Toska, Ana Rupčić, Janko Sinadinović, Miodrag D. Jovanović, Aleksandar Stamatović Mihailo Šljivić, Darko Đorđević, Iskra Sretenovič, Ana Zorana Brajović, dirigent.

 

 

Preuzeto sa:

 

https://pravoumetu.com/2021/10/16/ili-toska-ili-koska-laura-miletic/

ILI TOSKA, ILI KOSKA

 

 

Nova uprava

 Njojzi hvala!

 Uvališe nam Tosku,

Kao žabi kosku

ili

 

Zašto sam do te mere lakoverna i naivna i uvek pođem na predstavu sa ogromnom željom da mi bude lepo, iako znam ko peva….. a UVEK se nadam da će baš ovog puta biti dobro

 

Avaj……. NEĆE!

 I uvek se zaje…..

 Bar ovde.

 Bar u našoj operi.

 I u …poslednje… vreme, koje jako dugo traje.

 Večeras Toska, a pride iznenađenja….. razna.

 Bina. I deo. Bina kao četvrtasta kada, manjih dimenzija po dužini i širini,  ali  veoma duboka. Taman da stane po neki solista, zbijeni hor i….. basta. Nema hodanja, bar ne na kakvo smo navikli. Nema dobrog dela scenografije, nema zvezdanog neba na kraju, nema ambisa gde se Toska baca…..mora da čučne i sklizne ….objasniću.

Bina. II deo. Orkestar postavljen iza ,,I,, bine,  u šreh, i publici okrenut leđima, (čitaj dupetima). Vidimo po neki obris nekog većeg instrumenta, nekakvu masu valjda muzičara i zvuk. A imamo i ozvučenje. Kao na poljani. A bina mala… mala….. ali…. zvuk kao iz bunara, (čitaj gore opisane kade)

 Kažu… orkestar nije hteo, ili nije smeo da bude na razdaljini manjoj od ne znam koliko metara… uglavnom….. nije u ,,rupi,,, nego pozadi na sceni…… Razlog… kao.  A na sceni mogu da se ljubakaju kako dolikuje ulogama. Tu razloga nema. Objašnjenje  uopšte ne želim da čujem…., ali je orkestar bio sasvim solidan, kakav ume i da ne bude. Zahvalna A.Z.B. Sitne detalje oko tempa, neusklađenosti sa solistima i tako to, pripisujem tehnici…. monitor tamo, monitor ovamo, nivelacija zvuka….Tonac, šta to beše?

 

Binska muzika, tj. Odgovorno lice Dijana Cvetković….. a da li ste imali probu, makar jednu, pa da čujete da u II činu, kada ide cabaletta, hor urla iz sve snage, soliste (Toske) nema nigde, tj, ne čuje se,  a na bini I, troje solista peva kao tri mutava  lika, i svi su u deset sekundi raskoraka ??????? Gospođo binska dirigentice….. jako loše, takoreći očajno.  Vežbajte da slušate.

 Idemo dalje.

 Deoba bine I i II. Skandalozna providna zavesa od nekakvog tila. Čemu?

 Toska, Ana Rupčić….. večeras izuzetno oscilatorna i većim delom loša. Kašlje na sceni, u donjoj lagi nema glas….. ako je prehlada…onda se najavi da je pevač indisponiran, ako nije….. više sreće drugi put. Sve vreme predstave i njenog pevanja, ONA mrmlja sebi u bradu, pokušavajući da nam dočara nečujni piano, onda malo vrisne, i tako u krug. Gluma solidna, ume i bolje. Očigledno se nije dovoljno ozbiljno pripremila za večerašnju predstavu, jer nije baš bila ni sigurna u ono što radi, pa se dešavalo da, ili ubrza, ili uspori gde mu nije mesto, a očigledno iz nesigurnosti neurađene uloge. Sorry.

 Mario Kavaradosi, Janko Sinadinović, večeras  raspevaniji nego ikad. Siguran, raspoložen i za pevanje i za glumu. Nema veze što nema dah, PEVA. Opraštamo sečenje fraza, reči, melodije…. čuli smo šta je trebalo da čujemo, izeš jezik, frazu i legato. Daj visine, od njega dosta. Hvala.

 Skarpija, Miodrag Jovanović….. moj omiljeni lik u ovoj operi. Miodrag je uvek, i uvek će biti sugestivan na sceni, harizmatičan, okupira pažnju, bez obzira na pevanje, koje je večeras bilo malo bolje nego inače, ali on to majstorski pokrije svim mogućim, ali opravdanim efektima glume, mimike, a naročito prekrasnim italijanskim….. U svakom slučaju, volim da ga vidim na sceni. Znam da je sve osim pevanja dobro, ali…. i to ume da bude bolje od nekakvog solidnog pevanja, što imamo u ovoj operskoj kući, a gluma i emocije, o jeziku i da ne govorim, očaj. Mišo, hvala.

 Anđeloti, Aleksandar Stamatović, nespreman totalno. I nebitan, totalno.

 Spoleta, Darko Đorđević….kao i uvek… ubrzan, glasan…. jedno te isto.

 Ali…… Zato imamo neviđen slučaj….. U većini produkcija, koliko likova, toliko pevača. Eh….. Mi smo nebeski narod. Tri lika peva jedan lik. Pa gde to ima? Ovde. I? Strašno. Mihajlo Šljivić kao crkvenjak, tamničar i žandar. Rebus….. Šta mu više ,,leži,,? NIŠTA.

 I na kraju…..pastirica. Kakav lik, takav glas. Iskra Sretenović. Polaznik ( gde polazi, a gde dolazi????? ) operskog studija. Katastrofa. Znate zašto? Zato što svi ti ,,mladi,, polaznici, kao prvo nisu mladi, kao drugo završili su FAKULTET, a pre toga srednju školu, a pre toga nižu školu, dakle najmanje 10, do 12 godina školovanja, pevali razne repertoare, arije, duete iz opera, išli na master kurseve, spremaju se za operske pevače,  a ne mogu da otpevaju dva reda notnog teksta. Poražavajuće. Ne samo za ovu devojku, nego za sve ,,mlade,, od preko 30.  E onda nekako dođu do operskog studija, a tamo ih ,,vrli znalci,, i ,,svetski pevači,, (čitaj magla) zavaravaju i zamajavaju da rade, pevuše i naprave dva koncerta godišnje….. eto sreće….. ako stignu i do Negotina….. IHAJ…..

 Pitam se….. čemu služi operski studio na Fakultetu Muzičke Umetnosti, a posebno u operskom studiju pri Operi?????????

