25.09.2019.
Novosadski
Rigoleto
Prepotentni
Beograde!
Nije
daleko, nije ni teško ako se hoće, nije ni strašno kako mnogi misle, naprotiv,
predivno je, ali je, za neke i neophodno!
Da
se ode u Novi Sad. Da se ode na neka koncertna i operska događanja, a posebno
da se VIDI i čuje Rigoleto. Posle, u najavi i FAUST.
Zašto?
Zato!
Jer
je BO (beogradska opera) prepotentna, navalentna, prazno konkurentna,
često dementna, nekada adolescentna, ali
retko kvalitetna.
Eeeee……
more BRE.
Dok
se “dve” protežiraju, i jedna drugu vuku, po propalom trgu, po raskopanom
bezobrazluku, neki ljudi rade ozbiljan,
nadahnut, kvalitetan posao. Bravo.
Ja
ću, sigurno, svoje odlaske u operu da obogatim Novim Sadom, a smanjim dolaske u
beogradsku opersku prćiju, u kojoj druge
“dve” (jedna direktor, druga upravnik) dozvoljavaju da im nova sezona počne
fenomenalnom operom U. G. Andrea Chenier, u kojoj glavnu tenorsku i neopisivo
zahtevnu ulogu peva propalitet zvani Plazinić. Pa dokle ide VAŠ BEZOBRAZLUK? Pitaju li “dve”, a i ostali koji kuvaju tu
kašu, pitaju li kolege kako im je, kolege koje pevaju po Evropi, koji imaju
evropsku reputaciju, ili, pitaju
li, ne daj bože, publiku?
Ma
kakvi.
Repertoar
za oktobar? Dva Cheniera…. Čemu? A nemate tenore. Pojava na BEMUS-u. I Koštana
zvana Jeremić. Koštana zvana Jeremić i u Vranju? Gde su vam druge Koštane?
Dakle…..
2. oktobra je moja sledeća, kako kažu “vaši umetnici” za moje pisanje,
“pljuvačina” . Unapred znam da je
zaslužena, bar za neke. Ostatak ponuda za oktobar je više nego sraman, pa odahnite, stvarno ne
mogu da slušam baš svašta…. Begovića kao Rigoleta….. IGRAMO SE OPERE.
I
zašto ja pišem unapred? Jer unazad 20 godina niste otišli dalje od trga. Kakav god
da je.
A
ja se vraćam Novom Sadu, da vam pokvarim noć, a i sledeće dane. Želim. Jer…..
Zaslužili ste mnogo gore, ali, početak je…. čuvam se, imam dinamički plan za
vas, shodno onome što nas čeka, što ste mi ponudili, kao publici.
Novi
Sad i Rigoleto.
Operska predstava nije
Čekajući Godoa. Ili... sad ja pevam, posle čekam da opet pevam, a dok drugi
peva, ja čekam i tako redom, kao kada praviš musaku. Operska predstava je
velika priča koja mora da te opčini i
uvuče u radnju, da te „kupi“ i omađija. Da ne znaš šta ti je, a lepo ti je, da
budeš u snu iz koga ne želiš da izađeš. Takav je bio sinoćni Rigoleto... Priča,
performans, doživljaj.
Atmosfera
raspoloženja, radosti, iščekivanja lepog. Lepe muzike, pevanja, glume…..
doživljaja.
I
DOBILI SMO!!!!!!
Rigoleto
u Srpskom Narodnom Pozorištu.
Rigoleto,
Željko Andrić. Dočarao nam je lik. Skoro u potpunosti. Neverovatna gluma,
iskren doživljaj i davanje sebe do maksimuma. Ogroman dijapazon dinamike u
svemu….. glumi, osećanjima pa i pevanju,
iako, bez obzira što sam uživala, taj
glas nije veliki bariton. Ali je jako kultivisan, a naročito emotivan. I sve ostalo što sam navela, pokrilo je
nedostatak volumena u glasu. Ali, nekada taj volumen i nije tako važan, ako je
opšti utisak sjajan. A bio je. Svakako, BRAVO za Željka. Doći ću opet. Da
uživam u liku koji je izradio, doživeo i preneo nam. Hvala.
Đilda,
Darija Olajoš Čizmić. Divan, kristalno čist i lep glas. U Beogradu nema takvog
glasa. NEMA! Kao Đilda, smerna i možda previse “zakopčana” u glumi, a naročito u po nekom delu pevanja, a nema potrebe. Želeli smo taj glas da JOŠ čujemo, kristalan,
zvonak i nadasve kultivisan. Svakako,
solidna uloga, iako može da bude mnogo bolja, jer ima sve kvalitete za tako
nešto. Darija,…. idemo….
Primetih
da sam i za Rigoleta i za Đildu napisala…. “kultivisan glas”. Da. Opčinjena sam
tom pristupu pevanja, koje se u Beogradu NIKADA NE MOŽE ČUTI, sem kod pojedinih
pevača, zna se kojih.
I
svi koji su bili u večerašnjoj podeli, bili su “KULTURNI PEVAČI”. Oduševljena.
Ima
jedna čudna stvar, a ima još jedna.
Prva….
Hor, muški. Toliko preciznosti, uigranosti, volje, energije, topline u
glasovima i lepote pevanja…… Hvala .
Retko se to ovde čuje. Hvala.
Druga…
Sporedne uloge su nam izvajali divni glasovi, kvalitetni pevači i od njih mogu
da očekujem u skorije vreme i neke veće
uloge. Divno, divno. Bar kod vas, ima
realne nade za mlade. Tu posebno mislim na Stahinju Đokića, koji se neverovtno
uzdigao za jako kratko vreme. Bravo i za napredak i za pojavu i sugestivnost
lika.
I
da se vratim na pevače koji su nas večeras usrećili.
