, umesto što slušamo one izrabljene i zanemoćale soprane koji nisu ni za šta…..

I kad smo već kod soprana, pitam se, pitam se….. Jel J.T.P. živa? Mislim, nema je niđe, a plata ide. Pa i da je sramota što je tu gde je i bila, morala bi da peva…. ili joj je od stresa otišao glas? Onda invalidska…. penzija… jer, opet je bahata….. ne peva, a prima platu, kao i još nekoliko njih kojima se to i dalje dopušta….. Ko je odgovoran? Direktor? Pa, novi Direktore…. Ima li promena, ili? Da pojasnim, uopšte mi ne nedostaje…. pitam samo.

Izdvajam i I.R.K. kojoj ova, a i druge komične uloge odgovaraju. Odlična, iako se nije baš uvek čula u potpunosti, ali tu je kriv  Beli Labud i njegova banda…. Bravo za Ivanku.

A sad….. vežite se. Dojković. Mislim da mu je ovo životna uloga. Da ne zna da peva, ne zna. A da ova predstava moze to da istrpi, pod uslovom da je gluma primarna, moze, a on je komičan i srećan. Kao i Ljubomir Popović. I mi sa njima, ali samo ovde. 

Ostali su ostali tamo gde su i bili, kod mene. Moje impresije, moje mišljenje. I da se vratim na veliku okosnicu svake predstave….. orkestar.   Veliki “poglavica” je nešto bio raštimovan. Sve vreme je dirigovao samo desnom rukom, levom je držao partituru, ili se pridržavao za pult…. valjda ga boli manjak na koji nije računao…. I, kao i uvek, čekao (Godoa) da mu NEKO da znak kada da uposli orkestar, oni divljali kako hoće, preglasni, pokrivali ceo horski ansambl…. Valjda svi mrze operu….. ne znam….

Ah, da, bili i gosti. Ništa senzacionalno, a trebalo je… kao. Hajde Sanja Anastasia, preskrasan mezzosopran, ali sa pogrešnom arijom za ovu priliku….. Nikola Kitanovski…. divan glas  koji se posle nije poklonio publici…. skandal neki, verovatno…. I totalno neuklopljena pojavom, recitacijom i mumlanjem, kao pevanjem, izrabljena i nikakva glumica Tanja Bošković. Moje mišljenje.

Streljajte me, većina tako misli.

Celoj halabuci su izuzetno doprineli udarači iz orkestra, jedan dairac, “mornar sa kapom” i njegov sapatnik, koji je iz sve snage udarao, do besvesti, u bubanj i zvona. Nepodnošljivo, ali uz odobravanje Belog Labuda. Valjda je zima, pa mu nije dobro. A proleće je daleko.

I tako……

Predstava od 19 do 22;30, nigde vode, ljudi izlazili na pauzi, neki otišli zauvek, neki kupovali vodu na drugoj strani Trga, sramota….. Opera….

Idemo u Novu Godinu sa lepim i iskrenim željama da će se BAR NEŠTO promeniti. Za sada…. Ništa.

Srećna Nova, Nova !

Laura Miletić

O istoj temi, ali iz drugog ugla

https://umetnickihel.blogspot.com/2021/12/slepi-mis-opera-u-beogradu-biljana.html

I od goreg može gore

                                                         

I od goreg može gore 

I od goreg može gore

 I od goreg može gore

I od goreg može gore

I od goreg može gore

I od goreg može gore

I od goreg može gore

I od goreg može gore

8 puta, malo li je?

Može još, ali mi je i ovo previše

 

Ko god da je zamislio kako Norma opet treba da ide kao predstava, ili nema dovoljno znanja, možda nema dovoljno sposobnosti da  proceni šta može, šta ne, IQ?,  ili je nateran, ili se zaneo, ponela ga “misija”….

I da počnemo !

1. “I od goreg može gore”

Orkestar…. Neće da sviraju u “rupi”, je lˈ? A zašto? Epidemiološka situacija? Možda u njihovim mozgovima, zaraženim neradom, bezobrazlukom i tiranijom nad ostalima u operi. Može im se, dopušteno im je.  Hor može? A solisti mogu? Oni ne.  Nabili se u dno scene, iza svih katakombi, stubova, lanaca i celog hora i solista. Ne čuju se. I ne treba, onakvi kakvi su. Njima ni čarobnjak iz Oza, ni kompletno Madonino ozvučenje ne bi pomoglo. Rešenje….nazad u “rupu”, na mesto. Sa “sve beloglavim supom” koji je zaboravio da je ovo večernja predstava za FRAK, a ne matine za “belo odelo”…..

2. “I od goreg može gore”

Norma, Sanja Kerkez.  Nije Norma, neće biti kakva treba da bude Norma. Nije obnovila ulogu. Grešila, kao djak u školi. Upadala gde joj nije mesto, nije upadala gde treba. Bravure nema, intonacija katastrofa (nikako da se počne sa….nije se čuo orkestar…NE !) Čuvena “Casta Diva”…NE! Sve ostalo, NE!

3. “I od goreg može gore”

Prvi duet. Gori od Casta dive. Ne verujem, ali…. Tako je.