 I onda, ako imaju sreće, završe u nekoj školi, tamo negde u Srbiji….. a hteli da budu zvezde. Neki su mogli da budu jako dobri, neki ne, a niko im na vreme nije rekao da imaju ili nemaju predispozicije, glas, talenat, …. ali, kad su već doprli do vrlih profesora (tema posebna) oni ih ,,lože,,. Ne bi bilo loše  da ova nova, iako, sam sigurna, kratkog daha, uprava opere, malo razmisli o tome. O operskom studiju. Ko dolazi, koliko ima godina i da li može da otpeva pastiricu, glas sa neba ili glasnika, a da ne budu u dijareji, a iza scene?

 Novi, privremeni, (moj lični utisak u koji sam sigurna) VD opere, Dragoljub Bajić…… Nije lik. Nikako. Ne za ovu funkciju. Iako je večeras bio na ulazu opere, i izgledao kao šef kuhinje…. pantalone, (ne daj boze da ih nema), košulja, PRSLUK, leptir mašna, lakovane cipele…. ali neprimetan za posetioce, jer ni ne znaju ko je on. Nije prijatan lik. Zrači traženjem da se prepozna…. Nije prijatan lik. Tačka. Možda je neke i pozdravio, ali…… ako si DIREKTOR, makar i V.D….. ili pozdravljaš SVE, ili nikoga. Poslovnost davno zaboravljena. Dakle, za mene, kao što imam odavno mišljenje…. NIJE LIK. Publika više poznaje ,,naše višegodišnje,, na ulazu…. a ovog ,,lika,,, retko ko, jer nije bitan da stoji na ulazu. Zašto bi bilo koji direktor ustanove stajao na ulazu i dočekivao, u ovom slučaju, posetioce….. jedini razlog je da bude različit, tj. da ga prepoznaju, pošto je sa splava doplivao do kopna i postao ….. V.D. WAU….. MJAU…… KRNJAU….. DRLJAU…. MOJE LIČNO MIŠLJENJE. Ne može, splav i opera ….. ne ide, nije išlo ni sa mnogim veličinama, pogotovo njemu neće ići….. ali…. ahahhaha, ali…. možda bi i neko sa estrade, da radi taj posao, bio bolji. Možda bi hteo da se dokaže. Možda bi mu se dopalo…. nikada se ne zna….. Vlast je čudo, videli smo decenijama unazad…. no….. Novi V.D……. nema šanse, moje mišljenje. Može i on da me tuži, kao prethodni upravnik, ili bilo ko…… iskreno, ne savetujem…. ali….

 I tako…. odoh od teme…. bila sam srećna, ali promeni se sve, te ta ista tema… i nije neka…

 Bila večeras Toska….

 Bila.

A ja već zaboravila.

 

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://umetnickihel.blogspot.com/2021/10/toska-ana-rupcic-janko-sinadinovic.html

Čelo fest 2021., Kolarčeva zadužbina, Buđenje, Profesor, Dragan Đorđević - Suzuki, Atanas Krastev, Denis Severin, Razvan Suma, Sandra Belić, Dejan Božić, Srđan Sretenović, Dejan Božić, Nevena Busarac, Ivan Jarić, Aleksandar Latković, Ognjen Milosavljević, Milutin Mladenović, Vuk Ovaskainen, Pavle Popović Damjan Stanković, Danijela Milutinović Nedić, violončelo

 

Pepel in kri

a u sali vri

ili

Gala Koncert Čelo festa

u Kolarčevoj zadužbini

 

Lepa zamisao našeg vrsnog čeliste Dragana Đorđevića -Suzukija, da se nekadašnji čuveni Čelo fest, posle 8 godina pauze obnovi, pod nazivom Buđenje,a posvećen prvom idejnom tvorcu festa – Vesni Kabiljo

Moja lična sreća neizmerna!

Bravo za ideju, bravo za trud, bravo za entuzijazam i radost….

Ne bih da kvarim, ali…..

I da je sve to što je lepo zamišljeno bilo i ostvareno, pišem o večerašnjem koncertu, uživali bismo. Ili bar neki, iako je u sali  bila histerija posle svake numere (12), uporno vrištanje i padanje u trans, naročito od strane par uspaljenih “gospođa”, koje su na sceni izbrojale 11 muškaraca! i na kraju svisnule od sreće i konačno umukle. Ili je to možda bila zakasnela reakcija na neku od vakcina.

Postoje razni događaji u dva ili tri čina. Večeras smo imali j….. u dva čina. Počela u 20, završila u 22:35, sa malecnom pauzom od deset minuta. Koncert ne bi toliko trajao da nije bio osmišljen kao interni čas koji je počeo sa jednim solistom, a završio sa 13. Trebalo je svaki put dodavati po jednu ili dve stolice, pa pulteve, razmeštati, premeštati, donositi, raznositi….. sa leve na desnu….. posao poveren …. (m)učeniku koji je to radio veoma staloženo i jako nelogično….

Program.

Kratak osvrt na obnovu ovog festivala, večerašnji program, popisani učesnici i biografije 4 “predavača” na majstorskim kursevima tokom trajanja festivala, tako sam razumela. Iako sam uporno tražila da saznam ko je držao master class, nigde nisam taj podatak uočila, te mi je preostalo da verujem da je samo njih četvoro bilo….Atanas Krastev iz Bugarske, Denis Severin iz Švajcarske, Razvan Suma iz Rumunije i Danijela Milutinović Nenić iz Srbije. Nije logično, ali …..

Sto se tiče odabira numera za večeras, ideja je odlična, numere atraktivne. Muzičari strani, domaći  i mladi koji su bili na kursevima. Divna kombinacija, ali smo je doživeli uz neobičnu konstataciju….. Mladi su veoma virtuozni, željni nastupa, opušteni i srećni, što i jeste cilj pravog muziciranja. E sad, što nisu navežbali, nikom ništa, pred njima je dovoljno vremena. Ali što su profesori bili užasni, a i oni opušteni i srećni, e  to je muka, velika.

Posebno se osvrćem na par poznatih numera. Rosinijeva uvertira za Seviljskog Berberina, a pre toga su me, sa 4 numere već prilično namučili, pokušali su da izvedu Razvan Suma, Atanas Krastev, Dragan Đorđević  i Denis Severin. Ijao, majko mila, to je trebalo preživeti, a bilo je posle  još iznenađenja. Uvertira je  odsvirana, ali nikako onako kako je  napisano. Ko u klin, ko u ploču, u prevodu, svako čelo u svom tonalitetu, ili koliko ko može, a ne može.

