Fellini, Svet i Beogradska Opera, Don Đovani, Vladimir Andrić, Snežana Savičić Sekulić, sopran, Ivana Raković Krstonošić, Sofija Pižurica, sopran, Dragoljub Bajić, Katarina Grčić Nikolić, Kristina Jocić, Marko Boemi, Alberto Triola,…..

               

Fellini bi bio presrećan....
i vikao bi
Voglio tre donne !

Večeras smo billi SVET! Premijera Mozartovog Don Giovannia u Beogradskoj Operi. Svečana atmosfera, pozorište puno (ali samo do prve pauze), aplauzi i povici Bravo, cveće, koktel.  Ma SVET !

Ne znam, zašto, zapravo znam, objasniću malo kasnije, sve vreme sam mislia na Fellinia. Bio bi presrećan... .eh, da je samo znao gde da potraži i osmisli likove za svoje filmove. Sve na jednom mestu..... Stvarno bi bio presrećan. I mi smo bili. Kada se završila predstava. Niko srećniji od nas, publike..... Verujte na reč. Pitajte kritičare, ugledne umetnike, elitu.....  izašli su kao iz saune u koju su naterani da provedu tri sata.

Ko nas je to sve večeras mučio i da li je bilo ikoga ko to nije činio?

Kao prvo, biti OPERSKI PEVAČ, iziskuje mnogo, mnogo elemenata, kao bazu, pa rad, pa sreću, pa,... pa,... pa,...

Operski pevač BI TREBALO da, na prvom mestu, ima GLAS (šta to beše?), potom talenat za scenu, talenat za jezike, talenat za saradnju sa kolegama, horom, orkestrom i dirigentom, talenat za glumu..... mnogo talenata. A onda dolazi nešto što nije na prvom mestu, ali bez toga.... kao i bez gore navedenih elemenata....  dobijamo ovo večeras..... To je.... Intelekt!!!! Posebno kada je Mozart u pitanju.

Večerašnji tumači likova su bili više nego UŽASNI! Manje, više, skoro svi. I šta sada tu dalje pisati?

Mi imamo prave umetnike, samo nismo svesni toga. Jer, prava je umetnost  upropastiti jednu ovakvu operu, a to smo dobili. Sjajno !

Imali smo 8 pevačkih uloga, jedno osakaćeno preludiranje po instrumentu sličnom čembalu, a povremeno  i gitari i ŠAPTAČA kao gromoglasnog i dalekočujnog lika. Celo pozorište je čulo, samo solisti, na metar udaljeni, nisu.  Bravo !!!!!

Intonacija, kao podrazumevana baza za upis u muzičku školu? Ma kakvi. Ko još peva čisto, a i zašto bi?

Nenaučene uloge? Stari manir kod nas.

Zavijanje usled neznanja teksta, ili nemoći bravuroza.... Uvek.

Ipak, muški likovi, večeras su bili za nijansu bolji od ženskih.....

Dragoljubu Bajiću definitivno pripadaju komične uloge, iako je intonacija i dalje diskutabilna....

Mladi Rabrenović, kada prestane da histeriše i žuri za dva takta ispred orkestra, moža može da bude pristojan, jer je, čini mi se, najpribližnije doneo ulogu koja mu je pripala.

Aleksandar Manevski..... kasno se setio da ima glas....

Marko Živković ne mora da se zanosi da će biti tenor. Nije to tako strašno.

Vladimir Andrić je postojan u svom dranju bez vibrata, ali su zato  tri ženska lika to u ogromnim količinama nadomestile, te smo imali neprekidni bezumni kokošiji vibrato.... Eto ravnoteže.

Sofiji Pižurici u svakom pogledu odgovara ovaj lik, još samo da se čuje, bilo bi simpatično.

 SSS..... Da li je Djilda, Violeta ili Dona Ana... sve jedno. Isti izraz lica, uporan pogled na reflektor treće galerije (to bi trebalo da bude  onaj pogled koji bludi u daljinu, ili tužan ili radostan, isto je) poneki korak tamo, amo, ruke sa kojima ne zna šta da radi..... gluma je copy-paste ... samo su uloge različite. I sve vise ima taj nepodnošljivi vibrato, stići će svoje koleginice.... znamo koje....

IRK... To je sve bilo veoma tužno, gotovo za stvarno plakanje. Od pevanja, preko geganja (možda ja nisam razumela koja je njena uloga, mislim zavodnica?), neukog ponašanja, do kostima...... Vrlo, vrlo jadno. AH, da ne zaboravim.... morala je  da nauči ulogu. Mislim, red je bio. Ali, svako nosi svoj abažur na glavi, neko crveni, neko crni (primedba za kostimografa)

I eto, prvi čin beskrajno dug i dosadan, drugi još gori. Imala sam utisak da je opera trajala devet sati. Dirigent, Marco Boemi, sve je činio da dokusuri predstvu. Ili sam ja stekla takav utisak. Zapravo, kada neko NE MOŽE da svira i peva, šta čovek tu da uradi. Ništa, da oddiriguje i ode dalje, nadajući  se  da neće imati noćne more, kao mi.

Sutra je Toska. Da vidimo kolika će to biti koska?  Veća od ove večeras, mislim da ne može da bude.

Ipak.... dočekao nas je crveni tepih i upravnik na ulazu, koji pozdravlja samo one koje zna.... kao pravi domaćin. Ostale... ma ko vas j.... Ne trebate mi.  Rekoh, bili smo SVET!!!!!

^{Ako dve osobe sede jedna pored druge, ne mora da znači da isto čuju i isto vide.}

^{O istoj predstavi, ali iz drugog ugla:}

^{https://umetnickihel.blogspot.rs/2017/11/beogradska-opera-don-ovani-vladimir.html}