4. “I od goreg može gore”

Tercet. Mamma mia, imate li milosti. Svako u svom svetu, ali ne muzičkom. Zapevaju kao dodole, ali mi nismo u etno selu, već u operi.

5. “I od goreg može gore”

Opet duet. Oh la la. Ovaj pokušaj je neverovatan, mislim diletantsko_ cirkuski….. Za smeh. Za podsmeh. Za pitanje: Ko dopušta ovakav dilentatizam?

6. “I od goreg može gore”….. već posustajem i u očajanju

Hor. HOROR. A hoće  platu? A ne mogu da se sete da treba da rade, npr. Normu? Kao razularena horda raspuštenih veterana. Pa jedna klapa iz Istre ili sa Brača bi ovo “spremila” za tri dana…I svi bismo uzivali. Hor. Muški, dva tenora upadaju 8 taktova pre nego što treba????? Greška slučajna, mozda kada bi omašili jedan takt, ovako….. Šta je radio veliki Djoka? Da ne pitam, bolje.

7. “I od goreg ima gore”

Za malo, pa finale. Ali kakvo?   Halabuka na sceni,  čuje se neko pričanje, valjda daju uputstva šta da se radi…. Fale im probe? Fale im otkazi. Pomoćnik dirigenta, Dijana Cvetković…. I ona hoće platu? Pa dajte joj. Mislim, dobija. Kad mogu da je dobijaju drugi, može i ona. Bar je “mlatila”  nešto, drugi ne pevaju godinama, a primaju plate prvaka…. Druga tema, ali me povuklo ovo rasulo.

8. “I od goreg ima gore”

KRAJ.

Ali ne sasvim.

Bili su tu i drugi pevači, pevali, glumili, šta li već….Neki kao ruski kozaci, neki kao policajci, neki kao mučenici, neki kao gladijatori… kako ko..…..nadglasavali jedni druge, takmičili se ko će jače, brže, a naročito pogrešnije….. Dueti… terceti…. Mutacije, modulacije, meditacije….Bili su i sminkeri, vlasuljari, krojači, binski radnici….. Norma raščupana, valjda nisu stigli da očeljšaju periku, pa je, na sve napisano bila i dronjave kose (perike…. vizuelni šok), izgovor italijanskog da se “smrzneš” od nebuloza, itd, itd…. Da te Bog sačuva od predstave večeras.

 

I da ne bunim populus koji nije mnogo muzički obrazovan, pa da zaključAm pisanje….

Bilo je UZASNO.

P.S. Toliko sam iznervirana očekivanim, da sam i ovo jedva napisala. Ko razume, ok, ko ne, nije važno. Laku noć želim svima, sem protagonistima večerašnje predstave, oni bi mogli da ne spavaju bar noćas, i da sagledaju realnost…. Iako sumnjam da je to moguće. Toliko.

 

Laura Miletić

O istoj predstavi, ali iz drugog ugla

https://umetnickihel.blogspot.com/2021/12/norma-ana-rupcic.html

Toska, Ana Rupčić, Janko Sinadinović, Miodrag D. Jovanović, Aleksandar Stamatović Mihailo Šljivić, Darko Đorđević, Iskra Sretenovič, Ana Zorana Brajović, dirigent.

 

 

Preuzeto sa:

 

https://pravoumetu.com/2021/10/16/ili-toska-ili-koska-laura-miletic/

ILI TOSKA, ILI KOSKA

 

 

Nova uprava

 Njojzi hvala!

 Uvališe nam Tosku,

Kao žabi kosku

ili

 

Zašto sam do te mere lakoverna i naivna i uvek pođem na predstavu sa ogromnom željom da mi bude lepo, iako znam ko peva….. a UVEK se nadam da će baš ovog puta biti dobro

 

Avaj……. NEĆE!

 I uvek se zaje…..

 Bar ovde.

 Bar u našoj operi.

 I u …poslednje… vreme, koje jako dugo traje.

 Večeras Toska, a pride iznenađenja….. razna.

 Bina. I deo. Bina kao četvrtasta kada, manjih dimenzija po dužini i širini,  ali  veoma duboka. Taman da stane po neki solista, zbijeni hor i….. basta. Nema hodanja, bar ne na kakvo smo navikli. Nema dobrog dela scenografije, nema zvezdanog neba na kraju, nema ambisa gde se Toska baca…..mora da čučne i sklizne ….objasniću.

Bina. II deo. Orkestar postavljen iza ,,I,, bine,  u šreh, i publici okrenut leđima, (čitaj dupetima). Vidimo po neki obris nekog većeg instrumenta, nekakvu masu valjda muzičara i zvuk. A imamo i ozvučenje. Kao na poljani. A bina mala… mala….. ali…. zvuk kao iz bunara, (čitaj gore opisane kade)

 Kažu… orkestar nije hteo, ili nije smeo da bude na razdaljini manjoj od ne znam koliko metara… uglavnom….. nije u ,,rupi,,, nego pozadi na sceni…… Razlog… kao.  A na sceni mogu da se ljubakaju kako dolikuje ulogama. Tu razloga nema. Objašnjenje  uopšte ne želim da čujem…., ali je orkestar bio sasvim solidan, kakav ume i da ne bude. Zahvalna A.Z.B. Sitne detalje oko tempa, neusklađenosti sa solistima i tako to, pripisujem tehnici…. monitor tamo, monitor ovamo, nivelacija zvuka….Tonac, šta to beše?