Bizeova Karmen Fantazija je bila još crnja i gora, iako nas je u međuvremenu malo oporavio Sentimentalni Valcer Čajkovskog, koji su pristojno, iako su podsećali na nekadašnje “čuvene” muzičare u hotelu Moskva pre četrdeset godina, izveli Dejan Božić, Srđan Sretenović, Sandra Belić  i Dragan Đorđević, pomalo kič, po malo sladunjavo, ali slušljivo…. I onda…. Šok… Karmen…Tri gosta, uz Sandru Belić i Draganaa Đorđevića. No, no, no, nikako. Nikako. Ni uz daire, ni uz triangl, ni crveni šal. Performans u prazno. Iako…. Ideja je sjajna, još samo da se realizovala kako treba, tj kako mora.

Pauza i…. (j)opet na mučenje. Do kraja je bilo pakleno neizdržljivo, neuvežbano, neopisivo falsch, kao i tokom celog koncerta, 13 muzičara na sceni, zgledaju se u kom pravcu da vuku gudala, jedni ovamo, drugi onamo, očigledno I NEDOPUSTIVO bez dovoljno proba, po sistemu, mi smo profesionalci, lako ćemo. Hoće i jesu. Lako i tragično. Tezgaroški sistem.  A trudili su se, ali samo u tom trenu na sceni. Prethodnog rada i vežbanja nije bilo, ili nismo doživeli.  Mozda su se satrli, ali nismo čuli. A publika u delirijumu. Zapravo, rekoh, deca sa kurseva, neki poznanici učesnika, žene, muževi i desetak usplahirenih baba.

I tako dva ipo sata.

Neopisivo mi je žao lepog i upropašćenog programa, naročito  Violoncelles  Vibrez, napisao Đovani Salima, fenomenalnog dela, prerađeno za 8 čela, a poprilično urnisanog i neurađenog, sa jedinim izuzetkom mladog Atanasa Krasteva, koji je bio najsolidniji kao i tokom celog koncerta, iako je i on imao velike propuste. Zapravo, on je, u odnosu na još dva gosta, bio najsolidniji, šteta što nema bolje violončelo.. I kao što bi rekli sportski komentatori tenisa, Švajcarac i Rumun imaju dobre instrumente, prilično solidan zanat, ali su večeras zglajznuli totalno. Odnos prema mestu, povodu, umor, provod…šta god…. Sramota za njih. Bila je tu  Metallica, kao i Pirati sa Kariba… puki pokušaj…. ali ovih 12 violončelista nisu ni približni istom broju violončelsita koje  je svojevremeno vodio    čuveni  Young-Chang CHO, a mi smo samo uživali. Ili 12 čela minhenske filharmonije…..

Kad porastem, želim da budem pilot, a postanem pekar.

Ako na ovaj način bude i sledeće godine zamišjen  i održan Čelo fest, ne ide na dobro. Para ima, mladih ima, želje ima, publike ima, ali kvaliteta nema. Da se ne prisećamo kako su uopšte izgledali sadrzaji  i koncerti prethodnih Čelo festivala, na koje smo redovno odlazili i danima pratili majstorske kurseve, a uveče vrhunske koncerte, uz mnoga velika imena koja nisu navedena večeras u programu, ne zna se zašto, a i te kako su morali da budu spomenuti…..dovoljno je reći još Ksenija Janković, Alexander Kniazev…. kao i pijanisti,  orkestri i dirigenti svetskog ranga. Behu svetkovine  koje smo dugo, do danas pamtili.

Na zdravlje nam svima, uz nadu da će iduće godine biti bar MALO bolje.

Jer, večeras nismo čuli taj predivni, sonoran zvuk violončela… ni jednog, ni svih 12.

Laura Miletić

Ceo članak je objavio P.U.M. portal:

 https://pravoumetu.com/2021/09/29/pepel-in-kri/

Aida, Novi Sad, Srpsko Narodno Pozorište, režija Aleksandar Nikolić, koreograf Aleksandar Ilić, Stevan Karanac, Višnja Radosav, Sonja Šarić, Tomislav Šaraba, Nebojša Babić, Andrea Solinas, Aleksandar Ilić, Riccardo Zanelatto, Senka Ranosavljević, Željko Andrić,....

 

Rodila se Aida, ocena 10

 

ili

 

pomešani utisci

 

od praktičnih do umetničkih

 

ali svakako

 

DIVNI

 

         Testiranje, putokaz obojen prijatnošću, dve  simpatične devojke na štulama  na  kapiji tvrđave, baklje duž staze do mesta gledanja, šankovi sa pićem (i staklenim čašama sa vinom!!!! koje publika nosi sa sobom), malo i poluneprijatno iznenađenje u vezi nenumerisanih mesta (a kupljene karte  kao numerisane), ali  ljubaznost, pozitivnost, kao i profesionalnost  svih koji su se našli od  ulaza, do scene,  a i svuda posle, publikom  ispunjen postor do poslednjeg mesta, dva videobima, odlično ozvučenje, iako ga ja ne volim, volim „krv i meso“ bez omotača, ali… SVE KAKO TREBA, ili KAKO JA ZAMIŠLJAM da je dostojno jednog spektakla koji je  bio na korak od idealnog, ali je to, sigurna sam, zavisilo samo od dobijenog novca. Dakle…

Aida u Novom Sadu, 15.09.2021. …. za pamćenje

…..

Ceo tekst na internet poralu P.U.M.:

https://pravoumetu.com/2021/09/17/aida-novi-sad-jos-jedno-uzivanje/

Opera "Orfej i Euridika", Aleksandra Angelov, Snežana Savičić Sekulić, Sofija Pižurica, Aleksandar Nikolić, Aleksandar Ilić, kostimograf Katarina Grčić Nikolić, , scenograf Dunja Kostić, šminker Marko Dikić, dirigent Dian Chobanov

 

Orfeo ed EuridiĆe, jurili leptiriĆe

I bi šta bi…. 

Premijera.

Premijera opere Orfeo ed Euridice C.W. Glucka.

I  svečano beše u sali Narodnog pozorišta. 

Sam početak buran, energičan, koloritan, ritmičan…. Scena puna, adrenalin svuda, groznica u usponu.

Svemu tome je doprinela režija odličnog Aleksandra Nikolića, koreografija odličnog Aleksandra Ilića, veliki trud gosta dirigenta iz Plovdiva, Diana Chobanova, predanost hora, baleta  i  povremeno orkestra.

 

Gradacija je bila uočljiva, ali nizbrdo, na žalost, za mene. 

Kako bih ja objasnila to nizbrdo…. pa, pokušaću.

Kada posle duge pauze neizvođenja opere,  i  izlizanih koncertnih izvođenja istih, bljesne nešto ispred vas…. dopadne vam se.

Nova metla bolje čisti. Ali za kratko.

