Cortigiani, dobro uigrani, Narodno pozorište, Beogradska opera, Verdi, Rigoleto, Dragutin Matić, Dejan Maksimović, Zorica Mitev Vojnović

RIGOLETO (moja omiljena opera)

CORTIGIANI, DOBRO UIGRANI           

    

Da sve može, i još da bude, za naše prilike odlično, uveriše nas večeras operskom predstavom Rigoleto. 1.februar 2017. sreda. Nije bilo  gostovanja, ni pravih ni lažnih, pevao i svirao naš domaći umetnički populus. Ali... nešto se dogodilo ! POJAVILA SE ENERGIJA !

Temperamentna Zorica Mitev Vojnovic, vrcavog duha, pogleda i pokreta, od samog početka do kraja držala je sve konce (čitaj operski ansambl-soliste, hor a naročito orkestar) u odlično umotanom, spakovanom i zategnutom klupku, koje se, inače, često odmotava i mrsi u zavisnosti od „držača“ istog.

Dakle, kao što sam pre izvesnog vremena napisala, nije da NEMAMO nego NEĆE! A zašto su večeras HTELI, ne znamo, bar ja.....

Prva slika Rigoleta prodje kao u snu, jezgrovito, vedro, poletno, u jednom dahu. I tako do kraja, verovali ili ne. Hor, koji u skoro svakoj predstavi UVEK kasni ,mrmlja, i vuče se po sceni, večeras do te mere dobar, da se prvi put čula odlična dikcija, pa čak i dinamika. Orkestar... „urihtan“ do sopstvenog maksimuma, „poslušan“, razgovetan, dinamičan  i poletan. Možda su dobili nekakav stimulans... ili su bili „zagrejani“, nije važno, bili su ORKESTAR.

Ipak, ovaj dan, sreda,1.februar 2017. je  poseban dan, jer smo iznenada doživeli sreću zvana „Plazinic otkazao predstavu“. E, to se ne dogadja često. Zato je danas,ponoviću, poseban dan. I zahvalna sam  na tome. Radosna. Pamtiću ga. Dugo. Sa osmehom.

Uleteo je, tako se kaže u muzičkim krugovima, Dejan Maksimović i priredio nam veliko zadovoljstvo. Vojvoda od Mantove je na sceni sugestivan, stasit, a pevanje za svaku pohvalu. Mislim da je iz predstave u predstavu sve raspevaniji i razigraniji. Zato ga treba „rabiti“ što češće, na radost publike (ili bar  moju), jer publici je, zapravo, sve jedno ko i kako peva, aplaudiraju svima isto, sve dok neko ko uočava razliku izmedju osrednjeg i jako dobrog, ne nametne jačinu aplauza, a publika (čitaj zalutale ovčice) jurne u imitaciju. Da li se to i večeras dogodilo na samom kraju predstave, ne znam , ali znam da  u ovoj sezoni, koju sam pomno pratila, sa izuzetkom od par predstava na kojima nisam bila, a za koje sam sigurna da nisu bile ovako dobre, do sada pevači nisu izašli OVOLIKO PUTA da se poklone. Ja sam u predstavi uzivala, i zato ne znam KOLIKO PUTA.

Tome su svakako doprineli i ostali pevači, ali večeras sam posebno naklonjena glavnim muškim ulogama.

Rigoleto !

Bariton! BARITON ! Dragutin Matić. ODLIČAN!!!!

Dugo vremena posle mog omiljenog baritona Slobodana Baneta Stankovića, jedino Dragutin Matić može da kaže da je BARITON. I to kompletan. I  pojavom, i glumom i volumenom a najpre pravom baritonskom bojom. BRAVO !

I tako, uz raspevane, energične, poletne i ubedljivo prikazane likove,  bili smo svedoci dirljive priče koja je uspela da nam izmami i osmeh ali i po koju suzu. Bravo svima !

Ho detto RIGOLETO !     

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://umetnickihel.blogspot.rs/