Šapni mi, šapni
Predstava za šaptača,a posle i za pevača
18. 03. 2017.
Kako čovek da se spase i zabavi kada sluša
muzičku limunadu zvanu Adriana Lekuvrer, Frančeska Čilea.... U ovakvim
situacijama, gde se, sem dve arije, kroz ostatak opere, koja je kao crevo, smenjuju
haotične muzičke ideje bez ikakvog smisla i celine, rečitativi koje naši pevači
izovaraju kao „Gringo“ („Hey gringo, I kill people for money... but You are my
friend, I kill You for nothing“)..... i koji su u svojim ulogama apsolutno nezanimljivi.... ipak ima zabave.
Šaptač (ica)!
Čuje se tokom cele predstave, u poslednjem redu partera, na drugoj
galeriji.... svuda. I tako, oni grguću na sceni, a ja razmišljam o ulozi i
nazivu - Šaptač. Ili SUFLER. U pozorištu, tj. Operi. Kako se ova naša čuje,
naziv mora hitno da se promeni u VIKAČ.
Dok ona viče, na sceni radnja. Kakva, ne znam. Spektar ujdurme.
Ali, hajde da krenem od - kostima. Nekome
primereni, nekome užasni, te dobismo na sceni Adrianu (francusku glamuroznu,
erotičnu, svojeglavu glumicu) kao toticu. Što ne ide, ne ide. Opat iz sasvim
drugog doba, baletski kostimi promašeni
skroz. Kostimograf, šta to beše?
Scena - simpatična, u svakom činu na svoj
način. Koreografija - nerazumna, sa nekakvim
cupkanjem nesretnika i trešenjem nekih ogromnih čaršava, a ne znamo čemu to
sluzi i doprinosi.... mnogo nebuloznih pokreta bez objašnjenja.... Hit je bio
baletski igrač u beloj „suknjici“ i gacama za „jajnike i krajnike“.
Koliko sam ja ukapirala, Adriana (Jasmina
Trumbetaš Petrović) i Princeza (Nataša Jović Trivić) se lome oko Mauricija
(Dušan Plazinić), mada se ja oko njega ne bih lomila, več bih ga zaobišla u širokom luku. Mauricio... ovaj
naš, niti glumac, niti frajer, niti j... a i dalje loš pevač.
Dve gospe koje ga jure, solidne i preglasne. Naš
manir pevanja. Što jače, da publika plače. Boga mi, zaplaka nekolicina na
ljuljanje Svetlane Lovčević. Mislim pevačko. Molila bih da se u sledećih par godina izbegne njeno
angažovanje, ako je moguće, makar i u ovako malenim rolama koje izazivaju
veliku glavobolju. Nije fer prema publici. I kada smo već kod publike..... čudna
stvar večeras.... PUNO POZORIŠTE. A opera nepopularna, dosadna (rekoh, ovakve
opere samo vrhunska izvođenja mogu da održe,
ali to ovde nije slučaj), pevači, znamo ih. Ništa što bi privuklo ovoliki broj
posetilaca, sem ako nije neko od pevača doveo svoje,.... a meni baš liči na to.
Ako. Kada sam se ja smorila, neka se smore i drugi, kada nam je već suđeno da
slušamo nepopularnee opere. Zašto na repertoaru nema Don Karlosa jako dugo? Ili
Norme? Ili Ernani? Ah da, ko će da peva...... zanela sam se..... A ko će da
režira? Večerašnji dvojac Aleksandar Nikolić i
Stevan Marković - pun pogodak. Ali, zašto mladim, sposobnim i maštovitim
ljudima dati šansu? Ne, nikako, saterajte ih podno dasaka, dok se pozorišni „sveci“ ne uklone. Dotle će i ovi,
i drugi mladi i perspektivni ljudi ili
čekati milostinju beogradske opere, ili pobeći, kao sav sposoban svet, a nas (publiku)
ostaviti na cedilu. Ako, to smo i zaslužili, kada niko nema muda da ukaže na realnost. Živela magla.
Eto, o čemu sam ja razmišljala dok se nekako
tromo i sporo bližio kraj ove nesrećne
predstave, ali nikako i da se desi.
Čilea se zaneo, malo hoće, malo neće, taman mislis evo, kad, ništa, i opet,... taman
evo,... ono.... ništa.... i tako, kao u dobrom (ili lošem) sexu. Samo ovde nije
bio ni dobar ni loš, već dug i prazan. A to je baš naporno, bez srećnog
završetka, kao u ovoj operi. Svi tužni, a glavna protagonistkinja umre... od
čega.... Nastavak u sledećem blogu.....
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
Nema komentara:
Objavi komentar
Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.