Kao prvo, ova opera nije prijemčiva za uši prosečnog slušaoca, a kod nas posebno, jer ni taj prosek nije prosek, a ni publika nije mnogo edukovana u vezi opere uopšte, a još nemate bar 5 arija i dueta koji su prepoznatljivi, sem one čuvene, ali jedne, arije Orfea, uz to tri glavna lika nisu ništa što bi vas uzdrmalo, kratke scene baleta i hora….. nije to za nas. Orkestar ima veliku ulogu, ali ovaj naš to ne može, a trude se, ili mi se učinilo….

U takvim okolnostima, sve pada na pleća reditelja i njegovih saradnika. Tako je i bilo. Prepoznatljiv stil rada Aleksandra Nikolića svima prija, jer zna, ume i može, ali je uvek tu prisutna smetnja sa nekih drugih  strana. Smetnja u smislu neznanja.

Prvi čin je blještao, iako nismo znali gde smo. Mislim u kom smo veku, na kom mestu, i ko koju ulogu treba (čitaj MOŽE) da ostvari.

Da pevače nemamo, nemamo, ili bar večeras nismo imali kako valja. 

Orfeo,  Aleksandra Angelov…. i da prođe kroz iglene uši. Trudila se, trudila…. po nešto malo i uspela, ali nije gospođa mlada pevačica početnica, pa da joj opraštamo. A naročito ne momente kada drži liru kao uciteljica dnevnik ispod miške….. Sramota…. O imitaciji sviranja, samo da pitam zna li neko šta je to drljača? Toliko o tome.

Euridice, S.S.S…. ista meta, isto odstojanje. Malo može, malo ne može, a malo je baš briga.

Amor, Sofija Pižurica, ovog puta vokalno čujnija, glumački katasrofalna, nigdde poletnosti i nestašluka, skakutanja i lepršavosti, a i ne liči nikako na vragolana,  jer sve glumi na isti način, te sam ja večerašnjeg Amora doživela kao Oskara iz Bala pod maskama (u njenoj izvedbi). 

Ali sveopšti utisak mi je haotičan.

Nakon prvog čina koji nas je ,,napao“ dobrim stvarima, (sem trube koja je bila katastrofalna, a ni klarinet, kao i harfa, nisu bili bolji), sve kreće nizbrdo. Posle pauze kreće dosada u svakom pogledu, sa mnogo ,,praznog hoda“. Možda i ne bi bilo tako, da je scena bila interesantnija, a orkestarsko izvođenje bolje. Ovako….. zevala je publika na kilo.

Pa šta reći za publiku koja je u toku cele opere  samo dva puta pucnula mlaki aplauz na poznatu ariju Orfea, duet i još na nešto, zaboravih na šta, a na kraju delirijum, vrištanje, aplauzi, koma. Kako da ne.

E sad, papazjanija nas je malo otreznila, pa smo ipak, nakon pauze mogli malo realnije da sagledamo celinu. Ako već nemamo, ne vrhunske, već samo solidne pevače, onda daj nešto drugo, usmeri mi pažnju na kostime, koreografiju…. na nešto. Ili na po nešto.

Zapravo, kostimi su me bacili u bedak. Zar toliko ne znam?

Hor, kerberke, furije, kupidoni….. kud koji mili moji. Kostimi  hora koji je i u paklu i u raju, behu „časne sestre“, crne ili bordo,  furije kao panteruše iz nekog devetorazrednog američkog filma, kupidoni sa ogromnim krilima kao iz kusturičinih filmova, Amor u plisiranoj duploj suknji i ima krila od sto kila…., zar to nije nemiran krilati dečkić? 

Vrhunac, plastični leptirići  kao sa Kalemegdana, ili nekog vašara, glave konja, dim…Nikako te leptiriće ne mogu nigde  da svrstam… ili, šta je „pisac-kostimograf (K. G.N.) hteo da kaže“?

Mozda je njima, tu ubrajam i scenografa Dunju Kostić, bila vrućina, pa smandrljali „tri u jedan“ ?

Zato moram da pohvalim Marka Dukića za fantasticnu šminku. Već za frizure nisam sigurna. Kako jedan Orfeo (muška uloga) ima onoliku kiku? Da ne pitam još po nešto…. dovoljno je i ovo.

Ipak dođe kraj. Vriska, piska, histerija od 5 minuta i gotovo. Dobiše učesnici  bukete, kite cveća, bi i jedna korpa…. samo gostu dirigentu…. ćorak. Uobičajena ujdurma uprave Opere. Briga ih. Važan je koktel posle i novi ugovori, poznati kao „ ja tebi, ti meni“, a publici ni čaša vode. Nema malog stočića na kome su prodavali KONZERVE i flašice pića, ponekada uz slamčice. Operska kuća? Nigde kao ovde. Vidimo se u nedelju. Da potvrdimo utiske. Da se edukujemo za slušanje Glucka. Ne mogu bez njega. Ni bez krila od sto kila.

Laura Miletić

 O istoj tzemi, ali iz drugog ugla:

https://umetnickihel.blogspot.com/2021/06/opera-orfej-i-euridika-aleksandra.html

Gala koncert, VA, PENCIOERO, Opera Beograd, Đorđe Pavlović, Dragutin Matić, Jasmina Trumbetaš Petrović, Wolfgang Scheidt, cojductor, dirigent, Diana Diakova, mezosoptan, Ivana Dragutinović Maričić, Snežana Savičić Sekulić, Dragoljub Bajić, Dušan Plazinić,....

 

’’Va pensiero’’, pa kud stigneš

ili

Gala operski koncert

ili

Dođi da vidiš čudo od režije

Razuzdana mašta rediteljke I.D.M večeras je bila neobjašnjiva.

Gala koncert naših operskih pevača uz gosta dirigenta iz Austrije, Wolfgang Scheidta, kao i gošću mezzosoprana iz Bugarske, Dianu Diakovu, sačekala je scena…. neviđena. Orkestar u prvom planu, na bini, iza dirigenta ogradica od kovanog gvožđa, a u sredini orkestra, levo i desno dva velika ’’sanduka’’ za soliste. Za neke bi bilo bolje da su upali u te sanduke, a neki su mogli i da ostanu na njima.. Hajde i da prođe taj vizuelno-skaradni užas, ali kada  se naguralo po troje solista na jedan sanduk, užas je prevazišao sam sebe. Iako  je svima trebalo prilično vremena da se uzveru na njih, posrne li neko, ili napravi mali korak….. odoše svi na hirurgiju.

Rešenje i vizuelno, i slušno nedopustivo. Iako je dirigent bio dobar, i napravio neke lepe zamisli, orkestar je svirao FORTISSIMO bez pardona, a solisti, na sanducima, (iz pozadine scene) da ne zaboravimo, morali su da se nadjačavaju. Propala rabota.

