Bolje ništa, nego svašta, Verdi, Trubadur, Opera Beograd, Dragutin Matić, Sanja Kerkez, Janko Sinadinović, Nataša Jović Trivić, Nenad jakovljević, Tatjana Mitić, Dejan Savić, dirigent

BOLJE NIŠTA NEGO SVAŠTA

ili

Janko (saberi se)

ili

Levo, desno, eno moje lože, alˈ do nje doći, pomozi Bože

 

Jedva dočekah priliku da uđem ponovo u salu Narodnog pozorišta i da slušam, makar i koncertno, izvođenje  Verdijevog Trubadura.

Ali, ne možes da uđeš ni lako, ni brzo. Prvo te „izmere“, onda te  špricnu, ok, red je, potom  mi tutnuše neki papirić u ruke, ja mislim program, kad ono…. Upitnik, da popunim i vratim, ako dobijem Covid da znaju …. e tek tada možeš, ali na kros. Kroz holove, parter, između sedišta i publike, uz stepenice, do mesta. Okolo, naokolo. Da me neko pita zašto, ne znam. Da ja pitam zašto, ne znaju. I tako….. a na galeriji do koje smo tako kružili, nikoga. Vrata od sale zatvorena (19:50), ni jedne razvodnice, sve su  na suprotnoj strani. Valjda mi, „levaci“ pretimo… koronom, šta li je…..

Scena lepa. Svečana i topla. Dobro je. Hor, orkestar, na bini. Horisti u svečanim odorama, orkestar, kao i uvek, šaren. Jedna „druga violina“ u napi..u. Niko da joj kaže da ovo nije grand, ni noćni klub… nema veze, neka bar neko, od svega osamdesetak, u operu  zaljubljenih  duša u publici, pari oči. Ionako  ništa drugo nije bilo za gledanje. A kada nema na sceni dekora, kostima, prave predstave, čovek svašta vidi.

Elem, izađe dirigent, Dejan Savić, onaj što me tužio za povredu svoje duše. Ja ni večeras nisam primetila tu „povređenu dušu“, samo njegovo bezdušno teranje tempa, ne obazirući se da li solista ima neku zamisao, da li želi neku frazu da malo izvaja….. ne, duša mu u nosu, pa tera tempo….. Povremeno je i bilo pristojno, što se tiče dirigovanja i orkestra, cak veoma pristojno, a što se tiče samog hora, „Big Lale“ (Đordje Stanković) je izvirio na tren da bi pomogao horu za „A cappella“  numeru, ali avaj. Avaj. Altovi su bili van svake intonacije, soprani drže svoje, nasta intonativni užas. Nema opravdanja, nije urađeno, a ni svi solisti nisu baš mnogo radili, ili se to nije čulo, sve jedno.

Da se razumemo. Znam da je svima teško, ali ne znam zašto. Znam da uslovi za predstave nisu sjajni, ali, šta sad. Dakle, ja imam mišljenje da, ili nešto radi, pa uradi kako treba, ili nemoj uopšte da radiš. Za sve branše, situacije i stanja.

Elem, ispred solista pultevi. Ne kod svih. Vizuleno loša stvar. Pitanje za…. režiju, soliste, upravu, rasvetu….. Da li je iko osmislio i objasnio kako treba da izgleda koncertno izvođenje, jer jedan solista stoji i peva, drugi pokušava da glumi, pa pomera stolicu na kojoj sedi, treci sedi i peva…. Vizuelna papazjanija…. to je specijalitet ove kuće….

A o solistima…..

Neki sjajni, neki pristojni, neki loši, neki smešni.

Dragutin Matić, sjajan. Da se podsetimo zašto. Zato što peva fantastično jer je sjajan bariton. Fascinantno dugi dahovi, izvajane fraze, dirljivo i sugestivno pevanje, te čak i ovako, koncertno, doživesmo Grofa Lunu kao da je na sceni. Bravo Dragutine. Nedostajao si nam.

Sanja Kerkez, Leonora. Veoma solidna. Zašto samo to? Ima divne visine, temperament, ali i nežnost, shodno ulozi. Ali i dalje nema dobre dahove, a donji registar se izgubio. Kada bi se glasovi ravnali samo po  delu gde je glas najbolji, mislim soprani, kao i tenori, samo po visinama, ili altovi i basovi po dubinama, onda bi Sanja bila odličan sopran. Ali….. iako kantomani vole da cuju „visoko C“…. jedan ton ne čini kompletnog pevača.

Nataša Jović, kao Acučena  je samo dobro počela, ali nije tako i završila. I to je sve.

Janko Sinadinović kao Manriko me večeras baš zabavio. Hvala na tome. Jer Janko peva kako hoće, kad hoće i šta hoće, a na način koji on hoće. Eto pevača. Unikatnog u svemu. Malo sedi i peva, malo stoji, malo upada gde ne treba, a ima note, pa se čuje dirigent kako ga opominje „Janko“….  a Janko se zaneo. Čak je pokazao sklonost ka  dirigenstko-baletskim pokretima. Sam je sebi taktirao, da mu bude lakše da se iskaže. I tako sve do pred kraj. Pevao, pevao, disao gde je hteo, vajao „respirator fraze“, a onda se umorio, pa je malo dao po falsetu….. uobičajeno. I on je hteo da me tuži, al nije. Možda će sada, ako se okuraži. Ima primer. Jer, pretpostavljam, i njegovu dušu sam „okrpila“. Savet…. ne idi Janko za svakim…. prvo se raspitaj da li sam nešto izmislila…. Valjda te najmiliji snimaju, da te imaju za uspomenu. Pa oslušni malo, informacije radi. Ili pogledaj partituru, da vidiš da u jednoj frazi, JEDNOJ, nema dahova na „parove razbrojs“ … jedan, dva, DIŠI, jedan, dva, DIŠI. A možda grešim. Možda je Janko imao COVID, pa mu ponestalo daha. U tom slučaju, Covid kod njega traje desetinama godina. Ma samo neka prođe, da je živ i zdrav, pa neka i ovako peva, ko ovako peva, pevaće i dalje.