 

Binska muzika, tj. Odgovorno lice Dijana Cvetković….. a da li ste imali probu, makar jednu, pa da čujete da u II činu, kada ide cabaletta, hor urla iz sve snage, soliste (Toske) nema nigde, tj, ne čuje se,  a na bini I, troje solista peva kao tri mutava  lika, i svi su u deset sekundi raskoraka ??????? Gospođo binska dirigentice….. jako loše, takoreći očajno.  Vežbajte da slušate.

 Idemo dalje.

 Deoba bine I i II. Skandalozna providna zavesa od nekakvog tila. Čemu?

 Toska, Ana Rupčić….. večeras izuzetno oscilatorna i većim delom loša. Kašlje na sceni, u donjoj lagi nema glas….. ako je prehlada…onda se najavi da je pevač indisponiran, ako nije….. više sreće drugi put. Sve vreme predstave i njenog pevanja, ONA mrmlja sebi u bradu, pokušavajući da nam dočara nečujni piano, onda malo vrisne, i tako u krug. Gluma solidna, ume i bolje. Očigledno se nije dovoljno ozbiljno pripremila za večerašnju predstavu, jer nije baš bila ni sigurna u ono što radi, pa se dešavalo da, ili ubrza, ili uspori gde mu nije mesto, a očigledno iz nesigurnosti neurađene uloge. Sorry.

 Mario Kavaradosi, Janko Sinadinović, večeras  raspevaniji nego ikad. Siguran, raspoložen i za pevanje i za glumu. Nema veze što nema dah, PEVA. Opraštamo sečenje fraza, reči, melodije…. čuli smo šta je trebalo da čujemo, izeš jezik, frazu i legato. Daj visine, od njega dosta. Hvala.

 Skarpija, Miodrag Jovanović….. moj omiljeni lik u ovoj operi. Miodrag je uvek, i uvek će biti sugestivan na sceni, harizmatičan, okupira pažnju, bez obzira na pevanje, koje je večeras bilo malo bolje nego inače, ali on to majstorski pokrije svim mogućim, ali opravdanim efektima glume, mimike, a naročito prekrasnim italijanskim….. U svakom slučaju, volim da ga vidim na sceni. Znam da je sve osim pevanja dobro, ali…. i to ume da bude bolje od nekakvog solidnog pevanja, što imamo u ovoj operskoj kući, a gluma i emocije, o jeziku i da ne govorim, očaj. Mišo, hvala.

 Anđeloti, Aleksandar Stamatović, nespreman totalno. I nebitan, totalno.

 Spoleta, Darko Đorđević….kao i uvek… ubrzan, glasan…. jedno te isto.

 Ali…… Zato imamo neviđen slučaj….. U većini produkcija, koliko likova, toliko pevača. Eh….. Mi smo nebeski narod. Tri lika peva jedan lik. Pa gde to ima? Ovde. I? Strašno. Mihajlo Šljivić kao crkvenjak, tamničar i žandar. Rebus….. Šta mu više ,,leži,,? NIŠTA.

 I na kraju…..pastirica. Kakav lik, takav glas. Iskra Sretenović. Polaznik ( gde polazi, a gde dolazi????? ) operskog studija. Katastrofa. Znate zašto? Zato što svi ti ,,mladi,, polaznici, kao prvo nisu mladi, kao drugo završili su FAKULTET, a pre toga srednju školu, a pre toga nižu školu, dakle najmanje 10, do 12 godina školovanja, pevali razne repertoare, arije, duete iz opera, išli na master kurseve, spremaju se za operske pevače,  a ne mogu da otpevaju dva reda notnog teksta. Poražavajuće. Ne samo za ovu devojku, nego za sve ,,mlade,, od preko 30.  E onda nekako dođu do operskog studija, a tamo ih ,,vrli znalci,, i ,,svetski pevači,, (čitaj magla) zavaravaju i zamajavaju da rade, pevuše i naprave dva koncerta godišnje….. eto sreće….. ako stignu i do Negotina….. IHAJ…..

 Pitam se….. čemu služi operski studio na Fakultetu Muzičke Umetnosti, a posebno u operskom studiju pri Operi?????????

 I onda, ako imaju sreće, završe u nekoj školi, tamo negde u Srbiji….. a hteli da budu zvezde. Neki su mogli da budu jako dobri, neki ne, a niko im na vreme nije rekao da imaju ili nemaju predispozicije, glas, talenat, …. ali, kad su već doprli do vrlih profesora (tema posebna) oni ih ,,lože,,. Ne bi bilo loše  da ova nova, iako, sam sigurna, kratkog daha, uprava opere, malo razmisli o tome. O operskom studiju. Ko dolazi, koliko ima godina i da li može da otpeva pastiricu, glas sa neba ili glasnika, a da ne budu u dijareji, a iza scene?