E onda se dogodilo čudo, došla sam kući i potražila na sajtu Opere neke detalje, kad…… video snimak koncerta. Ne verujem…. ne verujem…. ipak, neverica nikad nije slučajna, bar kod mene. Snimak koncerta da, ali samo drugog dela. Prvi deo nisu smeli da postave. Nisu smeli da postave. Nisu smeli da postave. A sa druge strane, na youtube postoji snimak prvog dela koncerta. Rebus? Ili, ovde ne, tamo da, zagonetka je tu.

Kako je u našoj Operi uvek sve ofrlje, i ovo je, pa šta?

Program odabran bez ikakvog smisla, bez povezanih misli, zato je valjda i naziv bio takav, ’’Va, pensiero’’….. Va u bestraga.

Odakle da krenem, ne znam ni sama. Valjda je cela papazjanija i na mene uticala, pa pišem kako stignem i čega se prvo setim. Ipak, hajde….. Hor. U ložama. Ok. Soprani solidni, pored mene je bila jedna članica koja je pevala fantastično, a pored nje jedna koja je pevala očajno. Altovi  loši, basovi pristojni, a tenori? Mi NIKADA nećemo imati tenore,  ni u horu, ni kao soliste. Zato nam hor zvuči uvek nesređeno. Basta.

Orkestar, kako ko. Sem Nikole Stankovića i koncertmajstora Edit Makedonske, koji su se baš angažovali, ostatak violina kao na dijalizi. Bez energije, želje, snage. Na izdisaju. Šta ih briga, rade za platu, može im  se da, zapravo, ne rade. Viole i tako i tako, ali nesretna violončela…. nema njima pomoći. Duvači…. gromoglasni, engleski rog uzasan, flauta solidna, tromboni pristojni…. sve u svemu…. što jače, da nas tako tlače.

Čitam program. I opet ne verujem. Negde napisan kompozitor, negde samo naslov opere, negde opis scene, negde naziv arije. Bravo. Pogledajte malo, pa vidite na šta to liči. Sramota.

Prvo smo imali uvertiru Verdijevog Nabuka. Dirigent je imao zamisao, ali nije mogao da ostvari uz ovakve muzičare. Potom je išao hor ciganki i Matadora iz Travijate.

Sledi  ’’Trubadur’’ uz  gomilu opisa, kako se zove arija, ili duet, pa opis ko  s kim……. delovi iz II, III, IV čina, pevali Dragutin Matić, Dragoljub Bajić, Dušan Plazinić, J.T.P. Šta reći? Znamo, znate, znaju. Dragutin fenomenalan, Dragoljub standarno osrednji, Jasmina solidna. Sanduk izdrzao.

Onda Maskanjijev intermezzo iz Kavalerije Rustikane. Nepotrebno

E onda sledi nešto što NIKADA u našoj Operi ne bi smelo da se postavi. Nikada. Mozart. NIKADA!!!  Don Giovanni I čin, Tako čine sve I čin, Don Giovanni II čin…. srećom samo delovi. Nesnosno. Nerazumno. Poražavajuće. Pokušali da pevaju neki. I?  ZATO I NEMA SNIMKA. Pa Laura piše svašta, jelˈ?

Zaslužena pauza posle Mozart torture.

Nastavak je uz Čajkovski  Polonezu iz Evgenije Onjegina, nije bilo potrebno.

Onda tras, arija iz Pučinijeve Toske, J.T.P. Sem što je lepo izgledala, umela je i bolje da peva.

Verdijev Rigoleto u delovima, uz Dragutina Matića je bio najbolja večerašnja numera. Uživali smo u raskošnom pevanju i emocijama koje nam je Dragutin podario. Grazie, Rigoleto. Ah, da… Tu je bila i S.S.S., bezbojna.

Duet  iz Verdijeve Aide su nam pevali gošća Daniela Diakova, sasvim solidna, lepog glasa i lepih fraza, iako je orkestar nadjačao propisno, i Dušan Plazinić, koji je večeras dao sve od sebe. Propevao. Iako je to sve i dalje loše, u odnosu na prethodna skandalozna pevanja, večeras je bio drugačiji. Imao je zelju, hteo je, ali nije imao sa čim….

I umesto da je tu bio kraj, neshvatljivo su, nakon svega, odabrali  još dve potpuno  nepovezane numere, da ne kažem totalno bez ikakve potrebe, jer, niti su atraktivne, tako ’’izvučene’’ iz opera, niti su za kraj koncerta.

Horska numera iz IV čina Bizeove Karmen i Donicetijev sekstet iz Lučije od Lamermura. Svašta. Kao i u numerama Mozarta, bili su tu još neki poveči, ali zaista nisu vredni pomena, pa je većina   pevala bez, a ’’ti neki’’ uz  ’’bukvar u ruci’’ (note). Domaći zadatak neispunjen.

Dakle,  bez velikih  komentara, sem da je  kraj  bio ipak srećan, niko nije pao sa sanduka, iako je  po troje solista bilo zbijeno na tom uzasnom mestu. Sanduci izdrzali. I publika. Naravno, slede aplauzi, naravno, bilo bi ih i više, a i manje, kao što se uvek dešava kada izlaze solisti da se poklone publici…. ali…..  solisti  nisu izašli da se poklone publici, nego su oni, zatečeni sa poslednje numere, stojeći na sanducima, mahali ovima koji su otpevali svoje, da dođu i da se popnu na iste, pa šta bude. Režija? Ma koga ja dozivam…… Sanduci izdržali, a i publika.

Gala, osta prazna sala, sve će to proći, a operski cirkus  opet doći.

Novi dan je na pomolu.

 

Laura Miletić

Ceo tekst obljaveljn na P. U. M internet portalu:

https://pravoumetu.com/2021/05/20/gala-koncert-va-pensiero-laura-miletic/

Mozartu u čast, Novi Sad, Sinanoga, Novosadska filharmonija, Dirigent Srboljub Dinić, Radovan Vlatković horna.

40 minuta, 400 kilometara

Može?

Može!

Posle  Verdijeve Travijate u Beogradu, skoknusmo ,,tu blizu” da čujemo jedno  evropsko izvođenje Mozarta. Jednom sam rekla, i ponoviću. Tako blizu, a tako daleko.

Prijatno predveče u Novom Sadu. Grad prepun nasmejanih ljudi. Bašte kafića i restorana kao košnice. Svuda smeh i neka opuštenost. Ulični svirači upotpunjuju duh evropskog grada. A mi hitamo u Sinagogu. Da opet slušamo jedan jako dobar orkestar. Vojvodjanski Simfonijski orkestar. I uvek je bolji od samog sebe i prethodnog slušanja. Ovog puta  posebno. Nadahnuti, posvećeni, profesionalni, a radosni. Ima li to igde u našoj blizini ? Ima, u Novom Sadu.

