Dokle?
Dokle?
Dokle?
Piše jedno,
dobijem drugo?
Gde to ima?
A za moj novac.
NOVAC NIJE BITAN
Pre izvesnog vremena, 2017. najavljeni i prikazani Pajaci, sami za sebe. Pisala
sam o tome. Karte po punoj ceni.
Novac nije bitan.
Posle toga..... Moć sudbine, 2018. i ’ladno’ bez uloge Preciozile.... presedan
kakvog nema. Pevačice mezzo faha, sve nadobudne i pune sebe, baš u toj
predstavi nisu htele da menjaju koleginicu, nisu htele da pevaju..... (ili
nešto drugo) znalci izbacili ceo deo opere..... CEO DEO OPERE!!!!! .... ostah
osakaćena za omiljeni deo, opet za moj novac....
Novac nije bitan.
Evo sada opet, dakle jednom godišnje,
imamo ujdurmu. Ova se zove Nabuko. Umesto Nikole Mijailovića,u naslovnoj ulozi, pojavio
se Miša Jovanović. Promena na par sati
pre predstave. Ljudi šokirani. Hteli
jedno, uvaljeno im drugo. Zvanično objašnjenje...... TEHNIČKI PROBLEM.
Nonsense. Laž. I .... Nedoumica..... šta
znači „tehniički problem“? Kod pevača, u
direkciji opere, kod krojača, ili
ložača?
Znamo, na žalost. A značete i vi, publiko, ako već niste
saznali.
Ja sam na predstavi bila. Kupila karte, za moj izbor i moj novac.
Novac nije bitan.
Protumačite kako hoćete. Uprava misli da
je publici sve jedno. NIJE. Ali Uprava
je gluva. Neuka. Bahata. Samoživa. I zlonamerna. I prema kolegama i prema
publici. Samo su sami sebi dobri. Jaka stvar.
Tako da..... predstava je održana,
„njojzi NE hvala“, jer raditi nešto na silu nikada nije dalo lepotu.
Ipak, iako su se svi
trudili, zaista, na sceni je
izgledalo ovako: Svako peva za sebe, čekaju jedni druge, rezija za odstrel.....
kao na koncertnom izvođenju..... svi
samo stoje i pevaju. Aman. Posebno
večeras.
Verujem, bar bih se ja tako osećala, da
se poremeti sklad proba, promena kolega i volja ansambla..... ja bih bila u
čudu,..... ili bar nespokojna. Pa ovo nije amatersko društvo, pa se Mika
razboleo, a uleteo Pera.....
Mnogo su ozbiljnije stvari u pitanju.
Pitajte Upravu, oni bi trebalo da znaju,
Ali, i da razvedrimo....
Jedna preko puta druge..... JA i gospoja
direktor.....
Redosled bezobrazan, ali .... kako ONA
prema meni (publici) tako ja prema njoj.
Strelja me pogledom, misli da ne vidim.
A ja se zabavljam. Ja ne moram ni da gledam, ni da slušam predstavu. Ja sam
publika koja može da spava, ako joj se spava. Ili da ode, ili da uživa, ili da
negoduje. A ako me dotična često gleda,
a predstava teče, kakva je kao direktor, kojoj je dužnost da posmatra ansambl, a ne da zeva
da li se ja smejem, ili držim glavu među rukama od očaja. Jedino, ako će iz
toga nešto da „uhvati“.... i da promeni..... SKROMNO SA MOJE STRANE.... i DOVOLJNO NA TU TEMU.
O pevačima i predstavi..... kada sve
bude normalno.
A čuvena rečenica koja se giba po hodnicima uvaženih
dvorana u kojima bi trebalo da caruje
kvalitet, a dobijamo skart :“Svaka čast na „izuzetnom angažovanju celog
ansamla“..... PA TO IM JE POSAO. Za platu. Za socijlano. Za penzijsko. Minimum.
Toliko......
Ipak ... dodatak, jer su protagonisti zaslužili po neku reč, od mene, bar.....
Naslovna rola, Nabuko. „Upao“ Miodrag. D.
Jovanović. I sve pohvale. Miša nije samo „upao“ i „odradio“. Miša je bio, kao i
uvek, veliki profesionalac, spreman na SVE. I sve nam je dao. Svoj maksimum.
Glumu, harizmu, angažovanje. Za svako poštovanje. Mnogi bi mogli od njega da
nauče šta znači biti „umetnik“ kada zagusti. Bravo.
Abigaila, Sanja Kerkez. Hm..... meni
se dopala. Iz nekoliko razloga. Prvo, mnogo je kvalitetnije pevanje nego
unazad neko vreme, ma kako to neko tumačio, ali ljudi ne prate detalje,
nijanse, u ovom slučaju, dahove, fraze, glumu i piano pevanje koje je veliki
Djoka pokrivao na tone. Nekih bravuroza nije bilo, ali.... ukupno.... dopalo mi
se. Bolje nego pre.
Ismail, A. Dojković. Greška.... pevačka?
Jel'? Greška, da... e sad, čija, koja, zašto?.... Čovek izaziva smeh..... i do
sada, i od sada. Imaš sliku, nemaš ton, imaš dahtanje, propinjanje, izduvavanje,
stenjanje, ali, nemaš osnovne NOTE (uglavnom muk i pusto zevanje na operski
plafon, čak nije ni lajanje na....). Idemo dalje.
Fenena, Ljubica Vraneš. U ovom slučaju,
iako nije za poređenje, ali mi se tako namestilo...... imaš ton, ali slika je
jednolična. Bezizražajna. Nisam skapirala lik. Uplašena i očajna ćerka, besna
na polusestru? Ponižena? Ljuta? Ne znam. Bilo je samo jedno hladno stajanje i dobro
pevanje. Ali nije bio komplet – lepinja je bila bez luka.
Zaharija, Ivan Tomašev. Kao i uvek.
Zapravo, htela sam posebno njega da slušam. I uživala sam. Tomašev je uvek
veliki pevač. Kvalitetan, dirljiv, topao, profesionalan, sjajan.
Uživala bih i više, da
se veliki Djoka nije, zajedno sa
orkestrom, iživljavao u nadjačavanju pevača i maltretiranju publike.
Orkestar.... Eh.... A tu je i pokojnik
samo izvirio na neko vreme, da vidi svoje stado, i pošto mu se nije dopalo,
odustao je od slušanja, i potonuo opet u mrak.
Imali smo i gosta u direktorskoj loži.
Ovog puta nije smeo da saginje glavu, ipak je tu bila šefica opere. Prošlog
puta je bio slobodniji, pa je reagovao kao svaki normalan čovek kada doživi
šok. Sramota me od gosta. Izvinjavam se u svoje ime, što nam je opera ovakva.
Unikatna u lošem.
I da začinim režijom, nisam odavno. Pa
da sačekam još neko pisamce..... Režija za odstrel. Toliko. Prepoznaće se. Pa
neka uzmu plajvaz u ruke, i bojice.
Idemo u decembarske noći. Možda nam se
posreći.
Ceo tekst je objavljen na internet magazine PUM:
Nema komentara:
Objavi komentar
Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.