Verdi, "Travijata", Beogradska opera, Dragutin Matić, Dejan Maksimović, Snežana Savičić Sekulić, Đorđe Pavlović, dirigent. Isidora Stevanović

 

Ko čeka, dočeka

ili 

Dočekasmo konačno

ili

Konačno dočekasmo

 

Ova verbalna zavrzlama u naslovu je posledica neprirodnog toka koji nam se desio. Zasto?

Prvo smo preko godinu dana  čekali milostinju svevišnjih planera, izumitelja dogadjanja i realizatora operskih ponuda da se nešto konkretno pomeri sa nulte tačke pod imenom (zbog Covida). Bilo je tu svega, ali to preskačemo  u pisanju, da ne bi, umesto impresije o sinoćnoj Travijati,  nastao traktat o upravničkim ludostima. Mada, uz svu dobru volju za prihvatanjem  objašnjenja za njihove razne promašaje, bili smo i strpljivi i tolerantni. Iako smo dobijali, a bolje da nismo, neke poluponude za neke polukoncerte koji nisu bili  vredni pažnje, jer smo gledali naše, uglavnnom, polupevače, kako stoje na sceni kao karijatide  i otvaraju usta imitirajući delove opere, i svaki put se nadali da će se, dok se ne  vrati celokupna operska predstava, bar malo pomerati na  sceni, ali avaj,  nisu. Režija, šta li? Mislim, pa nisu osakaćeni, a ni bogalji (fizički, zaboga). I tako…. dan za danom, mesec za mesecom, i…. dočekasmo i taj trenutak istine. Opersku predstavu Travijata.

Radosno smo sinoć ušli u Operu, veoma lako i bez lavirintnih ponuda stigli na mesta koja smo odabrali. Videli drage ljude, proćaskali ubrzano i  jedva čekali početak, jer svi smo bili željni prave operske scene. Sala punija nego tokom redovnih predstava.  Lagani žamor u tako dugom iščekivanju predstave.

Ali…..

Pogled na orkestar me obeshrabrio u prvom momentu, jer je bio planski prepolovljen, a ja sam se, znajući stanje našeg orkestra u punom sastavu, pitala kako će sve to da se odvija, a naročito kako će, meni posebno jaka i  dramatična, jedna  scena u Travijati, i kako će to  da zvuči sa par gudača i duvača. Međutim, dok sam se ja pitala,  muzičari su se, uobičajeno, usviravali, ko je duvao, ko je udarao, a vreme je curilo, nestrpljenje raslo, a sat pokazivao 18:40. E onda se i to malo muzičara udaljlo sa svojih mesta, osta ,,rupa,, prazna. Ju,  pomislih, neko je umro, nema predstave. A niko ništa ne govori. I tako sve do 18:50, gde se jedva okupiše i uz mlađanog dirigenta  Đorđa Pavlovića, počeše, KONAČNO. To je objašnjenje naslova.

Da li zbog lepote same opere, duge apstinencije nemanja predstava, lepog vremena, radosti što sam tamo, tek….. meni se sinoćno izvođenje veoma dopalo. U celini, da. 

Da ne budem preoštra, jer ovog puta nije ni bilo razloga (bar ne mnogo izrazenih), a uz sve što se ipak nesmotreno dešavalo, a nije baš bilo kako treba…. predstava  je ipak  bila veoma dobra.

Čak je i taj i takav orkestar bio pristojan.

Imali smo jednog mladog soprana u ulozi Anine, Isidoru Stevanović,  što je bilo pravo osveženje, i, uz dobronamernu opasku, jer  ima jako kvalitetan i  veoma jak glas,  za tu ulogu mora da ga malo uobliči, da ne kazem utiša…. ali svakako nam prija neko ko ume da peva….

Troje glavnih tumača rola….

Alfred   Žermon, Dejan Maksimović, raspevan, siguran, večeras nisam brinula, kao što mi se dešava kada on peva, dakle sasvim, sasvim, za mene baš iznenađujuće dobar. I pevački i glumački. Bravo.

Žorž Žermon, Dragutin Matić…. fantastičan. Posle duze pauze u mom slulšanju njegovog glasa, imam utisak da je opet prevazišao sebe. Sjajan pevački, sa fascinantno dugim dahovima u frazama,  uvek to naglasim, jer sam inače fascinirana pevačima koji imaju ,,dobre i duge dahove,,…. glumački je bio još bolji. Najbolji. 

Violeta Valeri, S.S.S….(davno sam objasnila razlog moje upotrebe inicijala kod umetnika) večeras odlična. ODLIČNA. Divne fraze, prekrasna piana, dobra gluma….. moze li ovako opet? Bravo.

I tako….. u nekim duetima Žorža i Violete, u nekim dirljivim momentima na sceni, skliznu mi po neka suza. 

Dovoljno da kažem da je predstava bila dobra. Hvala, i čekam vas opet, ovako nadahnute i uverljive.