Večeras su, to je ovde uobičajeno, a meni uvek iznenađujuće, jer se tada osetim srećnom, svi poštovali jedni druge. I muzičari publiku. I publika muzičare. I gosti jedni druge. I mi njih. I oni nas.  Jako dobar osećaj i pre samog početka koncerta.

Da objasnim. Na beogradsku Travijatu se, da počne, čekalo  više od 20 minuta. Zašto, ne zna se, neće se ni saznati, a opet će se ponoviti. To što publika željno čeka početak, kakve veze ima. To je  kao kada gladni odete u restoran, naručite jelo i čekate dobrih pola sata i više. Dotle, crknite, bez izvinite.  E ISTO JE I OVO. Mislim sa Travijatom. 

Ali, 40 minuta vožnje dalje, vi ste PUBLIKA koja se poštuje. Tačno u 19 sati, muk u Sali. Apsolutni. I samo par minuta te potpune tišine,  delilo nas je do izlaska jednog, poštovanog u svetu i u Novom Sadu, dirigenta, Srbe Dinića, koji zivi i radi kao generalni muzički  direktor i dirigent državnog orchestra i pozorista u Braunschweig, Nemačka. U Beogradu ga nema.

Orkestar spreman, koncert počinje. ,,Mozartu u čast,,.  Uvertiru za Don Giovannia smo dobili u jednom dahu, nismo trepnuli. Prekrasan početak nas je odmah uhvatio i razoruzao. Kakav topao zvuk. Kakav sklad. Kakva kultura sviranja. Potom nam se poklonio i poklonio nam divan concert za hornu Br.3 fantastični Radovan Vlatković. Umetnik svetskog ranga koji zivi u Londonu, a svira širom sveta.  Prefinjen, topao, virtuozan, vrhunski. Gospodin koji me je, posle dugo vremena, podsetio da i dalje postoji divan instrument toplog zvuka, horna. Ja sam bila skoro sasvim sigurna da je horna izostavljena iz upotrebe, jer nikako i nigde  u Beogradu nisam mogla da je čujem. Nešto slično možda, ponekada, ali samo u tragovima, uz obavezno grguranje, mućkanje i prevrtanje instrumenta, ne bi li mu prosuli vodu koja se u njemu stvori, jer ,,tamo neki,, ne sviraju, već ,,pljuckaju,, u instrument, a na svaka dva minuta i posle šest tonova,. Zalosno da skrnavim veličinu i lepotu večerašnjeg doživljaja, ali moram. Obradovah se povratku horne. Bravo dragi Radovane.

A onda, za sladokusce koji vole Mozarta, ,,Jupiter,, simfonija. Takođe u jednom dahu, sva  četiri stava. Maestro Dinić je sjajno dirigovao, imao odličnu koncepciju za ovu sinfoniju, ali imao je sa kim i da stvori svu lepotu muzičkog doživljaja koji nam je podaren. Iako je celokupan orkestar bio sjajan, iako su svi muzičari bili u punoj formi, ja moram da izdvojim fantastičnu Lauru Levai, čiji je zvuk flaute kristalano topao, gotovo  nestvarno zlatan. Bravo Laura. Da, zaista su svi bili divni. Od gudača, duvača do perkuionista. Sjajan orkestar, sjajan hornista i sjajan dirigent. Šteta što nam nisu dali bar jedan BIS. Nadamo se, drugom prilikom. A nadamo se i nekom trećom prilikom, ili 10. čudom sveta, da nam ova dva umetnika gostuju u Beogradu, mada….. to su samo moje puste želje. Šta će Beogradu kvalitet? Skoknite za 40 minuta  400 kilometara,  stićićete do Novog Sada, i…. eto vam Bečki, ili drugi evropski kvalitet. Tako blizu, a tako daleko. Noć je bila mirisna, osvetljena i ispunjena zadovoljstvom.

 

Laura Miletić

Tekst objavljen na portalu P.U.M.

https://pravoumetu.com/2021/04/24/mozartu-u-cast-novi-sad-laura-miletic/

Verdi, "Travijata", Beogradska opera, Dragutin Matić, Dejan Maksimović, Snežana Savičić Sekulić, Đorđe Pavlović, dirigent. Isidora Stevanović

 

Ko čeka, dočeka

ili 

Dočekasmo konačno

ili

Konačno dočekasmo

 

Ova verbalna zavrzlama u naslovu je posledica neprirodnog toka koji nam se desio. Zasto?

Prvo smo preko godinu dana  čekali milostinju svevišnjih planera, izumitelja dogadjanja i realizatora operskih ponuda da se nešto konkretno pomeri sa nulte tačke pod imenom (zbog Covida). Bilo je tu svega, ali to preskačemo  u pisanju, da ne bi, umesto impresije o sinoćnoj Travijati,  nastao traktat o upravničkim ludostima. Mada, uz svu dobru volju za prihvatanjem  objašnjenja za njihove razne promašaje, bili smo i strpljivi i tolerantni. Iako smo dobijali, a bolje da nismo, neke poluponude za neke polukoncerte koji nisu bili  vredni pažnje, jer smo gledali naše, uglavnnom, polupevače, kako stoje na sceni kao karijatide  i otvaraju usta imitirajući delove opere, i svaki put se nadali da će se, dok se ne  vrati celokupna operska predstava, bar malo pomerati na  sceni, ali avaj,  nisu. Režija, šta li? Mislim, pa nisu osakaćeni, a ni bogalji (fizički, zaboga). I tako…. dan za danom, mesec za mesecom, i…. dočekasmo i taj trenutak istine. Opersku predstavu Travijata.

Radosno smo sinoć ušli u Operu, veoma lako i bez lavirintnih ponuda stigli na mesta koja smo odabrali. Videli drage ljude, proćaskali ubrzano i  jedva čekali početak, jer svi smo bili željni prave operske scene. Sala punija nego tokom redovnih predstava.  Lagani žamor u tako dugom iščekivanju predstave.

Ali…..

Pogled na orkestar me obeshrabrio u prvom momentu, jer je bio planski prepolovljen, a ja sam se, znajući stanje našeg orkestra u punom sastavu, pitala kako će sve to da se odvija, a naročito kako će, meni posebno jaka i  dramatična, jedna  scena u Travijati, i kako će to  da zvuči sa par gudača i duvača. Međutim, dok sam se ja pitala,  muzičari su se, uobičajeno, usviravali, ko je duvao, ko je udarao, a vreme je curilo, nestrpljenje raslo, a sat pokazivao 18:40. E onda se i to malo muzičara udaljlo sa svojih mesta, osta ,,rupa,, prazna. Ju,  pomislih, neko je umro, nema predstave. A niko ništa ne govori. I tako sve do 18:50, gde se jedva okupiše i uz mlađanog dirigenta  Đorđa Pavlovića, počeše, KONAČNO. To je objašnjenje naslova.

