Narodno pozorište Beograd. Opera Beograd. Đakomo Pučini, Madam Baterflaj. 100 godina beogradske opere. Kikuko Tešima, Kikuko Teshima, Leonida Bokan, Željka Zdjelar, Svjetlana Lovčević, Dejan Maaksimović, Miodrag D. Jovanović, Adrian Morar, dirigent, Piše Laura Miletić

100 godina uspona i padova, 
od Madame Butterfly,

do Madame Butterfly

Proslava 100 godina beogradske opere??????

ili

Jeftini trikovi

ili

i mi imamo isto što ste nam večeras predstavili….

malo gore, malo bolje….

Čemu bacanje novca?

Ili je „deal“ u pitanju?

Mrak ima svoje čari, sve se završi, niko ne vidi….

O tom, po tom….

„Zbrda, zdola“,  eto je za časak rola, proslavićemo sto godina, bez plana i elana, uz kumovanje operskog klana

A i ja ću da pišem na preskok, jer je i predstava Madame Butterfly, povodom 100 godina od prve operske predstave u Narodnom pozorištu, napravljena bez bilo kakvog reda, bar je tako delovalo, bez poštovanja KUĆE i umetnika u njoj. Kakvi god da su, naši su. Naša je proslava. Moja, Vaša, Naša.

A vi dovodite goste. I za proslavu stavljate operu za koju, ako nemate glasove, a nemate…. bolje da se sakrijete. Čemu takva površna priča? Kome? Zašto?

Postoji li IKO, kome je stalo do stvarnog, bar pristojnog, uspeha opere?

Digresija…..

Večeras, sasvim slučajno, a možda i „namešteno preko viših sila“, ahahhaha, upoznah ljude koji pevaju u Operi, o kojima sam pisala, a nikada se nismo, do večeras,  upoznali,  a koje sam svaki put kudila i blatila…. I ?  Neki, u trenu upoznavanja, meni simpatični, jako, promenismo par rečenica, možda sam i ja njima ok, a možda nisam, nije važno…… A neki…. ? Nikada mi neće biti u ovom opisu. Ali će doći na red, zasluženo, samo malo kasnije.

Da se vratim na PROSLAVU.

Koktel na prvoj galeriji DESNO, u pauzama, za samo odabrane zvanice…. Koktel na drugoj galeriji, nakon predstave, samo za zaposlene….

A publika došla da proslavi 100 godina.  I dobila…. 00, konzerve i plastične flašice i šarene slamčice, ali da plati, naravno.

KAKO VAS NIJE SRAMOTA LJUDI KOJI DOLAZE JER VOLE OPERU????? KAKO VAS NIJE SRAMOTA  ONIH KOJI JURE DA KUPE KARTE ZA PREMIJERE, a karata NEMA????? KAKO VAS NIJE SRAMOTA DA PRAVITE KOKTEL ZA ZAPOSLENE, a da tu nema  PUBLIKE od koje živite, jer bi u protivnom   zaposleni  strikali, kao sto strikaju, VEĆ.

A da krenem od početka, sad se setih.

Koktel nije bitan, samo pokazuje stanje propasti i ludila, jer nema pravu osnovu i ideju.

Ako mene pitate….100 eura  kratak savet.

I sad me prijavite, što pišem cenu, ahahahhahaha.

Dakle….. početak svečanosti kasni, kao i svuda kod nas…. jer, zaboga, mora da se dȃ na značaju. Kakvom, kome i zašto? Većina je  samo mislila na koktel, popili piće  u pauzi i pre kraja su se razbežali  kao bubaruse, da pojasnim…..

Početak, kao i pre 30 godina….. Govornik pričao, nije baš sve tačno izgovorio, kao da tekst nikada pre izlaska na scenu nije video, ali, ne zamerite, žena nije stigla da ga obuči kako se šta izgovara, a možda i ona ne zna….. već smo bili svedoci neznanja dotične….. ipak, moj slobodan sud o tome, ali ….. sigurna sam u ovo što pišem….

Prozivanje zaslužnih primadona koje su pevale ovu zahtevnu ulogu (valjda je samo to bio cilj proslave, jer su samo one pozvane na binu i da im se uruči buket cveća??????? Za sve što su dale tokom života u Operi?????…. Sramno! A pre toga je išao govor o osnivanju, razvoju i sadašnjem stanju opere, uz nekakve slike  na platnu… nisam skapirala..)  Primadone… Gospođe….. Radmila Bakočević, Radmila Smiljanić, Vjera Miranović Mikić, i, na kraju spiska….. Jasmina Trumbetaš……

Teško mi je …. ali moram da prokomentarišem.