Nenad Jakovljević i Tatjana Mitić, bili, stajali, pevali.

A publika… malobrojna, kao ufiksana, ili je i ona skinuta sa respiratora. Nit  tapše, nitˈ diše, ćuti i…. ode posle predstave. Bilo je tu dobrih stvari, tercet, duet…. arije… za aplauze. Ništa, tu i tamo tap,…. tap…. Valjda se plaše da mašu rukama previše. Neka ih, neka idu. Doći će neka druga publika, ista…..

A onda, izađosmo kao ljudi, bez šunjanja po pozorištu. Zašto nismo tako i došli….. pitajte radio Svrljig, možda oni znaju, pošto ovi ne znaju.

Lepo toplo veče, lagano odosmo kući pitajući se kada ćemo imati na sceni normalnu opersku predstavu?  Ove delove što nazivaju raznim imenima i što nam nude po raznim mestima, kao zamenu za operu…. hvala…..

 

Laura Miletić

Solistički koncert, Mirjana Matić Nedeljković, operska pevačica, Milan Nedeljković, dirigent, Dom vojske, orkestar Stanislav Binički

Mladost ispred zrelosti

Ni jednog momenta nisam imala dilemu na koji koncert otici ove prvooktobarske lepe večeri – Na “Veče vokalno-instrumentalne umetničke muzike” (objašnjenje o nazivu malo kasnije) ili na ambijentalni kamerni koncert Narodnog pozorišta “Opera u vašem kraju”.

Iako me, iskreno, samo jedan deo operskog koncerta zanimao, prevagnula je mladost.

Sve ostalo je zrelo, prezrelo, samim tim i posustalo.

Svečana sala Doma Vojske. Razmak stolica ispoštovan. Publika nije. Opet smo programe dobili pet minuta nakon objavljenog početka koncerta, a to znači da uvek kasne, u svemu, pa i u tempu… posle ćemo. Sala ispunjena u ovim uslovima. Profesora sa Akademije prilično. Kolega pevača, zanemarljivo. Rebus?

A odabrani program šaren, zanimljiv, bio bi odličan, da ne beše toliko Rusa, da je bio drugi orkestar i drugi dirigent  i da  jedna lasta ne čini ni jato, ni proleće, ni koncert….

Mirjana Nedeljković. Za mene i dalje prepoznatljiva Mirjana Matić.

Volim njen glas. Glumu. Ubedljivost. Izražajnost. Temperament. Energiju.

Ciklus ruskih i italijanskih pesama i dve arije. Svaka pesma je bila  dirljiva i ubedljiva Mirjanina priča. Mirjana ume da dočara različite epohe, atmosferu kompozicije, sopstveni doživljaj.  Lepota glasa, divne fraze. Od arija sam više očekivala, ali…. posle ćemo. ….

I sve bi  to  i večeras podarila publici na najvišem nivou, da nije bila sputana. Od strane orkestra i dirigenta.

Ali…. Pile ili kokoška…  nije bitno.

Dirigent za koga sam prvi put čula, Milan Nedeljković, nije baš umeo da obuzda “vojno-muzički napad orkestra”, a nisam videla ni da se trudio. Sve je bilo…. kako je, tako je. A bilo je preglasno, nespremno i neusklađeno, uglavnom. Tu i tamo su pokazali da možda i mogu da budu prostojni, ali ne sa ovim kompozicijama, posebno ne sa Bizeovom “Arlezijankom” i Sibelijusovim “Andante Festivo”. I da se kratko vratim na naslov koncerta… ”vokalno-instrumentalna umetnička muzika”…. Šta to znači, “umetnička muzika”? Uvek se na takve naslove zgranem, uvek me zanima ko to osmisli i šta je pisac hteo da kaže ? Orkestar nije bio na nivou umetnika, te je naziv promašen. Uvek se pitam kako je moguće da visokoškolovani muzičari ne mogu da odsviraju bar pola napisanih “tonova”, već sviraju bilo šta, dok se ne “uhvate u kolo”…. Večeras horna i oboa….. a  ostali su se utopili u masu, a bilo je svega.  I uvek se pitam kako je moguće da dirigent ne prati disanje i zamisao soliste. Mnogo se pitam. Jer, Milan je imao svoj nepromenljiv tempo, a orksetar svoj nepromenljiv forte. I ćao. Mirjana, snađi se. I jeste. Prevagnuo je njen glas, smirenost, sugestivnost, sposobnost da se ipak dovoljno kultivisano nametne. I da. Mirjanin sopran je veoma svež, postojan, izjednačen u svim registrima. I na sceni je ubedljiva. Zašto je nema u našoj Operi? Plaše se dobrih pevača, pa im ne daju šanse. E zato sam odabrala ovaj koncert, umseto “onog”.

Hvala  Mirjani za ovo lepo veče, sigurna sam da je moj izbor bio pravi.

 

                           Laura Miletić

 O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://umetnickihel.blogspot.com/2020/10/solisticki-koncert-mirjana-matic.html