Kada
Toska nema Tosku,
ili
kada Toska ima samo jednu rolu
Kavaradosija
kao
Nikolu Kitanovskog
10. 01. 2018.
A pre objašnjenja gore navedenog,
počinjem od mog omiljenog slogana: “Dok mi ne dosadi, volim da krenem od pozadi
“….
Zločinačko NOTOČAŠĆE se nastavlja, sve silnije i
postojanije. Bravo. Nemojte da se pitate ko je notočasnik? Znate!
Umetnik u rasturanju orchestra koji i
onako jedva čeka da radi šta hoće, a to je ili da ne svira ono što piše, ili da svira što manje i
aljkavije… Uspeva im i zato im čestitam. Verujte (bez šale)….. imamo orkestar za …. itd, ko se seća… Mislim da ni
najveći pevači SVIH vremena, posle ovakvog dirigovanja, ujdurme i haosa ne bi
mogli da dođu do kraja predstave bez napora, stresa i histerije. Ali….. našima
je to ŠALA. Dođoše do kraja, pokloniše se publici, zadovoljni, srećni i
ushićeni… misle da je bilo sjajno. Neka misle, neću da ih bunim. Ne bi bilo fer
sa moje strane. Pssst…. Pustite ih…. Oni su PRVACI, a prvacima je sve
dopušteno. Tako je govorio ….
A to što je pred ariju “E lucevan le stele” gudački UŽAS
(viole, čela) zvučao kao nekada oni iznemogli starci u hotelu Moskva…. Nikom ništa.
Cvili ono jadno čelo, gudalo se vuče, prsti se muče, zvuk je kao sa škripavog
tavana, uvek je publika izranjavana …. I NIKOM NIŠTA.
A publika večeras baš neka… probrana. Puno
stranaca, puno poznavalaca opera. A mene sramota. Mene. NE VAS!!!!! Vi nemate tu osobinu…. Sramotu. To je
rezervisano samo za one koji imaju još neke ljudske osobine: čast, poštenje,
kvalitet, pa i um. Daleko je to od vas, koji sve ovo krojite. Loši ste
šnajderi, samo da znate.
A da se vratim na FENOMEN: opera Toska,
sa jednim likom, Kavaradosijem? Hajde.
Nikola Kitanovski. Zbog njega sam
večeras došla na ovu predstavu. I drago mi je, jer sam konačno čula TENORA u
našoj operskoj kući. Od njegovog gostovanja do gostovanja, dugo je vreme…. Ali…
Iako ni Nikola nije bio u punoj snazi,
da li on lično, ili zbog celokupne atmosphere…. to nije umanjilo lepotu i snagu
njegovog glasa koji nam tako nedostaje. Neću da ulazim u detalje, reći ću samo
da nam Nikola treba. Češće, zapravo redovnije. Jer je veoma ležeran na sceni. Prirodan, a
profesionalan. Iako retko peva u operi, zapazila sam nešto veoma važno…. ne
gleda u dirigenta kao gospodja Toska (JTP), koja ne može ni ton da ispusti, a
da ne traži pogledom pomoć…. Gospodja sa iskustvom, životnim, scenskim…. Da, kako da ne…. I NIKADA ne zna ulogu potpuno.
I nije do sada, pošto to nije u njenoj
prirodi da bude graciozna i elegantna
kao pojava, naučila kako se podiže krinolina, haljina, ili plašt, već se
sapliće o istu…. Malo je smešno, zar ne? O pevanju i glumi…. Uglavnom
copy-paste iz prethodnih blogova.
Moj omiljeni lik u Toski, Skarpija,
Miodrag Jovanović….. Imaš sliku, nemaš ton, zapravo imaš i ton, ali…. avaj…..
bolje da izostane ….
Drekavci i urlatori, postojani. Uvek tu
da nas užasnu.
I tako, atmosfera mlaka kao izhlapela
kisela voda, Toska samo sa Kavaradosijem, sve u svemu…. Veoma bedno. A ja
umorna od bede, skromna, jer sam željna samo male primese sjaja. Sjaj, šta to beše? Staniol… ili nešto
slično? Odoh da kupim bombone u staniolu, ima ih, bar mirišu….
Idemo dalje, 13. se bliži….
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
Nema komentara:
Objavi komentar
Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.