Fantazija
u Kolarčevoj Zadužbini
Ostati
bez daha?
Zanemeti? Osetiti potrebu za ćutanjem koje je izazvano ogromnom količinom
lepote? O,
da. Moguće je ! Kako da ne ! Doživeti
koncert čiji je kvalitet na
svetskom nivou. Konačno! Bravo !
Redak
muzički i umetnički dogadjaj. Praznik. Vatromet svih boja, energije, svetlosti.
Zagrebački solisti. Prava reč-solisti. I to vrhunski. Šest violina, dve viole,
dva violončela i jedan kontrabas. Neverovatno moćan, dubok u svim nijansama najmaštovitijih boja,
isceljujući dušu, posle dugo vremena,
fascinantno i maestralno znalački
vodjen, dosao je do nas pravi Zvuk, koji je, od punog raskoša, blistavosti, virtuoznosti
i svežine, preko najsuptilnijih tonova
od kojih su nam kretale suze neverice da slušamo savršenstvo, opčinio publiku do nedisanja.
To
su nam večeras priuštili ovi divni muzičari. Podarili su nam pravu muzičku lepezu.
Mozart, energičan, vrcav, virtuozan. Pocetak u jednom dahu, a tako je i do
kraja koncerta, sa tri BIS-a. Krsto
Odak “Passacaglia za gudace”-
otkrovenje, kao i “Slavonska rapsodija” za violinu i gudače Vere Milanković.
Papandopulo je ovom ansamblu posvetio “Pintarichianu” izvedenu sa posebnim uživanjem,
a za kraj smo uživali u Tchaikovskom i čuvenoj “Serenadi” u C duru.
Hedonizam
za muzičke sladokusce.
Program
za poželeti, iako njegova popularnost nosi uvek ogromnu opasnost, jer ako nije
vrhunski izveden, obično sklizne u kič ili mučenje, ali SREĆOM, doživeli smo samo lepotu
i ushićenje.
Sreten
Krstić,
umetnički vodja Zagrebačkih Solista je potpuno čaroban umetnik. Harizmatičan. Pozitivan,
energičan,misaon,virtuozan, veliki znalac i poznavalac onoga sto radi, uvek
nasmejan, što prenosi i na kolege i na publiku. Dobili smo od njih magiju muziciranja. Opčinili su nas, zaveli,
izmamili osmehe, radost, ali i setu. Želimo ih češce. Želimo da uživamo ovako.
Bez ikakvih primesa drugog. Samo čista muzika. Samo od njih. Dobili smo i
nesebično odsvirana tri BIS-a…Rosini, Bach i Mozart, sa istom, ili čak jačom
energijom. Divno !
Ja
sam apsolultno uživala i nakon koncerta otišla ispunjena jakim emocijama koje
su me nagnale na duboka razmisljanja. O ljudima, muziciranju, njihovoj,(kao
izvodjačima), i našoj (kao publici) radosti, ali i o tome kako su blizu, a tako
daleko. U svemu.
I
pitam se: Gde je večeras ta “čuvena beogradska publika” koja pre neko veče
zamalo nije srušila “Kolarac”, umirući nad
“izdancima uglednih profesora” i veličajuci do groteske nepostojeće. Gde
su ti isti koji su obitavali na BEMUS-u, slušajući promašaje, a hvaleći ih.
Možda je i bolje što nisu došli. Njima je sve jedno šta i koga slušaju. Njima
je najvažnije da nastupe “njihovi, ili njihovi od njihovih” ! Kvalitet im nije
važan. Važan je rod “po egu”. Ova je
publika , sigurna sam, umela da uživa istinski, ne štedeći dlanove,
naprotiv, nesebično je aplaudirala profesionalizmu, prefinjenom muziciranju i
istinskom kvalitetu.
Posle
ovakvih (kod nas veoma retkih) kvalitetnih koncerata, ja zaista zanemim. Čuvam
sebično osećaj koji sam dobila. I slušam, i nakon koncerta, koncert. U mislima,
u svim porama koje su ispunjene notnim draguljima koje sam zgrabila i sakrila u sebi. Mislim da se
isto dogodilo sa svima koji su bili u sali. Nebo nad Beogradom je bilo protkano
muzikom.
Hvala
za ovo uživanje. Čekamo vas opet.
.
.
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
Nema komentara:
Objavi komentar
Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.