 Novi, privremeni, (moj lični utisak u koji sam sigurna) VD opere, Dragoljub Bajić…… Nije lik. Nikako. Ne za ovu funkciju. Iako je večeras bio na ulazu opere, i izgledao kao šef kuhinje…. pantalone, (ne daj boze da ih nema), košulja, PRSLUK, leptir mašna, lakovane cipele…. ali neprimetan za posetioce, jer ni ne znaju ko je on. Nije prijatan lik. Zrači traženjem da se prepozna…. Nije prijatan lik. Tačka. Možda je neke i pozdravio, ali…… ako si DIREKTOR, makar i V.D….. ili pozdravljaš SVE, ili nikoga. Poslovnost davno zaboravljena. Dakle, za mene, kao što imam odavno mišljenje…. NIJE LIK. Publika više poznaje ,,naše višegodišnje,, na ulazu…. a ovog ,,lika,,, retko ko, jer nije bitan da stoji na ulazu. Zašto bi bilo koji direktor ustanove stajao na ulazu i dočekivao, u ovom slučaju, posetioce….. jedini razlog je da bude različit, tj. da ga prepoznaju, pošto je sa splava doplivao do kopna i postao ….. V.D. WAU….. MJAU…… KRNJAU….. DRLJAU…. MOJE LIČNO MIŠLJENJE. Ne može, splav i opera ….. ne ide, nije išlo ni sa mnogim veličinama, pogotovo njemu neće ići….. ali…. ahahhaha, ali…. možda bi i neko sa estrade, da radi taj posao, bio bolji. Možda bi hteo da se dokaže. Možda bi mu se dopalo…. nikada se ne zna….. Vlast je čudo, videli smo decenijama unazad…. no….. Novi V.D……. nema šanse, moje mišljenje. Može i on da me tuži, kao prethodni upravnik, ili bilo ko…… iskreno, ne savetujem…. ali….

 I tako…. odoh od teme…. bila sam srećna, ali promeni se sve, te ta ista tema… i nije neka…

 Bila večeras Toska….

 Bila.

A ja već zaboravila.

 

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://umetnickihel.blogspot.com/2021/10/toska-ana-rupcic-janko-sinadinovic.html

Čelo fest 2021., Kolarčeva zadužbina, Buđenje, Profesor, Dragan Đorđević - Suzuki, Atanas Krastev, Denis Severin, Razvan Suma, Sandra Belić, Dejan Božić, Srđan Sretenović, Dejan Božić, Nevena Busarac, Ivan Jarić, Aleksandar Latković, Ognjen Milosavljević, Milutin Mladenović, Vuk Ovaskainen, Pavle Popović Damjan Stanković, Danijela Milutinović Nedić, violončelo

 

Pepel in kri

a u sali vri

ili

Gala Koncert Čelo festa

u Kolarčevoj zadužbini

 

Lepa zamisao našeg vrsnog čeliste Dragana Đorđevića -Suzukija, da se nekadašnji čuveni Čelo fest, posle 8 godina pauze obnovi, pod nazivom Buđenje,a posvećen prvom idejnom tvorcu festa – Vesni Kabiljo

Moja lična sreća neizmerna!

Bravo za ideju, bravo za trud, bravo za entuzijazam i radost….

Ne bih da kvarim, ali…..

I da je sve to što je lepo zamišljeno bilo i ostvareno, pišem o večerašnjem koncertu, uživali bismo. Ili bar neki, iako je u sali  bila histerija posle svake numere (12), uporno vrištanje i padanje u trans, naročito od strane par uspaljenih “gospođa”, koje su na sceni izbrojale 11 muškaraca! i na kraju svisnule od sreće i konačno umukle. Ili je to možda bila zakasnela reakcija na neku od vakcina.

Postoje razni događaji u dva ili tri čina. Večeras smo imali j….. u dva čina. Počela u 20, završila u 22:35, sa malecnom pauzom od deset minuta. Koncert ne bi toliko trajao da nije bio osmišljen kao interni čas koji je počeo sa jednim solistom, a završio sa 13. Trebalo je svaki put dodavati po jednu ili dve stolice, pa pulteve, razmeštati, premeštati, donositi, raznositi….. sa leve na desnu….. posao poveren …. (m)učeniku koji je to radio veoma staloženo i jako nelogično….

Program.

Kratak osvrt na obnovu ovog festivala, večerašnji program, popisani učesnici i biografije 4 “predavača” na majstorskim kursevima tokom trajanja festivala, tako sam razumela. Iako sam uporno tražila da saznam ko je držao master class, nigde nisam taj podatak uočila, te mi je preostalo da verujem da je samo njih četvoro bilo….Atanas Krastev iz Bugarske, Denis Severin iz Švajcarske, Razvan Suma iz Rumunije i Danijela Milutinović Nenić iz Srbije. Nije logično, ali …..

