Umetnički san?
Ovo?
Ne, ne, neeee…
Probudila sam se, na sreću….
Radovala sam se večerašnjem „Sanjanju umetničkog sna“ povodom pet godina
postojanja Instituta za umetničku igru. Volim ih. Mladi su. Talentovani,
neobični, sveži. Imali su divne predstave i događaje. Verovala sam da će
večeras biti isto tako dobro, iako sam znala da, kada je proslava, i kada
„mora“ da se prikaže sve što je važno u tom Institutu, postoji opasnost da,
recimo, traje predugo, što je i bilo. Ali..... Kamo sreće da se na tome
završilo. Nego nije.
Odavno se nisam ovako neprijatno iznenadila i prilično iznervirala. Nisam
očekivala od „njih“ da tako zataje.... u svemu.
„Svečana akademija“ je model za koji sam mislila da je uveliko, kao
pojava,skoro sasvim istrebljen, jer je totalno prevazidjen, sem ako ga ne
upražnjavaju političari ili njima slični za neke proslave. Ovo večeras je bilo
gore nego akademija.
Prvo nas je u holu dočekala neuspela imitacija Marine Abramovič. Marina
je unikatna i zašto se ljudi trude da imitiraju bilo šta što ona radi, kada je
to, prvo, nemoguće, jer nisu Marina, a drugo, postaje groteskno. Dakle, dvoje
je stajalo na sredini hola Doma kulture „Vuk Karadžić“, i dok su ljudi
pijuckali i ćaskali, dolazili i odlazili, oni su imali performans pod nazivom“Jedan
kroz jedan“, zapravo „prali su zube“ jedno drugom neko vreme. Belo oko usana i
pokreti ruku su delovali da su pušteni iz neke institucije u koju niko ne želi
da ide, razumete. Onda su se sklonili.
Uz akademskih skoro 20 minuta kašnjenja, ulazeci u salu, dočekala nas je
na sceni jedna od učesnica večerašnjeg programa, sa, meni nerazumljivom porukom
ili prikazom nečega štoje iznerviralo veći deo publike. Devojka je stajala sa
mikrofonom u ruci i besomučno ponavljala par rečenica, npr:“ Gotovo je. Tačka.
Nema više.....“ ili tome slično, nisam upamtila, jer sam htela odmah da odem.
Početak nije obećavao, kao što je i bilo.
E onda je krenula priredba na nivou učenika osnovne škole u selu
Troštice, ispod Golije. Pa i tamo bi bolje osmislili i potrudili se da daju
maximum.
Sve sekcije Instituta su bile prikazane. Klasičan balet, moderan ples,
narodne igre.....
I to je trajalo, i trajalo..... i bilo je jadno, neuigrano, nezanimljivo
i neprofesionalno. Jer, Institut upisuju diplomirani srednjoškolci , ne početnici.
Ovo je bilo gore od svega. Svaka devojka je igrala kako i koliko je umela.
Momci nešto bolji, ali ih je manje. Program očajno koncipiran. U delu narodne
igre, devojke prilično gojazne i trome. Ne nasmejane. Nekako, teško im.
Balerine takodje. Drusne, neuke, trapave. Ne sve, naravno.
Onda je došla pauza. Malo optimizma mi se povratilo. Udahnula sam vazduh
i proćaskala sa dragim ljudima.
Kad, moja radost je kratko trajala. Početak drugog dela je bio najavljen
od strane dekana Instituta još pre celog dešavanja, kao iznenadjenje za
publiku, jer morale su da se dodele zahvalnice ljudima koji puno pomažu rad
ovog instituta od samog početka, ali neće biti govorancija, ljubljenja i svega
sličnog. Svi će već stajati na bini, podeliće im se to, zahvaliti i, idemo
dalje u program.
Kao i svaki rukovodilac, i ovaj je slagao. Gospodin je uzeo „banku“ na
bini, mleo, mleo, mleo, pokušavao da bude duhovit, prozivao ljude, neki su
govorili, neki su cupkali, bili su predstavnici i zvanice iz raznih
institucija. Ali, pitanje koje postavljam: Da li su znali da je proslava,
da će biti na bini, da će dobiti zahvalnice? Pa i da nisu bili na bini, da su
samo došli na proslavu, sram ih bilo kako su izgledali. Dronjavi, neukuno
odeveni, bez imalo poštovanja prema dogadjaju. Da li idu tako na Slave kod
prijatelja? Ne, sigurno. I, uglavnom, to je trajalo kao gladna godina. I opet
Marina u pokušaju. Uz neke kristalne komade, umesto povelja dobili su i po
torbu....platneni ceger, kao što je bilo deljeno na predavanju Marine Abramovič.
Copy-paste. Jadno.
E onda je nastavljeno mučenje publike, sa nekakvim poluperformansima i
neizdrživom škripom koja je dopirala iz nagarenih zvučnika, jedno bezobrazno
maltretiranje publike, maltretiranje koje je trajalo predugo. Umetnička vizija
nečega? Može, ali u njihovim kućama. Ovo je bilo sramno. Ovo je bilo mučenje
publike. Kinesko.
Stvar je samo delimično popravljena poslednjom numerom koju smo već
gledali, Zeleni Bolero. Ili je to meni bilo, posle svega, kao dar sa neba. Samo
da me niko ne muči.
O koreografima, koncepciji i izboru programa, izvođenju i trajanju, na
žalost, sve najgore. Nisam tako nešto želela ni u tragu.
I, naravno, na kraju, sam kraj. Šarenica gora od Žikine. Bina punija nego
sala. Izvođači, profesori, sardnici, gosti... i ko zna ko sve.... stoje,
aplaudiraju. Publika ode, oni i dalje stoje i raduju se. Blago njima.
Više ne idem na ovakva dešavanja, samo na predstave, jer su tu jako
dobri. Njihov „umetnički san“ se pretvorio u golgotu na javi. Nemojte
više. Samo igrajte. To je ono što umete.
Tekst u celosti objavljen na internet magazinu PUM
Nema komentara:
Objavi komentar
Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.