Primadonne i Umetnice….. SVE, sem novokomponovane direktorke opere, koja se pojavila u vrišteće crvenim čakširama, ili pumparicama, sa cizmicama kao totica, i crvenoj bluzi, ili šta već, nije važno…. kao ukrotiteljica mačaka u Donjem Gospiću…..

Dakle!!!!!

Koji vam je ……. poriv?

Upravnica je beznadežna po pitanju izgleda, ali ima neki umetnički kredibilitet, pa sad….. ko joj oprašta izgled, JA NE!!!!!, ali  ima vrednost, priznatu u svetu…..

Jasmina….. ma dajte….. kič priča i izgled, komšije, stranke, bla…. bla…. bla….  Za mene….. sunovrat.

Muka mi je !!!!!

Ja volim UMETNOST!!!!!

OPERU, KONCERTE, DRAMU, BALET!!!!!!

Volim školu, gde se mladi edukuju, fakultet, da se dodatno obogate…. sve što vodi napredovanju.

A onda….. imamo predstavu koja nam ništa ne prikazuje.

E, sada krećem u opis ovoga ….. NIŠTA

Svi protagonisti, SVI, sem gošće, kao pevačice… KAO…. uobičajeni….. manje više, solidni. Gore, dole, solidni.  Navikli smo na ovakve. Dejan Maksimović večeras bolji nego inače…. nije bio u „plačnom stanju glasa“…… več veoma jasan, energičan…. direktan. I, zato, DOBAR.

Ostali baš ok…. čitate dobro, OK.

A gošća???? Kikuko Tešima.

Jedan glasovno neuravnotežen sopran koji je nekada neuk, neusklađen i FALSCH do bola, ali pevačko neznanje pokriva  nekakvom glumom….

Sve u svemu, da ne ulazim u detlalje, jer su iscrpni…. JEDNA PEVAČICA IZGUBLJENA U TRENDU.

Koliko ima godina, šta  je bila, gde je pevala…  ne zanima me.

Imali smo je kao gošću…. utisak….. NIŠTA. ZABORAVIH JE.

A imali smo i gosta dirigenta (Andrian Morar). Nepotrebno, uz ovakvog solistu. A dirigent sjajan. Pokrenuo orkestar koliko god je mogao, koliko su oni hteli, a jesu. Odličan zvuk, divna i dirljiva dinamika, jednom rečju…. BRAVO za Adriana Morara.

I tako, slavimo uz goste, jer naše nemamo ??? Moramo  (opera) da se pokažemo NEKOME…. Sponzorima, npr. Ili uticajnim ljudima…. Ali slabašan beše prikaz.  Pored nas je, slučajno, za vreme prvog čina, sedela trenutno najvažnija ličnost u BO, miljenica direktorke,  Jasminino SVE, miljenica i mnogih koji  nemaju svoj identitet, pa su se tu  pronašli….. Ako već ne znate njeno u svetu slavno ime, neće vam pomoći da ga ovde napišem i deset puta. Devojka koja  KAO peva i ima ovacije po svetu (verovaću  samo kada  budem čula i videla njene snimke), ovacije se svuda režiraju,… a nevaspitana, sve vreme prvog čina, tipka mobilni telefon koji svetli u mraku, uporno tipka i ne odustaje…. valjda čeka da joj jave, da su potpisane diplome kojima se nada i za koje se dobro pobrinula da se preko noći ostvare….. a meni je smetala, jer sam ja došla da nešto čujem…. a ne da me remete neotesani „umetnici“…. I ne samo ona, smetaju mi svi ovisnici o tehnologiji koji ne mogu da istrpe sat vremena bez svetlosti malenog ekrana. Kada će to da se reši, da se ukinu mreže u sali, kao sto je nekada bilo u Kolarčevoj Zadužbini… pitaćemo dve mapetovke. Aplaudirale na kraju kao sumanute… dirnute „uspehom“ predstave, a naročito detencetom koje se našlo na sceni, preslatko, ali totalno neumesno, maleno je, spava mu se, čačka nos, grli „majku“, maše publici, trčkara, zapitkuje….. pravo dete. A publika zaboravi na sve, i razdragano tapše detetu. Kakva predstava. Eh, ima dece i u drugim operama, ali se ne pojavljuju na kraju, uz soliste. Ili se pojave, i odu. Deca su samo „dekor“ u predstavama. A jeftinoća i površnost su  kod nas uvek bili na prvom mestu.  Tako se dobijaju aplauzi za NIŠTA.

Proslavismo 100 godina ovako. Kako? Onako.