Sto se tiče odabira numera za večeras, ideja je odlična, numere atraktivne. Muzičari strani, domaći  i mladi koji su bili na kursevima. Divna kombinacija, ali smo je doživeli uz neobičnu konstataciju….. Mladi su veoma virtuozni, željni nastupa, opušteni i srećni, što i jeste cilj pravog muziciranja. E sad, što nisu navežbali, nikom ništa, pred njima je dovoljno vremena. Ali što su profesori bili užasni, a i oni opušteni i srećni, e  to je muka, velika.

Posebno se osvrćem na par poznatih numera. Rosinijeva uvertira za Seviljskog Berberina, a pre toga su me, sa 4 numere već prilično namučili, pokušali su da izvedu Razvan Suma, Atanas Krastev, Dragan Đorđević  i Denis Severin. Ijao, majko mila, to je trebalo preživeti, a bilo je posle  još iznenađenja. Uvertira je  odsvirana, ali nikako onako kako je  napisano. Ko u klin, ko u ploču, u prevodu, svako čelo u svom tonalitetu, ili koliko ko može, a ne može.

Bizeova Karmen Fantazija je bila još crnja i gora, iako nas je u međuvremenu malo oporavio Sentimentalni Valcer Čajkovskog, koji su pristojno, iako su podsećali na nekadašnje “čuvene” muzičare u hotelu Moskva pre četrdeset godina, izveli Dejan Božić, Srđan Sretenović, Sandra Belić  i Dragan Đorđević, pomalo kič, po malo sladunjavo, ali slušljivo…. I onda…. Šok… Karmen…Tri gosta, uz Sandru Belić i Draganaa Đorđevića. No, no, no, nikako. Nikako. Ni uz daire, ni uz triangl, ni crveni šal. Performans u prazno. Iako…. Ideja je sjajna, još samo da se realizovala kako treba, tj kako mora.

Pauza i…. (j)opet na mučenje. Do kraja je bilo pakleno neizdržljivo, neuvežbano, neopisivo falsch, kao i tokom celog koncerta, 13 muzičara na sceni, zgledaju se u kom pravcu da vuku gudala, jedni ovamo, drugi onamo, očigledno I NEDOPUSTIVO bez dovoljno proba, po sistemu, mi smo profesionalci, lako ćemo. Hoće i jesu. Lako i tragično. Tezgaroški sistem.  A trudili su se, ali samo u tom trenu na sceni. Prethodnog rada i vežbanja nije bilo, ili nismo doživeli.  Mozda su se satrli, ali nismo čuli. A publika u delirijumu. Zapravo, rekoh, deca sa kurseva, neki poznanici učesnika, žene, muževi i desetak usplahirenih baba.

I tako dva ipo sata.

Neopisivo mi je žao lepog i upropašćenog programa, naročito  Violoncelles  Vibrez, napisao Đovani Salima, fenomenalnog dela, prerađeno za 8 čela, a poprilično urnisanog i neurađenog, sa jedinim izuzetkom mladog Atanasa Krasteva, koji je bio najsolidniji kao i tokom celog koncerta, iako je i on imao velike propuste. Zapravo, on je, u odnosu na još dva gosta, bio najsolidniji, šteta što nema bolje violončelo.. I kao što bi rekli sportski komentatori tenisa, Švajcarac i Rumun imaju dobre instrumente, prilično solidan zanat, ali su večeras zglajznuli totalno. Odnos prema mestu, povodu, umor, provod…šta god…. Sramota za njih. Bila je tu  Metallica, kao i Pirati sa Kariba… puki pokušaj…. ali ovih 12 violončelista nisu ni približni istom broju violončelsita koje  je svojevremeno vodio    čuveni  Young-Chang CHO, a mi smo samo uživali. Ili 12 čela minhenske filharmonije…..

Kad porastem, želim da budem pilot, a postanem pekar.

Ako na ovaj način bude i sledeće godine zamišjen  i održan Čelo fest, ne ide na dobro. Para ima, mladih ima, želje ima, publike ima, ali kvaliteta nema. Da se ne prisećamo kako su uopšte izgledali sadrzaji  i koncerti prethodnih Čelo festivala, na koje smo redovno odlazili i danima pratili majstorske kurseve, a uveče vrhunske koncerte, uz mnoga velika imena koja nisu navedena večeras u programu, ne zna se zašto, a i te kako su morali da budu spomenuti…..dovoljno je reći još Ksenija Janković, Alexander Kniazev…. kao i pijanisti,  orkestri i dirigenti svetskog ranga. Behu svetkovine  koje smo dugo, do danas pamtili.

Na zdravlje nam svima, uz nadu da će iduće godine biti bar MALO bolje.

Jer, večeras nismo čuli taj predivni, sonoran zvuk violončela… ni jednog, ni svih 12.

Laura Miletić

Ceo članak je objavio P.U.M. portal:

 https://pravoumetu.com/2021/09/29/pepel-in-kri/

Aida, Novi Sad, Srpsko Narodno Pozorište, režija Aleksandar Nikolić, koreograf Aleksandar Ilić, Stevan Karanac, Višnja Radosav, Sonja Šarić, Tomislav Šaraba, Nebojša Babić, Andrea Solinas, Aleksandar Ilić, Riccardo Zanelatto, Senka Ranosavljević, Željko Andrić,....