Da li zbog lepote same opere, duge apstinencije nemanja predstava, lepog vremena, radosti što sam tamo, tek….. meni se sinoćno izvođenje veoma dopalo. U celini, da. 

Da ne budem preoštra, jer ovog puta nije ni bilo razloga (bar ne mnogo izrazenih), a uz sve što se ipak nesmotreno dešavalo, a nije baš bilo kako treba…. predstava  je ipak  bila veoma dobra.

Čak je i taj i takav orkestar bio pristojan.

Imali smo jednog mladog soprana u ulozi Anine, Isidoru Stevanović,  što je bilo pravo osveženje, i, uz dobronamernu opasku, jer  ima jako kvalitetan i  veoma jak glas,  za tu ulogu mora da ga malo uobliči, da ne kazem utiša…. ali svakako nam prija neko ko ume da peva….

Troje glavnih tumača rola….

Alfred   Žermon, Dejan Maksimović, raspevan, siguran, večeras nisam brinula, kao što mi se dešava kada on peva, dakle sasvim, sasvim, za mene baš iznenađujuće dobar. I pevački i glumački. Bravo.

Žorž Žermon, Dragutin Matić…. fantastičan. Posle duze pauze u mom slulšanju njegovog glasa, imam utisak da je opet prevazišao sebe. Sjajan pevački, sa fascinantno dugim dahovima u frazama,  uvek to naglasim, jer sam inače fascinirana pevačima koji imaju ,,dobre i duge dahove,,…. glumački je bio još bolji. Najbolji. 

Violeta Valeri, S.S.S….(davno sam objasnila razlog moje upotrebe inicijala kod umetnika) večeras odlična. ODLIČNA. Divne fraze, prekrasna piana, dobra gluma….. moze li ovako opet? Bravo.

I tako….. u nekim duetima Žorža i Violete, u nekim dirljivim momentima na sceni, skliznu mi po neka suza. 

Dovoljno da kažem da je predstava bila dobra. Hvala, i čekam vas opet, ovako nadahnute i uverljive.

Viva Mozart, Opera Beograd, Jasmina Trumbetaš Petrović, Snežana Savičić Sekulić, Ivanka Raković Krstonošić, Nataša Jović Trivić, Ljubica Vraneš, Sofija Pižurica, Dragutin Matić, Aleksandra Stamenković, Dejan Maksimović, Dragana del Monako,....

VIVA MOZART

 

Od Krinolina do mokasina

ili

Wolfgang protiv Topalovića

ili

Sve sam majstor do majstora…… a proizvoda NIĐE

ili

Ukaza li mi se pre vremena „Vaskrsnuli“?

tj.

Mi dispiace signore Mozart…. la colpa e solo loro….

U prevodu:

Bedak od početka do kraja

 

I da krenem, odmah, pošto mogućnosti za opisom „sexi izgleda“, bar vizuelno, mašta je nešto drugo, a što je bilo moguće tokom prošlog koncerta, nije bilo….. onda kreće satara….. mislim, satira….. mislim satiranje…. mislim teranje….. da pišem…..

Ko je zamislio i poželeo da predstavi Mozarta u našoj operi, grdno se prepicuknuo (kakav dobar, arhaičan izraz za opis s..)

Niti MI imamo znanje, ni školu, ni svest o jednoj takvoj genijalnoj veličini, niti je ovo večeras bilo BAR NALIK TEMI.

Kao prvo, jedna trećina numera nije bio MOZART.

Naslov promašen.

Kao drugo, „ređati note“ kako su napisane, ne dolikuje većini „umišljenih veličina“ koje su nam se večeras prikazale u lošem svetlu ….. a „ređati te iste note“ van svake intonacije je, rečeno u najblažem obliku, nedopustivo, da budem blaga, za sada.

Kao treće, a najvažnije, STIL je totalno promašen.

A pre opisa pevačkog užasa koji smo večeras imali, mali opis vizuelnog doživljaja…..

Scena mirna, crvena, orkestar (u smanjenom sastavu, jer je to običaj kod nas, da kada se izvodi (u šetnju) Mozart, ili na koncertu svira delo istog, orkestar se smanjuje za duplo, jer ne umeju da sviraju u punom sastavu PIANO)…. tema za drugo pisanje….. dakle, orkestar u crnom. Doduše, muškarci u frakovima, a žene kako koja, jedna u helankama, druga u miniću, treća u pantalonama, četvrta u dugoj haljini….. a zamenik koncertmajstora, koja je vodila večerašnji performans, u kostimu iz doba sličnog Mozartu….. takvi su bili i horisti i solisti, jedan dirigent i binski radnici. E sad, što publika na početku nije razlikovala ko je ko…. nema veze…. važno je da su kostimirani. I lepo to izgleda Belo. Drugi dirigent, Vaskrsnuli Pater Operas, uredno obučen u frak, uklapa se (naspram svih ostalih) u pogrebno obučen orkestar….. E sad, moje pitanje….. Zašto nisu SVI bili kostimirani, ili NIKO?…. nego smo imali vizuleni kaleidoskop, loše sklopljen? Jedni kao iz Amadeusa, drugi kao iz Topalovića…. Hm…..

Uvertira….. Đorđe Stanković i okrnjeni orkestar, i celo veče okrnjen…. u svemu…. Uvedoše nas kroz Mozartovu uvertiru iz Figarove ženidbe, lagano i obazrivo u ovo teško i mučno veče. Ali mi to nismo znali, na žalost.

Sledi Božićna himna koja nema veze ni sa čim. Bozić prošao, pesmicu pevala Željka Ždjelar sa horom.

Onda ide Franck i „Panis Angelicus“ sa SSS* i HOR(OR)OM. Žena totalno i konstantno van intonacije. Ko ne veruje, neka čuje, snimali su svi koje sam videla,

da li je to rodbina, kolege ili ko već, nije bitno….. snimali, bili opominjani od strane razvodnica…. a ja sam samo DOVOLJNO DOBRO ČULA. Sramota. Sramota.

Onda sledi Haendel i „Ombra mai fu“ ….. neprepoznatljivo u izvedbi NJT*….. Sramota, takođe.

I…. hopa, cupa…. do tada je dirigovao BIG LALE, tj, Đorđe Stanković, kostimiran.

A od tada, pa do kraja, pojavi se nekostimiran Pater Operas, vaskrsli, i u fraku. Crn, kao i orkestar…. ne napisah drugo…..

Foliranti…. i orkestar i hor i ON…. zamazaše uši publici veoma pristojnim izvođenjem Mozartovog „Ave Verum Corpus“ .

A onda započe zabava za naivne…..