Vojvoda
od Mantove, prvi put u ulozi, Stevan Karanac.
Iako
je kućno nevaspitan i nadobudan, neotesan, bezobrazan i beskrupulozan (to će
mu, na žalost, u bilo kom momentu možda pokvariti nekakvu karijeru, jer nema
širinu umetnika, već je primitivan,
“tesno skrojen” u mislima, ponašanju, i
poimanju ophođenja, pa i spoznaji gde je ko, na kom mestu ) večeras je
na sceni bio odličan. Pevački jako dobar, sa dobrom tehnikom, lepim frazama,
glumačkim doživljajem i odličnom
scenskom pojavom (zahvaljujući,
naravno, reditelju, kostimografu i sminkeru), iako meni lično ne prija njegova boja glasa, taj nedostatak (u mom
slučaju) je nadomestio osećanjem da se
zaista uživeo u ulogu, da je zaista zavoleo Đildu, da je stvarno bio opčinjen
Madalenom…. Bilo je mnogo toga u liku. A najviše da sam bila sigurna da će sve
da otpeva bez problema, što mi uvek, što
se tiče tenora, nedostaje u BO. U
potpisu, da me prepozna, a da se postidi, ako zna za taj osećaj…. “Zadovoljno
piskaralo “.
Jelena
Končar kao Madalena…… BRAVOOOOOOO…… Ja sam, konačno, čula lik koji volim. Glas,
gluma, strast…..sve….. Divnoooooo….
Sparafučile……
Goran Krneta….. za sve oko mene je bio iznenađenje….. svake vrste….. od
izgleda, do pevanja…. Valjda su svi navikli da tu ulogu tumače izrabljeni i
fizički i pevački neki tamo…… Ha…. Kad…. Pojavi se “ubica dečjeg lica”,
vižljast i zgodan dasa, a ima i glas….. Pa neka
jednom i takav ubija…. Ne žalim, naprotiv….
Shodno
svima u glavnim ulogama, doživeh lepotu u
omiljenom mi tercetu i kvartetu. Energija, vizuleni doživljaj. Pa neke
sam delove, posle dugo vrremena, a vezano za slušanje u inostranstvu, opet
večeras čula i oduševila se….
Dirigent
Mikica Jevtić, ništa ne znam o njemu, priznajem, nisam čak ni u programu
pročitala, ali je čovek bio sjajan. Meni je utisak najvažniji, a bio je po mom
ukusu. Toliko energije, znanja, pravih
tempa, dinamike, snalažljivosti u
situacijama kada većina publike ne oseti
da se nešto “razlabavilo”, iako po neko
iz publike ulovi da je “frka”, a on sve
prevaziđe bez slušnih i vidljivih problema, vodio je orkestar kako treba, i
više od toga. Duo kontrabasa i violončela, duo flauta, ceo orkestar, deonice
koncertmajstora……. “Cortigiani”…. Bravo za odnos teme i pojave pevača, smenjivanje dinamike. Konačno da
čujem ono što treba. Pravo nivelisanje uz pevače i dramatiku opere….. Mikice…..
BRAVOOOOOOOOOOO. Bravo i orkestru koji UME da nam podari jedan kvalitetan i
prefinjen zvuk. Bravo. (U beogradskoj operi NIKADA to nećete čuti,
verujte na reč, bez imalo šale…. Zatvara se škola za dirigente male….)
Rezime,
deo 1.
Kostimi
sjajni, devojke i momci u baletskom delu razuzdani, lepi, provokativni, pravi,
shodno libretu, a “krivac” je…. divni
Aleksandar Ilić i njegovi saradnici.
Scena
odlično napravljena, svetla i scenski efekti doprineli jako dobrom utisku.
Odlično.
Rezime,
deo 2.
Jedna
sjajna predstava, puna energije, dešavanja na sceni, toka radnje, kvalitetnih
protagonista…. imala sam osećaj da su svi u tome, da svi žive baš tada tu
predstavu, a to je veoma redak osećaj, naročito kod nas. Hvala svima, divni
ste, dolazimo opet, jer volimo lepo, a vi ste nam to, nesebično podarili.
I
za kraj, najvažniji momenat, lik koji je zaslužan za ovaj utisak tokom
predstave.
Aleksandar
Nikolić, reditelj.
Treba
još nešto?
Mlad.
Pun znanja. Pun želje za radom. Pun volje. Pun energije. Pun mašte. Pun ideja.
I sve to ima. Samo NEMA KO DA GA ANGAŽUJE U B.O. Normalno li je?
Vraćam
se na početak…. Kakva režija…. kakva predstava…. Koja energija, koje ludilo,
potrebno, neophodno…. I svi uigrani, posvećeni, srećni i predani…. To se uvek oseti. Pa koliko
kvaliteta ima ovaj divan reditelj?...
I?
Paralela…..
Beograd NEMA reditelja Aleksandra Nikolića.
A treba da ima, ohoho. Ima I.D.M. koja ne služi ničemu. Ni sebi ni
drugima. Predstave su joj mrtve, na izdisaju, kao i njen dojam o režiji,
poimanju opere. Ali je ZABORAVILA da ima odgovornost, ako ne prema umetnicima,
onda bar prema poslu za koji prima
platu. Dakle, ne radi svoj posao, jer ne zna. Evidentno. Viđeno. Dokle? Ah,
da…. Eto… o njoj toliko, i previše. Pa nek piše po mrežama šta hoće, ovo je
realnost.
A
ja sam srećna posle ovakve predstave, i željno čekam sledeću.
Novi
Sad nije preko Okeana…
Za
neke…. baš jeste.
Fotografije sa premijere Srđan Doroški
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
Isti tekst objvljen na portalu PP:
Nema komentara:
Objavi komentar
Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.