 

Rodila se Aida, ocena 10

 

ili

 

pomešani utisci

 

od praktičnih do umetničkih

 

ali svakako

 

DIVNI

 

         Testiranje, putokaz obojen prijatnošću, dve  simpatične devojke na štulama  na  kapiji tvrđave, baklje duž staze do mesta gledanja, šankovi sa pićem (i staklenim čašama sa vinom!!!! koje publika nosi sa sobom), malo i poluneprijatno iznenađenje u vezi nenumerisanih mesta (a kupljene karte  kao numerisane), ali  ljubaznost, pozitivnost, kao i profesionalnost  svih koji su se našli od  ulaza, do scene,  a i svuda posle, publikom  ispunjen postor do poslednjeg mesta, dva videobima, odlično ozvučenje, iako ga ja ne volim, volim „krv i meso“ bez omotača, ali… SVE KAKO TREBA, ili KAKO JA ZAMIŠLJAM da je dostojno jednog spektakla koji je  bio na korak od idealnog, ali je to, sigurna sam, zavisilo samo od dobijenog novca. Dakle…

Aida u Novom Sadu, 15.09.2021. …. za pamćenje

…..

Ceo tekst na internet poralu P.U.M.:

https://pravoumetu.com/2021/09/17/aida-novi-sad-jos-jedno-uzivanje/

Opera "Orfej i Euridika", Aleksandra Angelov, Snežana Savičić Sekulić, Sofija Pižurica, Aleksandar Nikolić, Aleksandar Ilić, kostimograf Katarina Grčić Nikolić, , scenograf Dunja Kostić, šminker Marko Dikić, dirigent Dian Chobanov

 

Orfeo ed EuridiĆe, jurili leptiriĆe

I bi šta bi…. 

Premijera.

Premijera opere Orfeo ed Euridice C.W. Glucka.

I  svečano beše u sali Narodnog pozorišta. 

Sam početak buran, energičan, koloritan, ritmičan…. Scena puna, adrenalin svuda, groznica u usponu.

Svemu tome je doprinela režija odličnog Aleksandra Nikolića, koreografija odličnog Aleksandra Ilića, veliki trud gosta dirigenta iz Plovdiva, Diana Chobanova, predanost hora, baleta  i  povremeno orkestra.

 

Gradacija je bila uočljiva, ali nizbrdo, na žalost, za mene. 

Kako bih ja objasnila to nizbrdo…. pa, pokušaću.

Kada posle duge pauze neizvođenja opere,  i  izlizanih koncertnih izvođenja istih, bljesne nešto ispred vas…. dopadne vam se.

Nova metla bolje čisti. Ali za kratko.

Kao prvo, ova opera nije prijemčiva za uši prosečnog slušaoca, a kod nas posebno, jer ni taj prosek nije prosek, a ni publika nije mnogo edukovana u vezi opere uopšte, a još nemate bar 5 arija i dueta koji su prepoznatljivi, sem one čuvene, ali jedne, arije Orfea, uz to tri glavna lika nisu ništa što bi vas uzdrmalo, kratke scene baleta i hora….. nije to za nas. Orkestar ima veliku ulogu, ali ovaj naš to ne može, a trude se, ili mi se učinilo….

U takvim okolnostima, sve pada na pleća reditelja i njegovih saradnika. Tako je i bilo. Prepoznatljiv stil rada Aleksandra Nikolića svima prija, jer zna, ume i može, ali je uvek tu prisutna smetnja sa nekih drugih  strana. Smetnja u smislu neznanja.

Prvi čin je blještao, iako nismo znali gde smo. Mislim u kom smo veku, na kom mestu, i ko koju ulogu treba (čitaj MOŽE) da ostvari.

Da pevače nemamo, nemamo, ili bar večeras nismo imali kako valja. 

Orfeo,  Aleksandra Angelov…. i da prođe kroz iglene uši. Trudila se, trudila…. po nešto malo i uspela, ali nije gospođa mlada pevačica početnica, pa da joj opraštamo. A naročito ne momente kada drži liru kao uciteljica dnevnik ispod miške….. Sramota…. O imitaciji sviranja, samo da pitam zna li neko šta je to drljača? Toliko o tome.

Euridice, S.S.S…. ista meta, isto odstojanje. Malo može, malo ne može, a malo je baš briga.

Amor, Sofija Pižurica, ovog puta vokalno čujnija, glumački katasrofalna, nigdde poletnosti i nestašluka, skakutanja i lepršavosti, a i ne liči nikako na vragolana,  jer sve glumi na isti način, te sam ja večerašnjeg Amora doživela kao Oskara iz Bala pod maskama (u njenoj izvedbi). 

Ali sveopšti utisak mi je haotičan.

Nakon prvog čina koji nas je ,,napao“ dobrim stvarima, (sem trube koja je bila katastrofalna, a ni klarinet, kao i harfa, nisu bili bolji), sve kreće nizbrdo. Posle pauze kreće dosada u svakom pogledu, sa mnogo ,,praznog hoda“. Možda i ne bi bilo tako, da je scena bila interesantnija, a orkestarsko izvođenje bolje. Ovako….. zevala je publika na kilo.