Cherubini „Solo un pianto“ iz Medee, aria Neris (JTP*)….. i kako god da je bilo, a bilo je… dosadno i NETAČNO… Pojavi se tu i neki solo fagot (Miloš Nikolić), u crnoj košulji, pantalonama nalik farmerkama i mokasinama….. a Neris kostimirana, loše, ali u kostimu. Vizuelni stres…. a onda i zvučni…. Aranžman za taj fagot, prvu i drugu violinu (violinist koji se gubio sve vreme i pola nije odsvirao,) violu i nešto što je zujalo, čelo ili k.bas, nije ni važno… bilo je očajno, plus totalno promašen STIL IZVOĐENJA…. i ne samo u ovoj numeri, nego tokom cele večeri… Ali, Direktorka mora da se pojavi, da zapeva, pa da i zaigra, ako treba, a tek da se pokloni……Mora. Ma rekoh…. kakav Mozart kod nas……

E onda su nam podarili, „shodno nazivu koncerta“, GLUCK „Orfeo ed Euridice“ ariju Orfea u skandaloznom zapomaganju Dragane del Monako. Skandalozno, sramno, nedopustivo zavijanje koje me potsetilo na još jedan tome sličan glas…… Užas.

I tako….. VIVA MOZART, a kompozitori razni. Ali….. strpljivo i teško, dođosmo i do Mozarta…..

Dragutin Matić i arija Don Giovannia….. solidno, ali nezanimljivo. To nije fah koji je za njegov glas.

Potom nam sledi osveženje, vizuelno i zvučno. Aleksandra Stamenković i Arija Grofice iz Figarove zenidbe. Lepo, kulturno, primereno doživljeno, jako, jako solidno.

Taj utisak nam je odmah pokvario Aleksandar Stamatović svojim nekultivisanim izvođenjem Arije Leporela…… Ako je mogao da ne peva (najavljeni) Bajić, mogao je i ovaj. Da nam ne doliva ulje na, u tim momentima, već dobro razgorelu slušno-netrpeljivu tolerantnost…

Ali, avaj….. agonija se samo nastavlja….. ponovo SSS* sa arijom Pamine…. Mozda nisu dovoljno ispitali simptome COVIDA, pa sem nestanka ukusa i mirisa, mozda nestaje i SLUH….. ili je to „od kolevke pa do groba, ne pomaže ni hiljadu proba“…. Ako niste znali šta je pakao, mogli ste večeras da se prosvetlite po tom pitanju, uz ovu numeru. Toliko o paklu. I o prosvetljenju.

Hm…. i taman pomislih kako ću da se bar malo odmorim od nebuloza, jer nam je sledila Ljubica Vraneš i njen uvek solidan Cherubino…. kad….. mac, mac…. beše haos. Orkestar umrtvljen do bola, valjda se vaskrsli umorio, a pevačica pojurila u zamišljeni tempo, tek…. raspadali su se kao da nikada nisu probali…. a tu je i intonacija bila problematična…. usklađenost izostala…. jednom rečju, od očekivane relax arije, doživeh još jedan nizak udarac…..

Ali habro slušam dalje, još malo, pa kraj. To je cilj.

I onda….. iznenađenje, ali ne za mene, već za sve vas koji mislite da ja NEKE MRZIM, a NEKE VOLIM.

Demanti. Sofija Pižurica i arija Suzane…… Najbolja numera večeras, iako nisam još sve napisala, ali da znate. Sve je bilo skoro kako treba, neću da zalazim u detalje, jer nisu bitni za ono što nam je prikazala. Jako lepo i primereno njenom glasu, diskretna u glumi, koketna, šarmantna…… prava, bar za mene u ovim uslovima, Suzana. Bravo za Sofiju.

I, tako…. hladno, toplo…. večeras naizmenično.

Upade Dejan Maksimović kao Tamino…. totalno nepotrebno. TOLIKO.

Onda duet Zerline i Don Giovannia (Pižurica, Matić)….. simpatično, ali bez energije koju je oduzimao Svevišnji velikodušebrižnik i „Pater Operas“, sve vreme….

I kada dočekasmo kraj….. beše stvarno kraj…..

Kraljica Noći, IRK*….. HRABRA ŽENA. Bog uvek nešto da, a nešto oduzme. Rebus. Rešite. Ali, ta Kraljica je zamalo mogla i da bude, ali nije…… delimično je pevala ok, delimično nedopustivo falsch….. Ali, teško je biti toliko hrabar i izaći na scenu, a da nisi siguran u ono šta ćes uraditi. Svaka čast na hrabrosti. A moglo bi da bude, nekada, ikada, a možda nikada…..

I tako……

Nismo baš uživali, više smo se mučili, ali i to je za ljude, a naročito ako platiš da te muče. Možda treba da „idem u novine“, da se žalim….. da sam „dovedena u stanje mučenja“ ne svojom voljom…. ili je to za drugu adresu…..

Nadam se da neće uskoro biti ovakvih promašaja, gde je orkestar u crnom, a gde su hor, solisti, jedan dirigent (od dva), samo koncertmajstor i BINSKI RADNICI kostimirani. Šta li mi je, pa se sve ovo pitam? Ništa….. pitam se, pitam se…..

O frizurama i šminki….. toliko da nisam prepoznavala likove, sem JTP*, dok nisu zinuli. Svi isti, copy_paste.

I sta će ikome VIVA MOZART i pevači koji se „bore za život“ posle jedne arije…. zar nije bilo lakše napraviti veče „lagane muzike“, jer ionako imamo naše prvake koji pevaju narodnjake, pa da svi zajedno, kao kada idu na izlet u osnovnoj školi, odu kod Žike….. eto veselja za sve, kakav Mozart….. narodnjaci su zakon. Ha, koja ideja….. tj. nije ideja, već….. copy-paste…… Viva ….. haj-hoj…..

A već je uveliko nedelja, dan za odmor. Meni, posle ove večeri, treba bar dva dana da se opasuljim.Od onoga što sam čula, videla, doživela i od hiljadu pitanja koja su mi se nametala tokom slušanja. Vama, a i sebi, želim bar malo laku noć, a nakon kratkog sna i divan dan.

 

*Redakcijsko objašnjenje:

 

Pošto L. Miletić izričito ne želi da  u svojim  tekstovima piše imena umetnika, sa, dva, pet i više prezimena, što je van civilizacijskih normi Zapada, Južne Amerike i Arapskog sveta, to ovde dajemo objašnjenje za čitaoce koji nisu uspeli da zapamte tačna imena tih beogradskih umetnika.

JTP – Jasmina Trumbetaš Petrović,

SSS – Snežana Savičić Sekulić,

IRK – Ivanka Raković Krstonošić

NJT – Nataša Jović Trivić

Tekst objavio internet magazin  P.U.M.

https://pravoumetu.com/2021/01/24/viva-mozart-laura-miletic/