Pa šta reći za publiku koja je u toku cele opere  samo dva puta pucnula mlaki aplauz na poznatu ariju Orfea, duet i još na nešto, zaboravih na šta, a na kraju delirijum, vrištanje, aplauzi, koma. Kako da ne.

E sad, papazjanija nas je malo otreznila, pa smo ipak, nakon pauze mogli malo realnije da sagledamo celinu. Ako već nemamo, ne vrhunske, već samo solidne pevače, onda daj nešto drugo, usmeri mi pažnju na kostime, koreografiju…. na nešto. Ili na po nešto.

Zapravo, kostimi su me bacili u bedak. Zar toliko ne znam?

Hor, kerberke, furije, kupidoni….. kud koji mili moji. Kostimi  hora koji je i u paklu i u raju, behu „časne sestre“, crne ili bordo,  furije kao panteruše iz nekog devetorazrednog američkog filma, kupidoni sa ogromnim krilima kao iz kusturičinih filmova, Amor u plisiranoj duploj suknji i ima krila od sto kila…., zar to nije nemiran krilati dečkić? 

Vrhunac, plastični leptirići  kao sa Kalemegdana, ili nekog vašara, glave konja, dim…Nikako te leptiriće ne mogu nigde  da svrstam… ili, šta je „pisac-kostimograf (K. G.N.) hteo da kaže“?

Mozda je njima, tu ubrajam i scenografa Dunju Kostić, bila vrućina, pa smandrljali „tri u jedan“ ?

Zato moram da pohvalim Marka Dukića za fantasticnu šminku. Već za frizure nisam sigurna. Kako jedan Orfeo (muška uloga) ima onoliku kiku? Da ne pitam još po nešto…. dovoljno je i ovo.

Ipak dođe kraj. Vriska, piska, histerija od 5 minuta i gotovo. Dobiše učesnici  bukete, kite cveća, bi i jedna korpa…. samo gostu dirigentu…. ćorak. Uobičajena ujdurma uprave Opere. Briga ih. Važan je koktel posle i novi ugovori, poznati kao „ ja tebi, ti meni“, a publici ni čaša vode. Nema malog stočića na kome su prodavali KONZERVE i flašice pića, ponekada uz slamčice. Operska kuća? Nigde kao ovde. Vidimo se u nedelju. Da potvrdimo utiske. Da se edukujemo za slušanje Glucka. Ne mogu bez njega. Ni bez krila od sto kila.

Laura Miletić

 O istoj tzemi, ali iz drugog ugla:

https://umetnickihel.blogspot.com/2021/06/opera-orfej-i-euridika-aleksandra.html

Gala koncert, VA, PENCIOERO, Opera Beograd, Đorđe Pavlović, Dragutin Matić, Jasmina Trumbetaš Petrović, Wolfgang Scheidt, cojductor, dirigent, Diana Diakova, mezosoptan, Ivana Dragutinović Maričić, Snežana Savičić Sekulić, Dragoljub Bajić, Dušan Plazinić,....

 

’’Va pensiero’’, pa kud stigneš

ili

Gala operski koncert

ili

Dođi da vidiš čudo od režije

Razuzdana mašta rediteljke I.D.M večeras je bila neobjašnjiva.

Gala koncert naših operskih pevača uz gosta dirigenta iz Austrije, Wolfgang Scheidta, kao i gošću mezzosoprana iz Bugarske, Dianu Diakovu, sačekala je scena…. neviđena. Orkestar u prvom planu, na bini, iza dirigenta ogradica od kovanog gvožđa, a u sredini orkestra, levo i desno dva velika ’’sanduka’’ za soliste. Za neke bi bilo bolje da su upali u te sanduke, a neki su mogli i da ostanu na njima.. Hajde i da prođe taj vizuelno-skaradni užas, ali kada  se naguralo po troje solista na jedan sanduk, užas je prevazišao sam sebe. Iako  je svima trebalo prilično vremena da se uzveru na njih, posrne li neko, ili napravi mali korak….. odoše svi na hirurgiju.

Rešenje i vizuelno, i slušno nedopustivo. Iako je dirigent bio dobar, i napravio neke lepe zamisli, orkestar je svirao FORTISSIMO bez pardona, a solisti, na sanducima, (iz pozadine scene) da ne zaboravimo, morali su da se nadjačavaju. Propala rabota.

E onda se dogodilo čudo, došla sam kući i potražila na sajtu Opere neke detalje, kad…… video snimak koncerta. Ne verujem…. ne verujem…. ipak, neverica nikad nije slučajna, bar kod mene. Snimak koncerta da, ali samo drugog dela. Prvi deo nisu smeli da postave. Nisu smeli da postave. Nisu smeli da postave. A sa druge strane, na youtube postoji snimak prvog dela koncerta. Rebus? Ili, ovde ne, tamo da, zagonetka je tu.

Kako je u našoj Operi uvek sve ofrlje, i ovo je, pa šta?

Program odabran bez ikakvog smisla, bez povezanih misli, zato je valjda i naziv bio takav, ’’Va, pensiero’’….. Va u bestraga.

Odakle da krenem, ne znam ni sama. Valjda je cela papazjanija i na mene uticala, pa pišem kako stignem i čega se prvo setim. Ipak, hajde….. Hor. U ložama. Ok. Soprani solidni, pored mene je bila jedna članica koja je pevala fantastično, a pored nje jedna koja je pevala očajno. Altovi  loši, basovi pristojni, a tenori? Mi NIKADA nećemo imati tenore,  ni u horu, ni kao soliste. Zato nam hor zvuči uvek nesređeno. Basta.

Orkestar, kako ko. Sem Nikole Stankovića i koncertmajstora Edit Makedonske, koji su se baš angažovali, ostatak violina kao na dijalizi. Bez energije, želje, snage. Na izdisaju. Šta ih briga, rade za platu, može im  se da, zapravo, ne rade. Viole i tako i tako, ali nesretna violončela…. nema njima pomoći. Duvači…. gromoglasni, engleski rog uzasan, flauta solidna, tromboni pristojni…. sve u svemu…. što jače, da nas tako tlače.

Čitam program. I opet ne verujem. Negde napisan kompozitor, negde samo naslov opere, negde opis scene, negde naziv arije. Bravo. Pogledajte malo, pa vidite na šta to liči. Sramota.

Prvo smo imali uvertiru Verdijevog Nabuka. Dirigent je imao zamisao, ali nije mogao da ostvari uz ovakve muzičare. Potom je išao hor ciganki i Matadora iz Travijate.

Sledi  ’’Trubadur’’ uz  gomilu opisa, kako se zove arija, ili duet, pa opis ko  s kim……. delovi iz II, III, IV čina, pevali Dragutin Matić, Dragoljub Bajić, Dušan Plazinić, J.T.P. Šta reći? Znamo, znate, znaju. Dragutin fenomenalan, Dragoljub standarno osrednji, Jasmina solidna. Sanduk izdrzao.

Onda Maskanjijev intermezzo iz Kavalerije Rustikane. Nepotrebno

E onda sledi nešto što NIKADA u našoj Operi ne bi smelo da se postavi. Nikada. Mozart. NIKADA!!!  Don Giovanni I čin, Tako čine sve I čin, Don Giovanni II čin…. srećom samo delovi. Nesnosno. Nerazumno. Poražavajuće. Pokušali da pevaju neki. I?  ZATO I NEMA SNIMKA. Pa Laura piše svašta, jelˈ?

Zaslužena pauza posle Mozart torture.

Nastavak je uz Čajkovski  Polonezu iz Evgenije Onjegina, nije bilo potrebno.

Onda tras, arija iz Pučinijeve Toske, J.T.P. Sem što je lepo izgledala, umela je i bolje da peva.

Verdijev Rigoleto u delovima, uz Dragutina Matića je bio najbolja večerašnja numera. Uživali smo u raskošnom pevanju i emocijama koje nam je Dragutin podario. Grazie, Rigoleto. Ah, da… Tu je bila i S.S.S., bezbojna.

Duet  iz Verdijeve Aide su nam pevali gošća Daniela Diakova, sasvim solidna, lepog glasa i lepih fraza, iako je orkestar nadjačao propisno, i Dušan Plazinić, koji je večeras dao sve od sebe. Propevao. Iako je to sve i dalje loše, u odnosu na prethodna skandalozna pevanja, večeras je bio drugačiji. Imao je zelju, hteo je, ali nije imao sa čim….

I umesto da je tu bio kraj, neshvatljivo su, nakon svega, odabrali  još dve potpuno  nepovezane numere, da ne kažem totalno bez ikakve potrebe, jer, niti su atraktivne, tako ’’izvučene’’ iz opera, niti su za kraj koncerta.

Horska numera iz IV čina Bizeove Karmen i Donicetijev sekstet iz Lučije od Lamermura. Svašta. Kao i u numerama Mozarta, bili su tu još neki poveči, ali zaista nisu vredni pomena, pa je većina   pevala bez, a ’’ti neki’’ uz  ’’bukvar u ruci’’ (note). Domaći zadatak neispunjen.

Dakle,  bez velikih  komentara, sem da je  kraj  bio ipak srećan, niko nije pao sa sanduka, iako je  po troje solista bilo zbijeno na tom uzasnom mestu. Sanduci izdrzali. I publika. Naravno, slede aplauzi, naravno, bilo bi ih i više, a i manje, kao što se uvek dešava kada izlaze solisti da se poklone publici…. ali…..  solisti  nisu izašli da se poklone publici, nego su oni, zatečeni sa poslednje numere, stojeći na sanducima, mahali ovima koji su otpevali svoje, da dođu i da se popnu na iste, pa šta bude. Režija? Ma koga ja dozivam…… Sanduci izdržali, a i publika.

Gala, osta prazna sala, sve će to proći, a operski cirkus  opet doći.

Novi dan je na pomolu.

 

Laura Miletić

Ceo tekst obljaveljn na P. U. M internet portalu:

https://pravoumetu.com/2021/05/20/gala-koncert-va-pensiero-laura-miletic/